Lilith

Sneg

Da budem iskrena nisam im verovala kada su najavljivali sneg. Mislim, koji sneg u Londonu? Ono što su oni nazvali snegom pre par nedelja teško da bi se kod nas podvelo pod malo jaču ledenu kišu... o belini i zadržavanju na travnjacima da ne govorim. A svako normalan zna da se sneg ne računa kao takav ako ne možeš da mu oduzmeš nevinost gumenim djonovima medju čije se pregibe hvata sabijen i onda, posle, ispred ulaza još dugo čisti... da se ne unese u kuću. Tako da me nisu kupili prognozama. Ono, jeste da je bilo malo hladnije ovih dana, ali ako računate na to da temperatura u ovoj „najhladnijoj zimi za London u poslednjih deset godina“ nije ni jednom pala ispod -2, o kakvoj mi to zimi i kakvoj verovatnoći da se zabeli mi uopšte tu pričamo.

Nema šanse, rekla sam odlučno u dečjoj sobi i pomirila se sa tim da će sva tri nosa ostati normalne boje ove godine.

A onda...

Sinoć...

Negde oko 10 sati... kada je podmladak odavno kuntao pod jorgančićima, a predački par im se, udobno zavalivši u sofu, spremao da učini isto pretvarajući se da gleda neki dosadni „autorski“ film... počelo je... tiho, stidljivo... vrlo nenametljivo... ali, ipak... je bilo tu...

Provejavanje...

Pa navejavanje...

Sitno...

Malo krupnije...

Vejavica...

Belo.

I nisam izdržala. Jest’ da je bilo kasno. I jest’ da su me gledali kao da sam pala s Marsa. I jeste da sam do ćoška i nazad proklela tri put vremesku prognozu, metereologe i sebe zaboravnu bez rukavica... ali sam izašla...

Sneg noću najlepše pada. Zato što je tako tiho. Baš kao ovde:

Neće potrajati, pesimistično sam zaključila, plašeći se da mu se ne poradujem pa razočaram, dok sam se spuštala u krevet. San svakako, nije hteo da se igra sa mnom... ali je bilo ok slušati tišinu iza prozora i razmišljati o tome kako je moguće da pahuljice učine da mrak odjednom izgubi na gustini, težini i postane odmah mnogo prozirniji.

Jutrom me je dočekalo iznenadjenje.

Belo. I i dalje pada. Belo. Neugaženo.

Kako neugaženo?

Lepo.

Ovde i pet cm snega uzrokuje kompletan kolaps u saobraćaju te je odavno usvojen zakon po kom ljudi nisu u obavezi da idu na posao kada sneži. Što ljudi svakako koriste. A mi se bunimo zbog prevoza po Beogradu i gužvi. Beogradske gužve su mala maca za kriogenizaciju kompletnog života u Londonu na, zvaničnih, 15 cm snega. ’Ajde što niko ne ide na posao, što ne rade škole i vrtići... no su danas 8 od ukupno 11 metro linija koliko ih ovaj grad ima – imale probleme, kašnjenja i isklizavanja... a da ne pominjem činjenicu da su Luton, Getvik i svakako Hitrou polu-zatvoreni još od noćas. Autobusi ne voze uopšte. O taksiju možete samo da sanjate.

Pater Familias se, pred prozorom, ponosno obratio svojoj nežnijoj polovini i meni: “Eto, sad vidite da je dobro što sam sebi kupio džip!“. Ona ga pogleda ispod oka: „Zaista dobro – biće nam od neprocenjive vrednosti svakih deset godina kada zbog snega NE budemo išli na posao“... ja svoje oćutah...“Čuj džip... pa moj tata je staru, drndavu bubu umeo da doveze do cilja po gorim vremenskim uslovima a kud ti ne bi tu aždaju u sred Londona“...

I tako nam je od jutros žurka.

Snežna.

Skakali smo po trambolini nakrcanoj snegom.

Pokušali smo da napravimo Sneška ali nam je koncentracija još uvek rasuta za tako ozbiljan poduhvat.

Silno smo se radovali čokoladnim kuglicama uz čaj koje su nas sačekale unutra.

Omeli smo roditelje da izvrše svoju patriotsku dužnost i nastave da rade od kuće, tako što smo: uspeli da se, naginjući se, strovalimo u uzak prostor izmedju sofe i radijatora, gde smo se zaglavili i vrištanjem dozvali pomoć, zapalili nešto što se vrlo uslovno može nazvati bukvar... a što je otkriveno brzopoteznom akcijom njuškala kome se učinilo da „odnekud dopire dim“... razbili dve čaše i tri tanjira – odjednom (ne pitati kako)... i mene naterali da jedem jebenog lososa. Mene. Lososa. Mene, ej, mene koja ribu i sve što na ribu miriše ne mogu da podnesem u radijusu od dva metra još od prošle osmodnevne seanse u Norveškoj. Al’ nisam mogla da izbegnem. Ni da kažem da mi se želudac okrene od mirisa kada mi je čovek već spremio i servirao.

I tako me vratio u osnovnu školu... dok sam prebirala po prilogu od povrća, čekajući ih da zamaknu za prvi ćošak pa da ono g... onoG lososa sručim u papirnu maramicu – džep – kesu za djubre... a pantalone momentalno stavim na pranje.

{ 17:11, 4/2/2009 } { Poslao/la lady }

Da, sneg noću najlepše pada.Da, zato što je tiho.Nazvala me drugarica, odatle gde si i ti ostala "zavejana" da kaže da je sve kao u čipki.Beloj.Krasnoj...