Lilith

Površan post

Dok koračam, držim ruke duboko u džepovima... pod debelim materijalom osećam lepo kako se pokreću kukovi... dodirnem ih kroz džepove... osetim udar kosti o materijal...

Ritmičnost.

Slušalice koristim umesto štita... i onda mi bude lepo dok koračam bez obzira na činjenicu da sam sve više ofinger a sve manje ljudsko biće.

U polusatnoj šetnji od kuće do škole koju upražnjavam dva put dnevno, gomila radova. Reklo bi se da se u ovoj suburbii ne oseća nikakva kriza. Renoviranje. Dogradnja. Restauracija. Prekopavanja neka.

Council se angažovao big-time.

Zaobilazim minimum četiri puta da bih stigla na odredište.

A kosti klepeću. Prazne.

Reče mi jedna:“Da li si primetila da ovde jedino što se lepo može videti od muškog roda – radi teške fizičke poslove.“ Obratim pažnju – pazi stvarno! Kao da su sa strana onih ljigavih magazina iskočili. Plavi, smedji, crni... zamotani kao bombone u one fluorescentne žute prsluke... visoki...

Misteriju rešava podatak da ovde teške fizičke poslove uglavom rade „uvozni“ primerci iz Istočne i Južne Evrope, dok se braća imperijalisti baškare sa sve ružnim facama, dugim nosevima i proćelavim glavama po foteljama. Lepo, nemam ništa protiv. Barem gledam lepe prizore na putu od-do. Jedino mi krivo što mi usadiše teški elitistički trip pa samo gledam. No, dobro...

I nije izazovna tema za razmišljanje... ali zato pruža izvesno zadovoljstvo trepavicama dok rade prekovremeno k’o brisači da uklone jutarnju maglu sa zenica...

Enivej... čitam vesti... i bude mi muka... i tužno mi bude... kad vidim one priče o Bolonji, srpskoj nauci, pozivu mladim naučnicima da se vrate u zemlju... ne mogu da odlučim da li preovlada osećaj gneva ili duboke tuge i jada...

Ne volim mnogo da pričam o tome. Zato valjda i pišem...

O tome koliko me boli što sam oterana. Doslovno.

O osećaju poniženja i uvrede na povredu. O izjalovljenoj želji da radim.

O nekim divnim pametnim mladim ljudima koji su završili na Birou ili van struke, a za koje bih sutra smela ruku u vatru da stavim da svoj poziv poznaju bolje no mnogi koje ovde srećem. O generaciji koja je, kao prva „revolucionarna“ verovala da će moći da menja i doprinese... i ne znam da li je surovije što su nas pustili da se nadamo ili realnost sa kojom smo pre ili kasnije morali da se suočimo. Da smo nepeželjni. Nepotrebni. Suvišni.

Da nam nema mesta.

Da ne bude zabune... niko od nas nije tražio čudo... ni očekivao isto (sem ako pod čudom ne podrazumevate fer šansu za start)... niko nije očekivao raskoš i pečene ševe koje sa neba direktno uleću u usta...

Ni petosobne stanove. Ni limuzine. Ništa takvo... ljudi ne ulaze u nauku radi novca. Barem ne oni koje sam ja imala čast da upoznam. (svakako, ovde se ogradjujem od samozvanih „eksperata“)

Neku stabilnost. Neku šansu da se ne živi sa mamom i tatom do 30 godina i pored obavljenih školskih obaveza i faktičke osposobljenosti za samostalan život. Neku priliku da primenimo naučeno, da budemo kreativni, da guramo, gledamo kako se stvari pod našim prstima polako menjaju... osećaj korisnosti...

I onda je počelo.

Nisam prva koja je otišla.

Prva sam koja se vratila.

... I otišla ponovo, teškog srca...

...ovaj put da se ne vratim...

Jer ne vidim da mogu. Da mi ima mesta. Bilo gde.

{ 07:43, 29/1/2009 } { Poslao/la prolazni }

Čini se da je život - uvijek negdje drugdje...

{ 08:47, 29/1/2009 } { Poslao/la III }

borba je to neprestana

{ 09:11, 29/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Prolazni... ponekad tako izgleda... ali se trudim da verujem da je zivot tamo gde ga stvoris. Tuzno je kada to ne uspes uciniti tamo gde si zeleo... ali sve dok na kraju uspes - valjda je ok.

III... indeed.

{ 09:57, 29/1/2009 } { Poslao/la elfish }

Vratiš se.
Onda ti kažu da tvoje zanimanje ne postoji.
Uzmu tu 136000,oo dinara da ti nostrifikuju diplomu.
Diskretno ti naglase da nemaju previse poverenja u te sumnjive njujorške fakultete.
Onda se ti zaposliš kod onih koji su sumnjivi kao i ti i postaneš strani plaćenik.
Nemaš opravdanje za svoj povratak, čak ne možeš da kažeš ni da je sve to zbog toga da bi mogla da jedeš burek za doručak, jer si već u godinama kada bi takvo činjenje bilo krajnje neodgovorno.
I tako... vrtiš se kao hrčak u točku.
Samo zavisi iz kog ugla ga posmatraš.
Ja sam odlučila da bude komedija, a samo povremeno pustim djavola da se zeza pa upadnem u satiru.
Jedna od onih priča, ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se.
(bilo bi neumesno da nastavim, blogovanje po tuđim blogovima prelazi mi u naviku)

))

{ 10:12, 29/1/2009 } { Poslao/la Proslost }

Svako mora da se izbori za svoje parce sunca ( ili neba, meni je sunce lepse - za toplinu se uvek borim : D) na ovaj ili Onaj nacin - sve zavisi gde pronalazis i sta ti donosi dusevni mir, jer to je jedino sto ne mozes pronaci bilo gde da odes : )))
Ja sam se vratila jer me smiruje usce Save i Dunava - sta cu? : )

{ 17:50, 29/1/2009 } { Poslao/la shugar. }

"Zivot je tamo gde ga stvoris."

I agree.

{ 18:39, 29/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Elfish... nemoj da te blogovanje na blogu ometa - ovde si uvek dobrodosla )) Svaku tvoju mogu da potpisem... sem sto su mene u jednom trenutku doveli do toga da mi i burek bude misaona imenica. Dobro je dok uspevas da vrtis tocak - gadno je kada stane.

Proslost... ne znam... ima necega u tome sto govoris... problem je samo u tome sto da bi trazio mir moras imati obezbedjene makar osnovne fizicke potrebe - kada to nemas, onda ti izbor i nije neki... a sto se usca tice - svaki vikend koji protekne bez te dve reke je jos jedan kilogram na ramenima. )))

Sugar...

{ 09:26, 30/1/2009 } { Poslao/la Svetac }

Jednom sam se vratio.
Ubila me nostalgija.
Opet je ponuda da odem na stolu. Uslovi o kojima se i ne sanja. Neko tamo je procenio da vredim.

"Za deset puta manje bi ostao"
"Nikada ne potcenjuj svoje znanje"
"Ne potcenjujem. Cenim sebe, samo bi voleo da to što znam treba ovde".

Ali netreba...

{ 11:42, 30/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Svetac... "Za deset puta manje bi ostao!" - sve si rekao, sto se mene tice.

Ne mogu da uhvatim ritam... lutam od tuge do besa i nazad.

{ 22:00, 31/1/2009 } { Poslao/la Orion }

Nećeš izdržati. Uvijek ćemo se rado vraćati...

{ 13:54, 1/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Orion... turisticki??? U posetu??? Svakako...
Problem je samo u tome sto je nemoguce vratiti se zauvek...