Lilith

Potencijal

Kada spustim stopalo na tlo pred aerodromskim terminalom biće proleće... neću patetisati... i neću skidati naočare za sunce makar napolju pljuštala kiša jer neću da iko vidi... ono što je samo moje, duboko i intimno... a što će mi tog trenutka stajati ispisano tik ispod kapaka... sjajno i mokro...

Neću vrištati. I korak će mi biti lagan i stabilan... znam da hoće, jer sam ga toliko puta uvežbavala...

Tu prvu noć ću podeliti flašu crnog sa ocem, paklicu sa majkom i neprebrojiv broj zagrljaja sa onom koja je moje drugo ja. Ali se neću napiti. Niti ću se otrovati od nikotina. Neće me hteti tu noć, znam... i to je dobro... jer neću da propustim nijedan sekund... neću spavati tih dana... ni noći...

Sedeću u mraku i slušati je kako diše. Gledati kako joj se zarumene obrazi pod kosom i pokrivačem... osluškivati očev kašalj i majčino ustajanje po čašu vode negde oko tri ujutru...

Dani će proteći prebrzo... recipročno sporosti onih koji se budu vukli do časa kad avion dotakne beogradsku pistu... uvek je tako. A ja ću već od narednog jutra početi sa tihom, skrivenom borbom sa tugovanjem odbrojavanja do novog leta. I novih meseci. Novog čekanja.

Poslednjeg petka ću ih ostaviti... na noć.

Spakovaću se u belo.

Odkotrljati do grada...

Poneću dve flaše sa sobom.

Smeh ću čuti već sa ulice.

Biće tamo...

Cela ekipa.

Svih sedam.

I neke one.

I muzika.

Domaća.

Za gastarbajtera.

Pred vratima ću stajati neko vreme.

Uživajući u preglasnoj tišini intimnosti sa samom sobom... koja je toliko intenzivna pred svaki uron u ljude.

Ući ću preveselo.

Smejaću se.

Grliti. Biti zagrljena. Iz zagrljaja ću se jedva primetno otimati jer sam se odvikla i ne želim da se primeti koliko mi znače.

On će mi prineti čašu uz neku izandjalu foru iz davne prošlosti... iz tog istog prostora i  ekipe.

I ja ću flertovati sa njim. Znam da hoću.

Posle treće čaše ću sasvim sigurno flertovati sa njim jer sam to i sasvim trezna toliko puta činila da je odavno prestalo biti pogrešno. I čudno. I biću slobodna na tih par sati. Onako kako se pamtim. Slobodna da se smejem, da plešem, da se igram željno, onako... na odskok... lisičje...

A biću u belom koje će njegovi tamni prsti gužvati u laganom plesu... koji ću želeti da izbegnem... jer znam da će me boleti sva naša prolaznost i nemogućnost da nam se staze preseku... ona konačnost matematičke potvrde o apsolutnoj paralelnosti koja se čak ni u beskonačnosti ne seče...

Mirisaće oporo i oštro... kao i uvek... i biće topao i blizak... onako moj kako je to uvek bio, čak i kad to nisam htela da vidim i znam...

Boleće me. Taj ples. I biću besna na njega što je tu i što sam tu i što već sutradan neću biti i što je tako nepremostivo dalek a deo mene... biću gnevna i divlja u toj tišini dvominutnog stiskavca.

Liznuću mu kucavicu. Neprimetno. Da se naježi. Da me privuče bliže.

Silovitom tišinom ću mu zariti u uho sve one reči koje mu nikad neću izgovoriti.

Stegni me. Stopi me sa sobom. Ukradi. Odvedi. Učini da postanem neko ko nikada nisam umela da budem. Stopi me sa svojom kožom... skopčaj me pod košulju... učini da nestanem... da niko ne vidi... niko da ne čuje... stegni me snažno... ne plaši se... takvih se povreda nikada neću kloniti... ne govori mi ništa... učini da me zaboli koža... da mi se pluća spletu sa rebrima... da osetim svaku arteriju... kapilar svaki u svom telu kako pulsira... da čujem to pulsiranje... i da tišinom svojom zagluhne vrištanje koje već dugo nosim u glavi...

Neće razumeti. Nikada i nije.

A ipak ću te noći zaspati sa glavom na njegovom ramenu... pretvarajući se da sam normalna. Zdrava. Voljena i srećna.

{ 22:48, 14/3/2009 } { Poslao/la hope }

Tako me rastuže ovi tvoji "gastarbajterski"postovi da izbegavam da ih komentarišem.Proteklo vreme odvelo je mnoge drage osobe ,moju najbolju prijateljicu iz ranog detinjstva,kao da je neko otkinuo deo mene.Kako godine prolaze a prošlo ih je dosta i životi su nam se menjali,njoj tamo negde,meni ovde i bol što to nismo mogle da pratimo i fizički prisutne jedna uz drugu je neopisiv.Više je ne pratim na aerodrom da bi izbegle one grčevite zagrljaje u pratnji tog"sjajnog mokrog".Ne najavljuje mi više svoje dolaske za slučaj da se nešto izjalovi pa ne dođe,onda sam ja silno tužna.Tako ja juče dolazim kući a ona mi otvara vrata cičim od sreće a već danas sam tužna jer ćemo se za 7 dana ponovo pozdravljati.Ne navikneš se na to nikad uvek je bolno.

{ 00:56, 15/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Zao mi je ako prenosim tugu ovim recima, mada pisem upravo da bih je na neki nacin saopstila i izbacila iz sopstvenog sistema... makar, ucinila izdrzivom...

Nikad se ne mozes navici na odlaske od onih koje volis. To je istina... kao sto je istina da i danas najkompletniju srecu osetim dok im idem u susret... vec prvi poljubac objavi protok vremena i pritisne dugme za odbrojavanje...

{ 01:05, 15/3/2009 } { Poslao/la mazzz }

tu.

{ 01:20, 15/3/2009 } { Poslao/la Ljubasta }

tja, da se ponavljam, moram....
drž se Lil!

{ 07:39, 15/3/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Da sam znala da je post ovakav, veruj mi, pročitala bih ga tek za koji dan u nekom nenadanom momentu, kad nisam ovako otvorena i nekako čudno ranjiva. Oprosti na patetici u komentaru, ali ako budem rekla da me je svaka reč pogodila, neću preterati. Eto.... svašta bih još rekla, ali bojim se, preteraću.

{ 10:04, 15/3/2009 } { Poslao/la Orion }

Dočekat će te, kažeš, proljeće. Nije li to idealno vrijeme za nešto novo, neke nove puteve, nove doživljaje, nove gluposti i ludorije, neku novu ljubav? Nije li to vrijeme nepovratno iza sebe ostaviti dugu, hladnu, maglovitu zimu i bez naočara pogledati stvarnost ispod beogradskog neba. Znaš, jednostavno podigneš glavu, ispraviš ramena, izbaciš grudi duuuuboooko udahneš vazduh i pustiš da ti vjetar zamrsi kosu...i kreneš....
Potraži nova mjesta, nova šetališta i ulice. Uradi nešto sasvim neobično po čemu ćeš se rado sjećati ovog ranog proljeća u Beogradu.
Ako ti slučajno, na nekom sasvim neobičnom mjestu, priđe neki visoki, tamnoputi čovjek sa fotoaparatom i zamoli da mu poziraš za jednu sliku ili fotografiju, pokloni mu dio vremena. Vjerovatno će ti pričati o poeziji, zvijezdama, o Bogu ili nekim nepoznatim zemljama i gradovima, nenastanjenim planetama, o medicini ili dvijema paralelnim linijama koje se ipak negdje sijeku. Jako neobičan i čudan čovjek. Nemoj samo da se pri tome previše opustiš, zaboraviš na vrijeme i provedeš noć napolju. Aprilske noći u Beogradu su prilično hladne. On je na to navikao, ali bi ti bez tvog vunjenog džempera sigurno dobila upalu pluća.
Želim ti prijatan boravak u Bijelom gradu. I javi se ponekad...

{ 10:32, 15/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Mazz... to je lepo znati

Ljubasta... ))) Drzim se... jos uvek... samo ponekad iskliznem, kao sinoc...

Tresnja... slobodno izbaci sve sto zelis i ne zelis... na ovom blogu, kao i na svom, imas punu slobodu za to... pretrpeo je on i gore... btw... nije patetika! ))

Orion... Beograd je nezaboravan kada ga nosis u svakom damaru... i kada jutrom, ma koliko da si daleko, mozes da osetis onaj miris energije,nervoze, nikotina, smoga i vetra.... kada ti uvece tisina pod prozorom zalici na graju na Zemuskom keju... i kada se dani nizu kao antiteza satima beogradskog smeha...

{ 11:06, 15/3/2009 } { Poslao/la silence }

gotovo da mogu osjetiti i noci koje ce uslijediti nakon povratka u kojima ces pazljivo prebirati po trenucima koje si ugurala pod svoje rebro i cuvas ih, hranis se njima ... udises ih
znas zeno, to su ponekad trenuci za koje jedino i zivimo, oni koje zaista primjecujemo i koji nam nesto znace, vracamo se uvijek iznova njima i vjerni smo im ... jer postali su dio naseg vremena, kad bili smo ranjivi, zeljni ljubavi i paznje, osjecaja pripadnosti ...

cuvaj svaki taj trenutak koji te obiljezi, on je dostojan tvoje paznje i on te cini takvom kakva jesi ... prolazan u dovoljnoj mjeri, a opet na neki nacin je svetinja i snazan pecat sto cini te 'zivom'

uz lijepi pozdrav dodati cu kako volim ovaj tvoj prostor, prepun je emocija i nije fake

{ 13:21, 15/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Silence, draga... hvala na divnom komentaru... trenutke skupljam kao hrcak i na njima/od njih zivim... samo da ih bude sto vise i da sto duze traju... ))