Lilith

Triangl

Predvečerje. Iza moje osnovne škole, koju sam mrzela kao instituciju a volela kao zgradu, te čekam. Predugo. Stojiš stepenik više od mene i govoriš. A ja te ne slušam. Ni malo. Dečja graja iz obližnjeg parka mi odvlači pažnju. I ljubi mi se. Ali mi se ne sluša tvoj vlažni glas koji ponekad koketira sa sladunjavošću a ponekad bude opor kao drenjina... ona seoska, što raste pored bunara i koja skuplja usne kao usisivač. Ti govoriš i dalje. Da sam te izneverila, izdala i sve neke velike reči koje mi u tom trenutku i ne znače previše... jer mi se ne sluša. Ljubi mi se. A ti mi se izmičeš držeći predavanje o nečemu što ni sam nisi uspeo da pojmiš ni primeniš.

Predvečerje. Prati me sa rodjendana zajedničke drugarice na kom smo sedeli jedno do drugog pretvarajući se da smo prevazišli glupavu fazu neprijatnosti i da smo sada skroz ok. Trudimo se da ona ništa ne primeti. Da vidi da smo drugari. I da ne treba da se oseća bezveze što nas je sazvala u isti prostor. Krišom mi lovi prste na trosedu... oči mu bezobrazno svetlucaju. Povlačim prekratku crvenu haljinu niže. Prekrštam noge na drugu stranu. Iskušenje je. A ja sam rekla da ga neću. I sada me prati kući. A mrak je osvojio ćoškove. I vetar je tih. Spretan. Baljezga mi o nedostajanju i dugom putovanju kući. A ja ponovo ne slušam... kao što nisam ni tebe. Ne znam zašto. Nemirna sam i pobegla bih. Pristojnost ili želja za njenom antitezom me drži uz njega. Prilagodjavam korak... a trčala bih. Ućuti. Brzo i spretno me privuče sebi. Hrapav zid zgrade mi dere gola ledja koja naslanjam da olakšam posustalim kolenima.

Predvečerje. Pokušava da me kontroliše. I ima predubok glas kojim mi dodiruje nervne završetke šta god da govori. Glas koji se sluša a ne čuje. Prati me, ispraća, dočekuje, presreće. Priča mi bajku dok mu pokazujem da ućuti. Jer me ne zanima to što ima da kaže. Jer sam gnevna i agresivna pod osmehom i bledom majicom koja je koketno razrezana u v i koja je savršen pokrov za ono čega se njime odričem. Pred tobom. Naredjujem mu. Sluša. Taj glas. Predivan. Sigurno još divniji u tišini do koje nikako da stignem. Jer ja zaista ne želim da znam. Ni da osećam. Ni da mislim. O ma čemu. Jer me tvoja dva oka prate iz mraka i mrze onoliko koliko ja mrzim noćas njih dok ih se odričem njegovim usnama.

Noć. Duboka. Priča mi bajku... kosa mu moja rasuta po kolenima... kroz prozor nazirem vrelo lišće beogradskog leta. Tam-tam mu pod kožom. „Ne čujem ti srce...“, kaže... Smejem se. Dok na policama prebrojavam limenke uvoznih piva na ramenu osećam njegove usne... i šapat njegov... nepravilni... a ja ga toliko silno ne volim u tom trenutku da mi se čini da se svakim dodirom udaljavam od ljudskog obličja i sve eteričnija postajem mu u naručju... kriv mi je. Kriv mi je. I ja sam kriva. A vraćam mu se neprekidno.

Predvečerje. Ponovo mučim. Sebe i druge. A ti ćutiš. Onako kako nisi kada je trebalo. Naučio si prekasno. Pogrešne si stvari naučio. Ćutanje prekineš tek onda kad ti se učini da sam predaleko otišla i da bi povodac trebalo zategnuti... da ne zaboravim da ga još držiš u ruci. Na nekom parkingu sedimo i delimo cigaretu iako je paklica puna. Tvoje ćutanje je glasnije od svega što si izrekao. I sati prolaze. A on me čeka. I ja to znam. I ti to znaš. Ali mi ćutanjem ne dozvoljavaš da odem. Ili to činim sama. Nije ni bitno. Bitno je da cigareta ne dogori prebrzo. Bitno je da sam se setila da isključim telefon i da u glavi odmotavam izgovore. Za njega. Koji mi ne bi verovao da sam samo sedela sa tobom. Na parkingu. U tišini.

Noć. Tri godine kasnije. Tri godine prividne normalnosti koju je prekinuo jedan koncert i jedna samospoznaja. Opet je noć. I opet sam ja. Samo je spektar boja kojima raspolažem drugačiji... precizniji... i oružje kojim se samopovredjujem.

Dolaziš po mene kao da me izbavljaš. A ja ne smem da otvorim usta. I crno je. Skroz. Sve. Sem tvog automobila. Koji je beo. Privodim ti ih na poklonjenje i dalje. Smeješ se dok mi prislanjaš ledenu čašu na vrat. Grliš. Trepavicama slikaš neku prošlost koje se ne sećam. Neki novi on stoji kraj ulaza i strpljivo čeka. Bez ideje. Bez satnice. Bez dočeka.

Noć je. Prekoputa moje zgrade. Prati me kući. I deluje opasno. Želim da bude opasan. Lomi me rukama. Jezik mu je bademast. A ja se sklanjam od pogleda. I prekrivam sopstvenu savest trepavicama kao pokrovom onim... što se pogrešno tumači kao stidljivost. Pokušavam da učitam smisao u njegove beskrajne tirade. Pokušavam da ga izmaštam. Da mu dodelim preostalo ordenje. A ono mi ispada iz ruku i čudno zvecka po tlu... alfabetski...

Nenaučene lekcije. Ti koji umeš da kažeš ali ne i da saopštiš. On koji saopštava ne govoreći... i ja koja nikada nisam umela da čujem... osluškujući te. Naš mali udžbenički triangl...

{ 20:51, 16/3/2009 } { Poslao/la Trešnja }

u jbt... od ovoga može da se "rikne"

{ 22:43, 16/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

... sto se trudimo da izbegnemo... slalomski )))

Nije za dnevno naprezanje ociju, svakako