Lilith

Losa rezolucija

Stoti , vec, put zapocinjem pisanje... ne da mi se.  Sve to sa saopstavanjem i  verbalizovanom introspekcijom mi opasno ne ide vec danima. Nije da ne pricam... pricam jos kako – kad me natera prilika i obziri. Inace sam sklupcana u cutanje. Nemam sta da kazem. Ni samoj sebi.  Ali se trudim da se nateram da makar to cutanje prenesem na papir jer trenutno ne mogu sebi da priustim dobrog psihijatra koji bi se zabavio mojim pasivnim bojkotom komunikacije. Svih oblika.

A smejem se. Lazno. I pricam. I filosofiram. I... preseravam se za medalju uglavnom jer mi se cuti.

Misli usmeravam na neke jednostavne stvari – poput cinjenice da sam okruzena patuljcima... onim iz bajke. I da se medju njima ne osecam suptilno k’o Snezana vec nezgrapno k’o King Kong.  I one jos banalnije... da me je poslednji put startovala mentalno punoletna osoba negde u Srednjem veku. Mozda i pre toga. Ne secam se. Kontam da ova danasnja deca kolektivno pate od poremecaja odnosa prema autoritetu – umesto da im moje naocare na nosu iza katedre uliju malo straha, one pozitivne nervoze kao pred ispit – oni samo dobiju zelju da me kresnu. Tu i tada. Onako sa sve naocarima – na nosu. A meni se povraca od nedoraslih prica i strasti koje su klinacke i slatke ali tragikomicno nerealne za svet u kojem opstajem.

Poenta je u tome da ih ja nemam. Strasti. Ne vise. Izjele se vremenom. Postala sam kao matori macor – vise me uzbudjuje kvalitetna hrana, vino, knjiga, muzika od svih bljutavo caklecih pricica koje mi se serviraju na dnevnoj bazi.  Ponekad, kad neki junac bas zabrazdi u balavljenje neke zvake koju ni pored najbolje volje da mu ne ubijem mladalacki entuzijazam ne mogu da svarim, imam potrebu da mu se surovo nasmejem u facu i kazem: “Dobro bre, dete moje, jel’ ja tebi bas toliko izgledam k’o plavusa da mislis da ces da mi prodas te nebuloze dok ti iz ociju viri kutija neraspakovanih kondoma?  Odje.i, mali...”

I jos je poenta u tome da nemam mesto. Svoje. U sistemima postojecim. Pupcana vrpca sa majcicom Srbijom je zubima pregrizena... da je bolelo, bolelo je... ni neprijatelju ne bih pozelela... ali je prekinuta i ja sam sad kao “ponovo rodjena” ... sa malim problemom sto sam apatrid. Ne u formalno-pravnom smislu... o, ne... u tom smislu Republika Srbija jos uvek uspeva da mi zagorca zivot uz zdusnu pomoc Evropske Unije i ostalih dusebriznika. Vec u onom duhovno-mentalnom smislu.  Onom kad osecate da se ne mozete vise vratiti jer vas u tome sprecava gomila nekih unutrasnjih razloga... a najvise taj sto ne osecate da pripadate vise. Volite i dalje svoj grad, svoj narod i sve ostalo sto ide u paketu... ali ne vidite sebe na trotoaru. Ni na kafi.  Ni u parku. Kamoli na nekom poslu. Ne vidite sebe uopste – bolje bi bilo receno.

Teoretski posmatrano trebalo bi da tamo negde jos uvek imam par prijatelja... problem je u tome sto nemam sta da im kazem. Vremena je proslo taman toliko da ima svasta novo a da se sve cini presitnim da bi bilo vredno otvaranja usta... uostalom, da ih zanima – zar ne bi zvali... a ne cekali da skupim pare pa zovem ja njih. Zar se ne bi potrudili da sest meseci od mog odlaska instaliraju jebeni skajp? Zar ne bi imali vise da mi kazu od informacije o mebl stofu kojim ce presvuci namestaj u dnevnoj sobi? Zar ne bi imali sta da pitaju a da to nije kurtoazno kako si i sta ima? Onih par muskih bih da izuzmem... oni su ionako prijatelji sa limitom – polnim limitom kojima ne mozes bas pricati o nekim emotivno-mentalnim tripovima, zar ne??

Takodje, teoretski posmatrano trebalo bi da sam igrala na bezbedno i da sam obezbedila pripadanje necemu pre no sto sam izgubila prethodno... tj. Samo ako pretpostavimo da je pripadanje datost od koje se ne moze pobeci. Ako jeste – ja sam onda najgora od sve dece jer sam uspela maestralno da zaobidjem prirodne zakone... ako nije – onda bih se slatko naspominjala familije do bar 5 kolena onome koji mi je u glavu usadio potrebu za istim. Jer mi ovde nije mesto. Ne osecam da jeste. Ne vidim da jeste. Ne mislim da jeste. I sto je jos gore nemam ni alternativu – ono neko drugo mesto na kugli za koje mislim da bi moglo da bude Pravo.

Neke zene ceo zivot tragaju za Pravim... pa i ja, opet, promaseno ceo zivot uzaludno tragam za Pravim... Mestom! Likovi i glasovi, jezici na kojima me lazu se menjaju u zavisnosti od oprobavane scenografije... ali su sustinski jedan te isti lik koji menja kameleonski godinu proizvodnje, boju kose, ociju, neretko neke druge manifestacije njegove ah, licnosti... a zadrzava lazljivo jezgro sopstvene svesti.

Ima tako jedan... opasno mocnog imena, kao Vagner... sto mi predstavlja estetsku viziju... i ni najmanje mu ne smeta to sto ima slovacki pasos i identitet. Moze sto se mene tice da bude i sa Himalaja... e, taj jedan ima neopisivo deciju dusu. Ne onako brljivo pubertetsku kao vecina ovdasnjih... kojima je sve u pubertetu - hormoni, licna karta, um, telo i duh... ne... ovaj je nekim cudom uspeo da u samoizolaciji sacuva decju dusu - naivnu i cednu. Neverovatno za ovaj svet. Nemoguce je zaljubiti se u nju - nekako je pedofilski... nemoguce je takodje ostati imun i ne pozeleti je blizu... sto blize... (u cemu mu ne odmaze cinjenica da je apsolutna estetska vizija)... e, ovako izboranog duha i uma, bih Pigmalionski samo pozelela da je moj - da ga zatvorim u kucu, cuvam mu snove i cistotu... mozda ga malo, malcice pokvarim za domace potrebe... i stvorim sebi privatno cudo. Pozelela bih verovatno da nisam svesna koliko bi to bila bolesna zelja dostojna nekog bolje obezbedjenog azila. Al' mi zato dodje da mu viknem: Jbt bog, da li si ti uopste svestan cime raspolazes i koliko pazljiv moras da budes da je ne izgubis... i ja sam imala takvu - bas takvu kao sto je tvoja... a sada nicim ne mogu da je vratim sem da ti se bezobrazno prisljamcim i kradem od tebe... pa i tada... nece biti moja... vec ukradena... sto ce joj skinuti sve sljokice i kao losa rezolucija smanjiti jasnost boja do neprepoznatljivosti... 

{ 13:41, 27/3/2009 } { Poslao/la Wolfie }

Svaka rezolucija je losa rezolucija - losa spram stvarnosti koju pokusava da oslika, ali je opet i ta stvarnost u svojoj beskonacnosti zapravo jedna ogromna praznina. Savrsenstvo je upravo u nasoj slaboj percepciji, koja nam ostavlja dovoljno prostora da na slikama sa losom rezolucijom doslikamo, kako ono sto bismo tu voljeli da vidimo, tako i ono od cega bjezimo i cega se plasimo.

P.S. Tisina... samo nam se cini da je tisina, ali zna da godi. Ponekada se trudim svim silama da je razbijem, ali se opet najbolje osjecam kada...

{ 14:23, 27/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Opasnost najcesce lezi u nejasnoj rezoluciji i sklonosti da se po potrebi, zelji i nagonu docrta nedostajuci deo...

Ova rezolucija nije subjektivno poimanje objektivne realnosti (ukoliko ona postoji), vec dvostruka subjektivizacija tudje percepcije. I zato je losa... ne samo po kvalitetu...onom rezolucijskom koji se meri preciznoscu kopije u odnosu na original vec i po prirodi svojoj , jer je lazna...

Tisina po sebi nije losa... ali kako i sam dobro znas - postoje tisine i Tisine...

{ 14:55, 27/3/2009 } { Poslao/la Wolfie }

Onda cemo se sloziti da je savrsenstvo samo stvar iluzije zasnovane na nasoj neobjektivnoj percepciji?
Zagledaj se u beskonacno dobru rezoluciju i vidjeces da je sve sto vidimo, dozivljavamo, upravo subjektivna zabluda.
Ona punina koja postoji, postoji izvan moci opazanja nasih cula, i izvan dosega nasega uma - sve sto pokusamo da definisemo, slikom, rjecima, postaje "definicija sa losom rezolucijom", uvijek. Ali to ne znaci da treba da prestanemo da definisemo i objasnjavamo, ali bi bilo dobro da smo svjesni ogranicenja pod kojima te definicije vaze, a ona su, kada malo bolje pogledamo, toliko striktna, da vaze samo pod toliko specificnim okolnostima, da se generalno nikada ne moze za njih reci da su apsolutno tacni.
Sve vazi u odgovarajucem prostoru vjerovatnoca, ali isto tako i ova moj tvrdnja, sto bi onda samim tim znacilo da ipak postoji i nesto apsolutno, ali sta? Ili, mozda ipak ne - tako je mnogo lakse reci.
Bacimo li pogleda na materijalni svijet, vidjecemo da su egzaktne nauke mjehuri od sapunice, koje se neprestano dopunjavaju, usavrsavaju (rastu), a s druge strane leze na premisama, kom prilikom bi negiranje samo jedne od njih dovelo do kraha citavog sistema. A sta tek reci o ovim drugim, ne-egzaktnim nauama - tu ne moze ni da se prica drugacije do u duhu subjektivnih dozivljaja i pokusaja da se oni objasne i definisu toliko dobro, kako bi bili dovoljno uvjerljivi da se nametnu drugima. Psihologija, sociologija, pravne nauke, itd. su najbolji dokazi za to. Primjenjene nauke, takodje...
Mozda je umjetnost najbliza onom "apsolutnom", jer umjetnik svoj subjektivni prikaz cini toliko otvorenim i prijemcivim za druge, da ga i ostali razumiju, uvijek na pravi, ali uzajamno drugaciji nacin jer "apsolutnost i jeste spajanje suprotnosti u jednu cjelinu".

Zato... ne postoje dobre rezolucije... postoje samo dobre percepcije, stvari predstavljenih u bilo kakvoj rezoluciji, medjutim, onih losih je mnogo vise, a ako se oslonimo samo na moci nasih opazanja - sasvim moguce da dobre percepcije i ne postoje.

{ 15:08, 27/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Platon, ha?
Donekle se mogu sloziti sa objektivno postojecim "svetom ideja" nedostupnom ljudskom poimanju upravo zbog subjektivne prirode istog. Nadalje, taj rezon negira ikakvu spoznaju i saznanje ukljucujuci i interspektivno. Zbog toga ga ne mogu prihvatiti sasvim. Kao sto i sam znas sve nauke su, svakako, nedovoljno precizne (posebno drustvene) ali se poredjenjem veceg broja percepcija moze doci do neke srednje linije koja bi trebalo da donekle oslikava neuhvatljivost objektivne ideje koja iza nje stoji. S tim u skladu sve projekcije i prognosticki zahvati su tek u domenu verovatnoce. Apsolutna bezbednost rezonovanja, na zalost, nije moguca jer je u startu limitirana subjektivnim dozivljajem sopstva i spoljasnjeg sveta ali je moguca relativna bezbednost koja proistice iz uzimanja sto je moguce veceg broja faktora u obzir prilikom analize... dakako i ona u sebi krije rizik nemogucnosti da se obuhvate sve moguce percepcije i faktori. Ako percepciju shvatimo kao licni dozivljaj rezolucije to ne znaci da rezolucija kao takva ne postoji i da joj se ne moze pripisati dobar/los kvalitativ. To opet zavisi od preciznosti u domenu verovatnoce koja, kako joj sama odrednica kaze, nikada i ne moze biti apsolutna. Stoga je prica o apsolutnom izvan zahvata rasprave jer se uvek moze relativizovati vise puta pominjanom subjektivnoscu ali se moze govoriti o "stepenu ispod apsolutnog" odnosno rezolucijama i percepcijama iste u domenu nesavrsene percepcije same ideje.

{ 15:28, 27/3/2009 } { Poslao/la Wolfie }

Ne, nije Platon - samo moja malenkost, mada bih volio osjetiti u cjelini sta je pod "svijetom ideja" podrazumijevao.
Ovako, mozemo - bas kao sto si gore napisala - da se gadjamo praznim rjecima, i nasim percepcijama "istog", i nakon dovoljnog broja rijeci zgadice nam se sve od reda, pa cemo pobjeci ponovo u tisinu.
Zbir losih percepcija, usrednjavanje po losim percepcijama, interpolacije losih percepcija, i ekstrapolacije - gomila losih percepcija, uredjena, neuredjena, uvijek ostaje losa percepcija. Ne mozes od trule jabuke stvoriti zdravu, ali ako je bacis da istrune do kraja i sahranis u zemlju, postoje neke sanse da nova i zdrava nikne, koja ce ponovo istrunuti, na ovaj ili onaj nacin. Tako su i lose percepcije korisne ne same od sebe, vec zbog posljedica koje iz zbog nastaju.

Spoznaja je s druge strane svakako moguca, ali je problem u pristupu. Krenes li induktivnom metodom baziranoj na percepcijama, neces imati nista sem losih percepcija i zablude znanja, koje ce samo po sebi stvarati dodatno nezadovoljstvo uslijed nesavrsene spoznaje.
Tvoj put u tom slucaju lici na kretanje covjeka po mraku, bez lampe, svjetiljke, ili kakvog drugog izvora svjetla - prepoznajes stvari pipanjem i previse toga prolazi neprimjeceno.
Krenes li deduktivnim metodom, mnogo brze ces znati da li je tvoje apsolutno zaista apsolutno ili samo iluzija istog.
Tvoj put u tom slucaju lici na covjeka koji ide po mraku sa baterijskom lampom kojom osvjetljava put ispred sebe - koliko je tvoj pogled na apsolutno ispravan, toliko je ta lampa jaka, a uz malo srece i umnih (deduktivnih) vjezbi, moze biti sjajna poput sunca.

{ 16:04, 27/3/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Vibrator je rešenje hahahahah.... ne, šalim se samo.
Imaš ti svoju bazu i imaš sebe... samo, nekad se toliko dugo dajemo da se malo pogubimo... no, ovakve retrospektive su ok, mislim, dobre su za dušu.
Ja se vidiš, svuda osećam kao Liliputanka, i sad mi postaje zanimljivo iz ove perspektive . Možda zavisi iz kog ugla gledamo. Dobro vino, dobra hrana i dobar tip := ) šta ćemo više?

{ 18:51, 27/3/2009 } { Poslao/la vaske972 }

da li je moguće da se strast istroši ili se samo pritaji u nama i čeka svoj trenutak da eksplodira ?

{ 19:03, 27/3/2009 } { Poslao/la gulanfer }

Pod hitno da se vratiš , da se zaposliš u najgoru kafančugu na nekoj Ž Stanici ( obično ima ime " Lokomotiva " ) da redovno radiš treću smenu , provedeš solidan broj časova sa svim pijancima tog grada .......................
..........................život je bre čudo , pronađi ga u sebi i kada se budeš smejala do suza jer si se čekićem maknula po prstu dok si zakivala jebeni ekser za vilerove goblene koje u principu toliko mrziš a treba da tu vise jer je eto bože moj matora u njima videla svo blago ovog sveta , da smeješ se jer si delić trenutka pre no što je prva zvezda iz sazvežđa andromeda poletela oko glave pomislila da : još samo da se maknem po palcu i sve će ..........
................i nosi kontakt sočiva
...........i smej se ženo , ko lud na lebac svaki put kada imaš šanse

{ 19:06, 27/3/2009 } { Poslao/la gulanfer }

Pod hitno da se vratiš , da se zaposliš u najgoru kafančugu na nekoj Ž Stanici ( obično ima ime " Lokomotiva " ) da redovno radiš treću smenu , provedeš solidan broj časova sa svim pijancima tog grada .......................
..........................život je bre čudo , pronađi ga u sebi i kada se budeš smejala do suza jer si se čekićem maknula po prstu dok si zakivala jebeni ekser za vilerove goblene koje u principu toliko mrziš a treba da tu vise jer je eto bože moj matora u njima videla svo blago ovog sveta , da smeješ se jer si delić trenutka pre no što je prva zvezda iz sazvežđa andromeda poletela oko glave pomislila da : još samo da se maknem po palcu i sve će ..........
................i nosi kontakt sočiva
...........i smej se ženo , ko lud na lebac svaki put kada imaš šanse

{ 05:46, 28/3/2009 } { Poslao/la silence }

odlican tekst Lilith, koji kao i uvijek najvise volim citati uz prvu jutarnju kavu i kad vidim da uvecer nesto objavis, ostavljam za ujutro ... jer tada tvoja slova zaista mogu dozivjeti
no i svi komentari koje sam procitala djeluju kao jedna cjelina i kad napravis miks svog teksta i rijeci koje su ti upucene dolazis zaista do saznanja kako je zivot cudo i kako ga zasluzujes
zivjeti svoj zivot i svoje izbore ma kakvi oni bili ... tek tada u dubini duse ta rezolucija sto se iskrivljuje pod kojekakvim vanjskim utjecajima ima svoju pravu i savrsenu sliku ... virni u svoju dusu i pronadji ju ))

lijep dan ti zelim zeno !

{ 17:27, 28/3/2009 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith, Srce...

Ma dobro reče onaj Psoholog...
Malo seksa i "odoše" frustracije!
(Čini mi se da sam nekog citirao...)

Ćao!

{ 17:59, 28/3/2009 } { Poslao/la Orion }

Ja ću večeras opet biti gore, visoko na nebu. Kao prijatelj. Bez ikakvog limita. Pa ako si tužna, ako si sama, ako ti je dosadno ili jednostavno nađeš bilo kakav drugi razlog, samo pogledaj gore. I pričaj mi bilo šta. Makar bajke. Vidjet ćeš, bit će ti mnogo lakše.

{ 12:04, 29/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Wolfie... mislis li da je zakljucivanje od opsteg ka posebnom uopste moguce u skladu sa tvojom teorijom o nepostojanju mogucnosti da covek spozna objektivnu stvarnost? Ili je sve sto mozemo uciniti, opet u skladu sa tvojom teorijom (ne zameri mi sto spomenuh Platona, ali i sam znas da je vecina tvoje teorije nesto cemu je on posvetio veliki deo zivota i veliki broj dela), da podjemo od pojedinacne percepcije?

Tresnja... valjda je samo problem u unutrasnjem kompasu koji je nenastimovan pa konstantno masi sever... Hmmmm... dobro vino, dobra hrana (muziku bih dodala na listu) i tacka.

Vaske... dobro pitanje... ali ako je u jednom odredjenom periodu naseg zivota neprimetna zar nije logicno tretirati je kao nepostojecu bez obzira sto se u kasnijem zivotu moze opet pojaviti... mislim, ne tesi mnogo ideja da je tu negde samo ne radi - za ukras mi nije potrebna )))

Gulanfer... mislis? I bas na zeleznickoj?? ))) Znala sam da negde gresim )) Smeh jeste hrana i lek samo mora proisteci iz neceg... a da mi nedostaje... i to je istina ))

Silence... zanimljivo, jer ja tvoje tekstove uglavnom ostavim za predvece ))) Komentari su zaista sjajni - cine ovo virtuelno bavljenje smislenijim jer pruzaju drugacije uvide u istu realnost. Nadam se da si provela ugodan vikend.

Svemirko... mislis da je u seksu resenje? Tek onako? Ili da je mozda nedostajuca bliskost ta koja kvari rezoluciju a ciji seks nije nuzni deo?

Orion... kako stojis sa razumevanjem tisine?

{ 13:39, 29/3/2009 } { Poslao/la Orion }

Mislim da su riječ i govor tvoja izuzetno jaka strana i treba da ih koristiš. Činit ćeš time srećnu i sebe i druge. Što se mene tiče možeš mi sve reći i ćutanjem. Razumijem tišinu u svakom obliku i na svakom jeziku. Putujući međuzvjezdanim prostorima obično sam okružen apsolutnom tišinom. Dali si ikada bila izvan našeg Sunčevog sistema, ili izvan naše galaksije?
Tišina je, uostalom, govor trave, govor kamena, govor praznine. A to su moji prijatelji.
Dali si ikada razgovarala sa vjetrom, sa rijekom, sa leptirom ili malim mravima? Pokušaj, to je već govor na većem nivou...

{ 13:41, 29/3/2009 } { Poslao/la Wolfie }

Lose si interpretirala ili razumila moje rijeci. Covjek je sposoban da spozna stvarnost, ali upravo na nacin o kome sam ja pricao - upravo zbog losih rezolucija. A Platon me je odusevio u srednjoj skoli, ali nikada nista nisam od njega procitao, pa ako ti toliko Platona pronalazis u mojim mislima, onda mogu biti samo pocastvovan.

{ 14:50, 29/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Orion... reci jesu moje igracke ali je stepen srece koji njima unosim u svoj ili ma ciji tudji zivot poprilicno pod znakom pitanja. Otkrivam da su tisine recitije - kada je bice kome su upucene u stanju da ih razazna i protumaci.

Wolfie... zao mi je ako se nismo razumeli - nadam se da ces mi detaljnije objasniti mogucnost poimanja spoljnjeg sveta kroz prizmu nepreciznih percepcija. Razlog zbog kog sam ovo dovela u pitanje jeste taj sto u svetlosti apsolutnog i relativnog o kome smo diskutovali - poimanje sveta kao takvog, u apsolutnom smislu, ne bi trebalo da je moguce upravo zbog izrazene subjektivnosti pojedinacnih percepcija. S druge strane ako dozvolis mogucnost da je i relativno percepirana stvarnost - stvarnost za onoga koji je percepira i zivi onda je apsolutni aspekt potpuno izlisan u raspravi koja je i zapocela na temu loseg percepiranja "sopstvene" realnosti.
Platon je bio veliki - i to zaista moze biti samo kompliment.

{ 09:39, 30/3/2009 } { Poslao/la Wolfie }

Svaki pokusaj definisanja apsolutnog subjektivno i objektivno ogranicenim pojmovima, osudjen je na neuspjeh. Apsolutno je toliko sveobuhvatno, da je to poput pokusaja da brojanjem atoma odredimo velicinu Vaseljene, a ona je svakako iznad toga i kada posmatramo beskonacno malo i beskonacno veliko.

Nase percepcije predstavljaju samo djelice tog mozaika, bas kao i nase vizije tog "apsolutnog".

Dedukcija je samo moja omiljena metoda, jer me indukcija previse asocira na eksperimentalni rad, sto u sustini i jeste, a ja vise volim i cijenim teorijska dostignuca, barem u onim poljima koja su za mene od interesa.
S druge strane, i indukcija i dedukcija, i zakljucivanje po analogiji i intuicija, sve to predstavlja samo mali dio silnih mehanizama kojima se dolazi do istine - nekada su nam potrebni jedni, nekada oni drugi, neko preferira jedne, neko druge, u zavisnosti od specificnosti situacije i individualnih sklonosti.

Isto tako, ne mogu reci da su stoici bili blizi istini od hedonista ili neoplatonista, pozitivisti od Niceovaca ili naturalista, ili bilo koji drugi filozofski pravac od onog drugog.
Zato i ne pripadam nijednom ucenju, vec trazim ono sto mi se svidja u svakom od njih - zrnce istine, ali Platon mi je svakako jedan od omiljenih filozofa, mozda upravo stoga sto sam neke svoje poglede na svijet pronasao bas u njegovim idejama i "idejama".
I ne trudim se da sirim svoje ideje, ali osjecam svoju Ideju i ne trudim se da je objasnim - bilo bi to skrnavljenje, ali je svakako pustam da zivi, misli i osjeca, jer ta Ideja je upravo ono sto me cini. Neko ce to nazvati nekako drugacije - duhom, dusom, intelektom, ali je meni to sve suvise usko da izrazi velicinu onog apsolutnog, da ne kazem bozanskog u nama.