Lilith

Iskrenost

Sveopsta iritacija raznoraznim sporednim faktorima ovih dana je urodila plodom. Ne izlazi mi se iz sobe  - gadljiva sam na ono napolju.

U sustini samo nerviram samu sebe jer mi se cini da tracim vreme – premda ga cedim na kasicicu lately. Zapela sam sa istrazivanjem i ni da mrdnem. Neke stvari mi se cine prekomplikovanim za izricanje i saopstavanje bilo kojim jezikom. Pa cutim. I ne pisem.

Zarobila sam samu sebe u mislima o prolaznosti i nekim neprolaznostima koje me sacinjavaju. O vrednostima. O tome sta jeste i nije vredno. Meni. U mom zivotu. Sebicno krajnje.

Rasciscavala sa tudjim ocekivanjima i sopstvenim sujetnostima u vezi sa tim – nigde ne pise da ja moram odmah, sada, najbolje i sl. A opet se nerviram kad nije tako in e uspevam da pobegnem od sopstvenog bica koji me goni dalje. Trebalo bi da je lakse kad sednes sam sa sobom i pokusas da priznas da si ovde iz ne toliko velikih razloga kako ti se na pocetku cinilo.

Onda te sastavi saznanje o tome da moras da biras. Izmedju vrednosti. I tesko ti je da odredis sta je tu sebicno a sta ne. Konkretno, ovde sam i da bih pomogla svojoj porodici, sestri pre svega… da bih ugazila stazu kojom ce ona mozda lakse proci, podrzala neke stvari i… najbanalnije – pomogla u svakodnevnom prezivljavanju. S druge strane, propustam toliko mnogo u njihovim zivotima da mi se svaki sekund cini nepovratnim godinama a svaki minut celim jednim zivotom koji sam propustila… pre svega, sa njom.  Muce me ponekad misli i strahovi da nesto vreba da se dogodi, dok sam daleko… onda kad ne mogu ni da se vratim ni da pomognem ni da jednostavno samo budem tamo. Odagnam crne misli. Sutnem ih iz svesti ali se uporno vracaju, narocito pred spavanje kad vise nemam cime da zanimam vijuge i onda one sebi daju slobodno da me mrcvare losim mislima i predosecajima bez mnogo ukorenjenosti. Borba sa njima mi uzima i poslednje atome pozitivnosti koje sam cuvala za tamo neki moj zivot… kada ga ponovo steknem… ali ih trosim… jer ga nikada necu steci ako se ne izborim sada i ovde… sa njima. I ne mogu da znam da li je moja zelja da sam kraj njih proistekla iz vrednosti i ciste zelje da se bude uz one koje volis ili sam samo sebicni skot koji ne misli na to da im ovim olaksava zivot i pruza izglede u bolju buducnost (kako ogavna fraza) vec iskljucivo oseca prema sopstvenim potrebama za neznoscu i bliskoscu. Ne mogu da znam. A pokusavam da spoznam. Da dokucim. Da li je ova moja borba sebicna ili sasvim suprotno tome… da li su moje zelje cist sebicluk koji ne vredi ni spomena ili u njima postoji, sadrzana, ipak i neka malecka vrednost.

Toliko bih volela da mogu da zivim zivot kakav preporucuju popularni psihici i life-gurui… ono, kao, zivite dan za dan… oslobodite se opterecenosti materijalnim i zivite za ljubav koju delite sa najblizima… Ne znam da li je to pisano za one koji imaju dovoljno da prezive taj dan za dan… da li se to odnosi na after-working-hrs ili jednostavno nisu uzeti u obzir oni koji su morali da odu i budu daleko… sta sa njima? Nama?

Iz ove perspektive znam da nisam imala izbor… tada… i nisam sigurna imam li ga i sada… jednom sam vec sve izgubila odlucivsi da se vratim i zivim tu ljubav dovevsi bas te koje volim na ivicu egzistencije pogresnom procenom da mi ima mesta u mojoj zemlji. Da li im ljubav pokazujem pateci za njima? Ostajuci ovde i pored svih nagona, zelja i misli koje me preklinju da se vratim?

Ili sve to radim iz puke sujete i ponosa jer me je sramota da odustanem posle svega i kazem – hvala lepo ali meni sve to ne vredi jutarnje kafe sa mamom, vecernje setnje sa ocem i svih onih malih dragocenih trenutaka provedenih u blizini one koju volim vise i od najcistije definicije emocije kao takve.

Malo mi je muka…

{ 13:18, 30/4/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Mislim da već deset minuta pokušavam da ti ostavim komentar. Sve što bih rekla već znaš.... samo eto, mislim da će sve to nekako da legne i uskoro neće izgledati tako veliko kako se sada čini....ma.... Ne mislim da će neko to čarobnim štapićem srediti, samo vreme je kurva, i bar na kratko, ponekad, učini da stvari izgledaju lakše i drugačije. Ebigam

{ 13:40, 30/4/2009 } { Poslao/la Lilith }

U kurvu se uzdam... ove postene mi ne pomogose mnogo ))

{ 10:25, 1/5/2009 } { Poslao/la hope }

Hej bre...probaj malo da odmahneš rukom i kao Skarlet Ohara kažeš "Misliću o tome sutra !"

{ 11:31, 1/5/2009 } { Poslao/la Lilith }

Hocu...i sutra )))

{ 18:43, 3/5/2009 } { Poslao/la Orion }

Tako je lijepo čitati te, a tako je teško u nekoliko riječi ostaviti komentar. Najradije bih sa tobom, kao stari dobri prijatelj iz djetinjstva, prošetao pored Temze i pričao, pričao, pričao....i slušao, slušao...Pošto je to skoro nemoguće, pročitam tvoj post koji mi često ustalasa emocije i odem dalje....
Samo da znaš, ja sam uvijek svraćao....