Lilith

Vikend... ili kako se plasiti brojevima

Ne volim vikende. Jer onda ne mogu da pobegnem u kancelariju i zaronim u ekran na 10-12 sati. I nemam izgovor da pobegnem u sobu.

Jos ih ne volim zato sto traju dugo. Dva puta po dvadesetcetiri sata. Previse. 48 sati previse.

Ne volim subote uvece jer mi onda vrata deluju kao od papira. I tvoja i moja. Zatvorena. Cvrsto.

Ne volim kada kuvas jutarnju kafu a ja znam da ne mogu da je srucim u jednom gutljaju i strcim na stepenice na utesno kisnu ulicu u tramvaj 17 koji ce me odvesti 5 stanica daleko od broja 40 i kusur.

Ne volim petke uvece i zato dovlacim sa sobom ljude koje i ne zelim da upoznam previse dobro. Lakse je biti sa njima. Nego sa tobom. Nego sedeti pored tebe i gledati te iz profila kada se nasmejes i kada ti se ocrta laki splet bora smejalica oko ociju. Nego pogledati u njih. Pogotovo dok se smejes. Ne volim kada se smejes jer se onda smejem i ja a najcesce ne znam cemu. I onda ne volim ni sebe. Ni tebe. Ni kuhinju. Ni kafu. A najmanje vikende.

Ne volim sto te svi vole. Obesmisljava moje napore da budem drugacija od njih.

Nikako ne volim vikende. Suvise su… kucni. Prodavnicasti… sa tobom… po kisi… i kolicima u koja stavljamo stvari bez reda i logike, koje ces ti da nosis a ja da raspakujem bez reci i bez posebnog aranzmana. Kucni su i ljubicasti… ti vikendi… a toliko ih je jos pred nama da mi ni jedna Australija nije dovoljno daleko… toliko mnogo i toliko malo.

Previse za mir… premalo za ostanak.

Jer… ti znas… ja moram da odem. Jednom. Uskoro.