Lilith

Tudji grad

Ne poznajem ovaj grad.

Stran mi je.

Ulice njegove na kojima se gubim.

Vodoskoci.

Tramvaji.

Kaldrma.

Drvo koje vidim sa kreveta dok cekam da se konacno smrkne. I ono je nepoznato. Tudje drvo. Koje se pretvara da je kesten.

Soba mi mirise tudje. To mora imati veze sa osvezivacem vazduha koji navodno mirise na okean. Garantovana morska svezina. Ali ne mirise na mene.

Zivim na obali mora. Hladnog. Koje jos uvek nisam videla. Jer nemam vremena da odem do obale. Iako znam da je tamo i da me ceka. Sivo i ustalasano kakvo sam zazelela.

Dobro je sto nemam vremena. Nije za mene da gledam u vodu. Da slusam zapenusanost. Da udahnem slano. Ne sada.

Nedostaju mi magle i kisa. Nedostaje mi Strand, Chancery Lane i Covent Garden. Nedostaje mi natruli jazz klub na Tottenham Court Road-u.

Bezbednost izolacije.

Ne volim ljude. Boze, kada bi samo znao koliko ih ne volim. I koliko ne umem sa njima. A dane provodim osmehujuci se preko ekrana. Delim te vestacke osmehe kao bombone. I lepo vidim kako se kace po tudjim okovratnicima, kravatama, esarpama. Onako lepljivi i lazni.

Ne zelim ih blizu. Hocu da sam sama i tiha. Moja muzika, moje pisanje, moje knjige i ja. Ok, i macak moze da ostane na slici. A oni… oni bi mogli da odu… nestanu nekako… kao da nisu… i da ja nisam… i da ne moram…

Nervira me njegov smeh. Provuce mi se kroz kljucaonicu i ugmize u sobu. A nervira me. Htela bih da ucuti i da zaboravim da je sa one strane vrata. Htela bih da sam naucila negde usput kako da budem bezobzirna i nevaspitana pa da me bude bas briga sto zatvorena iza vrata cutim vec danima. I da se ne pretvaram da je sve ok kada me susretne upitni pogled njegovih ociju.

Nemam sta da ti kazem. U redu sam. Ne znas me. To sam ja. I u redu sam. U redu. Sasvim ok.

Nemam sta da ti kazem. Ne zelim da imam. Ne zelim da ti kazem ni ono sto bih mogla. Ne zelim da se osmehujes, da me nudis cigaretom, da mi sviras gitaru. Ne zelim te.

{ 20:32, 25/5/2010 } { Poslao/la Kaufman2007 }

...

{ 20:36, 25/5/2010 } { Poslao/la Lilith }

...!

{ 23:23, 25/5/2010 } { Poslao/la Kaufman2007 }

Yep. Upravo to.

{ 01:26, 29/5/2010 } { Poslao/la Wolfie }

Nekada smo sanjali o promjenama koje nas nose kroz zivot brze nego sto se stizemo skrasiti na jednom mjestu. Usudjujemo li se vise uopste da sanjamo, ili je to postao luksuz koji smo odavno prerasli?
Nije li divna rutina promjena na kojima jezdimo kroz zivot sve vise otupljeli na njega? Gdje je ona iskra strasti sto nas prosvjetljuje u trenutku i gori danima u nama, dok pod njenom svjetloscu citamo redove Knjige Svijeta, koji su nam dotle bili skriveni u tami?
Ili je pak sve ovo samo mali dio onoga sto moramo proci, uceci se zivotu? I svaka sljedeca lekcija je teza. Nismo li Prometeji, koji sami sebe razapinjemo zbog vatre koju smo nekada davno bogovima ukrali, a nismo znali kome da je poklonimo, prije nego sto je zgasla?
Umiremo sami, i nasi svijetovi umiru sa nama, neispricani, dok novi zivot se radja na njihovom pepelu. Ispod praha velelepnih zdanja, cist kamen pocinje da se promalja.

http://www.youtube.com/watch?v=qY0-k4uaKKA

{ 17:06, 30/5/2010 } { Poslao/la elfish }

Ako postoji dobro vreme da dođeš u grad pored mora to je valjda ovo kasno proleće.
Moj se zvao Bournemouth.
Zavolećeš.
Nedostajaće.
Mi to tako...

{ 21:28, 30/5/2010 } { Poslao/la Lilith }

@Wolfie... iskre gasnu. Vatre zamru. Vetar utihne. Ostanu koraci. Kojima odlazis. I ne stizes. Nikada. Nigde.

@Elfish... toga se i plasim. Zavolecu.