Lilith

Nije do tebe

Bilo je to jedne veceri poput ove… bas u julu pre mnogo godina… negde blizu Skadarlije…kada sam shvatila da sam ocajnicki, krajnje neobjasnjivo i potpuno suludo zaljubljena u tebe. Zbog cega mi je bilo potrebno dve godine da pojmim tu sveprozimajucu istinu – ne znam. Zbog cega sam to shvatila bas te veceri a ne prethodne ili naredne ili bilo koje od brojnih koje sam provodila u tvojoj blizini – ponovo, ne znam...

Sem ako tekila nije imala neke veze sa tim... ili karirana kosulja toplih dugih rukava koja mi se smotala oko struka na stanici cineci da mi kolena klecnu a pred ocima zasvetli sto i jedna Bitka na Marici...

Zapalio si cigaretu.

Secam se da sam spetljana i sokirana novim saznanjem zurila u lagani ples tvojih prstiju po paklici cigareta kao da prvi put vidim.

Secam se i da nisam odbila kada si mi ponudio dim... i da se od tada besomucno trujem.

Secam se da su mi naredni meseci nalikovali hodu po zici i da mi je secanje na njih mutno sem ako ima neke veze sa tobom.

Secam se svadja.

Smrzavanja na Dorcolu.

Secam se da sam se pitala zbog cega smo oboje toliko skloni mazohizmu.

Secam se deljenja fotelje i tvog tihog pevusenja „Jingle bells” bez ikakvog povoda... jer, bila je jesen...

Secam se prvog dodira tvojih usana i pesimisticne misli koja je uspela da mi pomraci tu uspomenu: „Pamti”, rekla sam sebi dok si me ljubio:”Pamti, jer nece dugo trajati... ”

I nije.

Trajalo.

Dugo.

Sem ako ne racunas skoro celu deceniju neizbrisivosti tvog traga. Inace je bilo kratko. Treptaj. U poredjenju sa agonijom u kojoj sam ostala.

Vreme se delilo na pre i posle Tebe, kao pre i posle Potopa... merilo se susretima, razgovorima... izmedju sam bila samo cekalica bez imena i posebnih moci koje su se ispoljavale jedino u ogromnoj kolicini pomenutog mazohizma i neobjasnjivoj sklonosti da ti prastam bezgranicno.

A ti si se trazio... ti i tvoja jebena gitara i jos jebenija sklonost da cutis u trenucima kada to nikako ne bi smeo. Ja se nisam trazila. Smatrala sam se uspesno nadjenom u tvojim rukama. I bila sam mirna. Ti ne. Kao pas koji juri za sopstvenim repom si se vrteo u krug ne mareci za to sto i mene uvlacis u njega. Krug. Tvoj krug. Po cijem sam obodu hodala kao po jajima da slucajno ne uznemirim Bozanstvo koje je sedelo u centru a o kom sam mastala kao o Velikom Misliocu pogresno tumaceci tvoja cutanja kao izraz mislenosti a ne kao ocigledan pokazatelj cinjenice da nemas sta da kazes.

Pustila sam te da odes. Da se vracas. Bezis. Dovlacis kao poslednja dzukela podvijenog repa kada bi ti spoljni svet postao zastrasujuc i kada bi ti bila potrebna oaza koju sam uvek bila voljna da pruzim. Godinama. S kim god i koliko god da sam bila. Ili ne.

Poslednju gresku sam napravila proslog leta. Ili proleca... ne mogu vise da lociram trenutak kada si pogresno protumacio moj osmeh... znam samo da je bila duboka noc i da smo, po navici, sedeli u tvojim kolima u nekoj ispraznoj diskusiji koju iz kurtoazije nisam htela da prekinem. Znam da sam krisom gledala na sat i da sam se pitala kojim to mocima uspevas da blokiras moju ociglednu zelju da odem i sklupcam se u svom krevetu. Toliko godina starija. Oboje. A ja sam i dalje sedela tu nadajuci se da cu cuti neku velikomudrost koja ce opravdati moju zivotnu zainteresovanost i opcinjenost tobom. Da ce sa tvojih usana skliznuti nesto, ma sta, sto ce uciniti da prethodne godine dobiju smisao i dati mi opravdanje za cuvanje onog najdubljeg u sebi od svakog ko je ikada pokusao da ga parcelise.

Secam se da sam zapalila cigaretu sama i gledala kroz prozor na parking oko moje zgrade dok sam pokusavala da, slusajuci te, odgonetnem deo sebe koji me cini manje vrednom samopostovanja koje mi je bilo preko potrebno a koji smatra i dalje da si olicenje Jednog... za mene. Da shvatim u kom sam trenutku svoje proslosti nasela na praistorijsku pricu o monogamiji i bajku o Polovini. Da nazrem kada sam, zasto i kako ikada pomislila da si to Ti. Zasto je sve Tvoje postalo merilo kvaliteta... od visine, gradje, boje ociju, nacina oblacenja do muzickog i knjizevnog ukusa i one vanserijske cinicnosti koju nisi uspevao da kontrolises a koja me je bacala nadomak zeljene sustine britkoscu.

Negde u sred te reminescencije trgao me je dodir. Ponovo. Godinama kasnije. Mala repriza nas. Starijih nas.

Od decka koji obecava postao si muskarac koji je obecavao.

Od zaljubljene klinke postala sam ogorcena... sta god da sam postala u medjuvremenu.

Ali tvoj poljubac je bio pravi i momentalno je izbrisao onog koji je u tom trenutku polagao pravo na VIP status u mom telefonu. Ili sam ja htela da bude Pravi. Tesko bi bilo priznati sebi da si godine procerdao na tipa koji se, povrh svega, lose ljubi.

Nekako se parking ispred moje zgrade pretvorio u onaj ispred tvoje... pa lift, kuhinjicu zatrpanu pepeljarama...

Govorio si mnogo. Previse.

Ni nalik onome koga sam pamtila.

Ja sam bila ona koja je cutala. I trazila u dodirima i obrisima smisao sopstvenih promasaja i dobitaka.

Sapat je dosao prekasno. Komplimenti. Emocije. Sve te reci za koje bih nekada dala i ono sto nisam imala... sada su zvucale otuzno...

Jer... istina je bila da te ne volim... ne vise... ne kao nekad... istina je bila da nisi ni toliko uman ni toliko recit ni toliko dubok ni toliko cinican... istina je da si mozda mogao da oboris s nogu devojcicu, sa zenom ti je teze islo... neprolazna si vrednost, istina – rezervisan za uzrast oko 20 godina. Full stop.

Istina je da me nije vise zanimalo sta se krije unutra jer sam nekako spoznala da celofan moze da egzistira nezavisno od vrednosti... kao i da si tragicno los ljubavnik u odnosu na svetlosne udare koje sam umislila da pamtim. Kapiram da nije bilo tesko impresionirati onu kojoj otkrivas vrata telesnog sveta... dok...sa onom koja je u medjuvremenu ostarila 300 godina i jedan dan – bio si tek ono sto jesi... Dobar frajer koji je navikao da je dovoljno da se skine pa da zene dozive orgazam. Jbg, to nikada nije radilo sa mnom.

Zato sam otisla.

Volim uspomenu na tebe.

Podseca me na varljivost secanja i relativnost ljudskog bica kao nesavrsene pojave koju nisam uspela da prevazidjem ma koliko se trudila.

Kaze mi da sam i ja samo ljudsko bice koje je uspelo da se zajebe. I da u tome ostane sve ove godine.

Kaze mi da je uzasno lako voleti ideju a uzasno tesko sebicnog decaka poput tebe.

Saopstava da to vise ne mogu i necu da radim.

Nisam ljuta. Bez brige.

Ne zameram. Bas nista. Tebi.

Da mogu – ponovila bih sve samo da ponovo osetim da sam ziva svakim atomom sebe.

Ali... vise te ne volim... i necu da lazem... da ti napumpavam Ego i da ti laskam idealom koji nikada nisi bio.

Nije do tebe... stara fraza... sa potpuno novim znacenjem...

{ 19:45, 19/7/2009 } { Poslao/la Lil Devil }

"Da mogu – ponovila bih sve samo da ponovo osetim da sam ziva svakim atomom sebe..."
To je ono bez čega ne možemo a tako se prokleto retko dešava.

{ 19:48, 19/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Samo jednom, sto se mene tice... sa Jednim... sve ostalo su osrednji rimejkovi velikog Hita... ali je vazno shvatiti da nije do Njega... vec do Nas koji im pridamo vrednost i vaznost snagom sopstvene emocije.

{ 20:07, 19/7/2009 } { Poslao/la Lil Devil }

Ovakve misli dolaze postepeno,kao da im se približavamo spiralnim stepenicama,a onda nam se učini kao da smo sve shvatili u jednom trenu.

{ 20:09, 19/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Do sada bih izgradila spiralne stepenice do Meseca... )))

Bilo bi lepo da spoznajama ne treba vise od pola decenije da se iskristalisu...

{ 08:37, 20/7/2009 } { Poslao/la Trešnja ♥ }

Anđele... nakon sna koji sam sanjala, ovo što sam pročitala, nije bilo dobro za mene. Nekad imam utisak, Titam', kako mi žene, povremeno, a znajući, prepisujemo jedna od druge ( istoriju ). Istorija. Ili su oni svi mnogi isti ?
Ne znam darlig. E sad bih jedan eKspreso i cigaru. Pogled u daljinu. Full stop!

{ 11:31, 20/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Querrida, i ja cesto imam taj dojam... posebno kad citam tvoje i Srnine postove... ponekad me sastavi sa zemljom koliko "prepisivanja" u njima pronadjem...

Da li su svi oni isti, pitanje je... )) Mozda je ispravnije misliti da smo mi iste u tom nekom domenu pripisivanja vrednosti i dozivljavanja emocije i posledicnih dogadjaja... da nije tako, ne bismo se prepoznale, zar ne?

Jos malo. Samo malo pa cemo da zadimimo uz obilne kolicine kofeina u nekoj basti na Sluncu ))))

{ 14:34, 20/7/2009 } { Poslao/la SRNA }

http://www.blogoye.org/patetika/66668/ZA+LILITH+%28znam+da+nije+tvoj+fah%2C+al+opet....%29.html

{ 14:41, 20/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Vid'la, cula... sad cu da se trujem kahvom...dodZes mi na skype?

{ 22:10, 20/7/2009 } { Poslao/la Orion }

Otvorio sam prozor i udahnuo vazduh koji miriše na so i kišu. Tamo iznad Varne, na nebu još tamnijem od mora, čudno usamljen sjaji Jupiter.
Nije li ovaj život neobičan i čudan?
Vratio sam se i pročitao tekst do kraja. Balaševića ću poslušati sjutra.
Možda,
Želim ti lijepe snove i pored Jupitera bezbroj zvijezda.

{ 18:16, 21/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Zivot je cudo... kad poverujes da cuda postoje... inace je samo malo bolje razradjen triler (bar u mom bioskopu)... Balasevic moze i da saceka... posebno kad su mu zvezde konkurencija ))

{ 01:48, 22/7/2009 } { Poslao/la elfish }

Svi imamo jednog za koga verujemo da je bio najmanje loš.
Nije do njih, do nas je.

{ 08:15, 22/7/2009 } { Poslao/la Lilith }

Vrlo precizno, El... zanimljivo je kako, kada jednom progledamo, taj nacesce napravi drastican pomak na rang listi - slobodnim padom.