Lilith

Socijalizacija

Socijalizacija je divan fenomen tako potreban i tako karakteristican za sisare raznoraznih vrsta pa i ovu kojoj ja, igrom slucaja pripadam… no, meni je, nasuprot zakonima prirode, neopisivo naporna lately.

Trudim se da to pripisem punoj godini apsolutne tisine kojoj sam vec naucila da se pokoravam, a ne teskoj devijaciji u genetskom kodu koju sam povukla od caleta. Treba li reci – bezuspesno.

Socijalizacija je i zanimljiv fenomen jer je dvoslojna. Barem ona koju sam ja u stanju da percepiram, nije iskljuceno da ima mnogo vise layers od ova dva od kojih najcesce patim.

Prvi, povrsni, podrazumeva lakocu smejanja, konverziranja, prosipanja “pameti” i losih viceva po 500 puta, neretko djuskanje na stolu (ovo je moja usavrsena verzija, dakako – kafane nemaju dovoljno velike stolove za mog orijaskog pretka), neobuzdano flertovanje zato sto mi se moze i kad mi dodje, pamcenje neopisivog broja nebitnih detalja sto me cini dragocenom drugaricom svih lokalnih tracara i strahom i trepetom svih globalnih lazova, poprilican nivo tolerancije na gluposti, lazi, isprazna naklapanja koja zivot cine i ostalu zbirku ljudskih egzibicija.

Drugi, onaj sa kojim zapravo imam issues, je druga prica (kako mu samo ime kaze, jel’te). On bi trebalo da podrazumeva uspostavljanje stvarnog i neopozivog odnosa sa drugim ljudskim bicem (koje nije Princeza, Bata ili oni od kojih sam povukla dubinsku cutologiju), umetnost deljenja, uzimanja, davanja ili kako su to vec postavili u bajkama…

E sa tim delom imam problem, ozbiljan. To oko deljenja. Jeste. Kog deljenja? Deljenja cega? Mojih misli? Moje “zivotne filosofije”? Yeah, right. Kome? Cemu? (dativ) Kada? Ko? Kako? Sa kim? Zasto? Gde? (ne nuzno tim redosledom, al’ u svakom slucaju k’o streber-novinar)

U svakom slucaju mi je lepse kad cutim. I kada drugi cute. Sem kada imaju sta da kazu. A to je u poslednje vreme vrlo retko. Uzasno retko. Neopisivo retko. I nedostaje mi.

Da nije jedne popodnevne kafe i jedne setnje, mislim da bih sasvim sigurno jos pre nedelju dana vrisnula na nekog neduznog clana drustva: “Hoces li ucutati!?”, i ne bih dodala: “Molim te”, tek da se zna.

Muka mi je.

Kad me tapsu po ramenu i pricaju mi kako me mnogo dobro razumeju a od mame i tate u tridesetoj traze kintu za izlazak. Dzeparac. Ili kako se to vec zove. Kad mi kukaju o teskom zivotu, nepodnosljivim uslovima, socijalnoj nepravdi – a na pitanje o poslu odgovore sa: “Ma ne… pa ne mogu da radim bas bilo sta…” A jel’? Nisam znala. Ni pretpostavila. Naivno sam mislila da nema necasnih poslova. I da nije sramota raditi. Da je veca sramota sedeti mami i tati na grbaci do penzije – njihove. Kad im je jedina obaveza u zivotu da dovrse jebeni fakultet kad su ga vec zapoceli i kad imaju roditelje koji su spremni sina-truta da podrze dok je neophodno samo da zavrsi jebenu skolu i donese tu diplomu na uvid pa makar gazio i 40. To ne mogu. Bas ne mogu. Odmah mi se povraca. Tu na licu mesta. Pravo u solju sa kafom. I njihovu i svoju.

I sve moze. Boli me uvo koliko ces dugo da dzabalebaris. Ne tice me se kako ce se to odraziti na tvoj privatni zivot i da li je veci krivac za to sto ti mama i tata ne daju dovoljno za pivo Dinkic ili ti kome uopste pada na pamet da tako nesto trazi. Ni najmanje.

Samo nemoj, molim te, evo, i preklinjem ako treba, zarad mog dusevnog a tvog fizickog zdravlja da me tapses po ramenu i da mi pricas kako me razumes i znas kako mi je. I kad ti nista ne kazem. I kad ti spomenem. Po sistemu slobodnog nagadjanja. Bez navodjenja. Nemoj. Ne mogu. Kada me pogledas po sistemu if-you-know-what-I-mean i onako znacajno podignes obrve, ja mogu samo da vristim u sebi i paralisana, onako nepomicno unutar glave odigravam u krug scenu u kojoj vristeci cupam kosu. Svoju ili tvoju, svejedno. Jer ne znam sta mislis i da li mislis i da li si normalan sto taj proces kreiranja te i takve recenice/gesta uopste podvodis pod pojam razmisljanja ili sam ja potpuno nenormalna sto ne vidim da je to normalno. A ne vidim. Ocoravila sam duhovno i ne vidim da je to normalno. Ni ne nazirem. Nista bas.

{ 14:23, 17/8/2009 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith Srce!

Široka si, realistična i stvaralačka Duša...
Moj savjet Ti je da "mnogo" pišeš!
I da nađeš nekog tko će Te voljeti...

Pozdrav Tebi!
: