Lilith

Zazidanost

Od sna do sna.

Izmedju lelujam po virtuelnim mislima.

U tišini.

Apsolutnoj.

Unutrašnjoj i spoljnoj.

Više ne znam da li bih umela da govorim.

Pustim glas.

Izreknem. Nešto. Ma šta.

Zazidana u ovoj ćeliji.

U neprekidnoj borbi sa drugom Ja. Onom koja odbija da shvati i prihvati da je status quo neizmenljiv.

Onom koja se seća. I ume. I može. Barem tvrdi da bi mogla. I htela. Drugačije. Onako kako je bilo. Ili kako je moglo da bude.

Krvave borbe vodim. Tihe. Ne zveckam oružjem. Osmehujem se tastaturom. Prstima sastavljam rečenice.

Usne su nepotrebne. Zakržljale.

Od sna do sna preživljavam.

U ćeliji ovoj.

Koju mrzim.

Celim bićem. Nepodeljeno.

Mašina si, kaže.

I smeje se.

Tastaturom, dakako.

Jesam. Neosmehnuto odgovaram.

Točkići se kotrljaju... ponekad zaškripe pa znam da su tu.

Jesi, jesi, ponavlja. Smeje se i dalje.

Ne shvatam potrebu da se čačka po bolnim mestima. Nije ni bitno da shvatim. Nemam snage da dignem ruke i zaštitim se. Puštam. Već se ne sećam čije su reči. Ali im pamtim smisao. Ne pamtim imena onih sa kojima razmenim tastaturne prikaze realnosti, ali im pamtim suštinu. Naročito kada zaboli.

Sada već i ne pokušavam da ispustim glas.

U pauzama gledam u belo. Zamišljam crno i sivo.

Druge boje ne razaznajem. I to se izgubilo.

Pokušavam tudjom porodicom da nadomestim svoju. Dečjim smehom da izazovem sećanje na to kako je izgledalo smejati se.

Optimizam me je skupo koštao. Ne mogu. I neću više da plaćam.

Ipak... ostajem u tišini. Bezbojnoj.

Gluvonema i zazidana.

Polako mi se sa dlanova i iz misli ispira ideja o spasu.

Bajke ionako ne postoje.

Ne u realnosti. Mojoj.

Spasti se samo sama mogu.

Ali ne znam više šta je to spas.

Kada je ovo sve što može. Ne može više ni dalje. Ni gore ni dole, ni levo ni desno.

Zaglavljena.

Zazidana, ponavljam.

Sopstvenim osećanjem dužnosti.

Bez uvrede... reči mi nedostaju...

{ 17:44, 4/1/2009 } { Poslao/la nurlisoul }

najdeblji su bedemi vlastite svijesti...opasni kada nadrastu nas...lijepo čitanje..jako lijepo čitanje tebe

{ 18:25, 4/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Nurli... najdeblji... predebeli i previsoki za beg. Hvala ))

{ 23:13, 4/1/2009 } { Poslao/la Andjelina }

Tako teško breme u grudima tvojim..Nisam pametna,ne mogu ti olakšati nekim suludim savetima koji mi u ovom trenu deluju tako bezbojni i suludi. Jedino što mogu je ponuditi ti ruku,osmeh,zagrljaj i čašicu razgovora kad god osetiš potrebu za tim...Mogu ti ponuditi prijateljstvo...iskreno,toplo i iz srca.Tek da otkriješ da nisi sama....

{ 06:21, 5/1/2009 } { Poslao/la silence }

ako citam tekst kao nesto tvoje i osobno,
onda izaziva tugu u meni i poruka je kako
nikada nisi sama ... uvijek postoji negdje netko
i ponekad je i jedna lijepa rijec dovoljna
da nam vrati osmijeh na lice ...

tekst kao poruka unutar koje smo sami
zarobljeni vlastitim izborima...
ma koliko da nam se cini da smo 'zazidani'
izlaz uvijek postoji ako ima i dobre volje ...
skrivene negdje duboko u nama

ugodan dan !

{ 10:26, 5/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Andjelina i silence, hvala obema na lepim recima i tumacenjima ovde napisanog. Prijatelja nikad dosta...

Izbori su ponekad objektivno postojeci a da ih subjektivno nismo u stanju naciniti jer nas sve sto jesmo sprecava da izaberemo da skrenemo levo umesto desno kod cuvenog Albukerkija.

{ 10:40, 5/1/2009 } { Poslao/la kojak }

Ja se onda pridružujem ovim damama i samo želim da ti se u Novoj Godini ostvare velike želje i poneko slatko iznenađenje! :o)

{ 15:40, 5/1/2009 } { Poslao/la Specificna }

Kada smo vec jednom tako zaglavljeni, da nemamo izbora niti izlaza, mozda treba probati sa onom ,,glavom kroz zid"...
Ali svejedno, pridruzujem se svima gore potpisanim, i zelim ti da se svi okovi oko tebe raskinu u ovoj godini i u svim narednim...

{ 18:47, 5/1/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Mislim da će mi ova posednja rečenica još dugo dobovati po mozgu. Predobro rečeno. Želim ti što pre rasterećenje, ali kako prvi komentator reče, najteže je od sebe pobeći...

{ 22:59, 5/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

kojak...lepih zelja nikad previse )) I ja zelim svima vama slobodnu i ispunjavajucu 2009. godinu

Spec... draga moja, moram da priznam da se osmehnuh na ono "glavom kroz zid" - to bi vrlo licilo na mene (ali i na tebe ako smem da primetim). ))

Tresnja... istina, od sebe je nemoguce pobeci - samo menjati... a kada si samom sebi najveci teg o vratu onda te promene moraju biti bolne i duge, pretpostavljam.