Lilith

Kraj

Imaš li predstavu koliko silna mržnja ume da bude?

To silnija koliko je snažnija bila njena suprotnost.

Možeš li da zamisliš moju noćas?

Mene kako mrzim sve ono što sam toliko volela?

Mene koja prelazim preko svih postulata ljudskosti, odričem se svake pomisli na plemenitost i samosagorevajuće se sasvim, kao nekada tebi, predajem mržnji... dozvoljavam da ispuni i poslednje naprsline, poslednje šupljine, prelije svaki atom, izbije iz svake pore...

Možeš li da zamisliš sve to?

Znaš li da sam noćas prvi put shvatila da ne mogu da oprostim?

Znaš li da sam svaki put do sada oprostila... svakome... ne svojevoljno... bilo je jače od mene... prelazila... išla dalje... do noćas. Kada sam udarila u zid. Spoznala sopstvenu granicu. Granicu preko koje se ne prašta. Do koje kada stigneš prestaneš da budeš ono što si podrazumevao pod pojmom čovek, prestaneš da poštuješ, prestane da te bude briga za kazne ovo i onozemaljske, prestane da ti bude važno kakve će posledice biti i po koga...

I sve što ostane bude mržnja. Ogorčena. Silna. Razarajuća. A opet, utešna... mržnja... prema tebi. Prema svemu što te sačinjava. Prema svakom detalju tvog bića. I najmanjoj sitnici. Svakom gestu svesnom i nesvesnom, pogledu, treptaju... koraku tvom svakom...

Prestane da te bude briga šta će ko reći, pomisliti, da li postoji Bog i Djavo, prestane da bude belo i crno i sivo... prestane svaka nada, svaka želja za nadom da možda još nekada negde nekako... ne ti... ali ipak... Prestane. Samo od sebe. Preuzme kontrolu. A tebe više nije briga da li imaš ili nemaš kontrolu jer i ti prestaneš biti ono što si poznavao i poprimiš sasvim nove obrise. Obrise mržnje. Teške mržnje. One koja izgara u samoj sebi. Koja se samom sobom hrani. Ishranjuje.

Osećala sam. Predosećala. Upozoravala. Nagoveštavala.

Sebi. Tebi. Njima. Tebi najviše...

Nisam želela da doprem do ovih granica neljudskosti. Da spoznam da umem da budem toliko zla i da me ne bude briga. A nije... nije me briga.

Sada je sve mnogo manje važno od činjenice da te mrzim celim svojim bićem i da me nikada ništa više neće oprati od toga.

Noćas sam udarila u zid. O dno. Moje dno.

I noćas sam prestala da budem Ja.

Ova noć sa sobom odnosi neke stvari za koje sam želela da verujem da su lepe i dobre u meni i oko mene. Odnosi pored toga i melodičnosti, pisanja moja na ovom blogu, odnosi sve te sitne i krupne stvari koje su me sačinjavale.

Sada im više nema mesta.

Ne u onome što će doći sutra.

Jer... Sutra... je neko novo Sutra u kome sadržaj mog bića preuzima mržnja i želja da nikada do samog kraja ne zaboraviš da se dogodilo.

{ 08:22, 23/11/2008 } { Poslao/la Tresnja }

Mržnja nikom, osim tebi, neće nauditi. Nemoj gubiti vreme na takve emocije. Laž je da vreme leči sve. Ne leči, ali, zbog sebe donosimo odluke koje će nas najmanje koštati. Od mržnje se može razboleti.

{ 08:40, 23/11/2008 } { Poslao/la SRNA }

e jbga....

{ 08:48, 23/11/2008 } { Poslao/la ilumminati }

Mržnja razori jednog. Prezir ubija dvoje. Razočaranje uništava Svemir.
Ravnodušje je pjesma anđela.

{ 10:13, 23/11/2008 } { Poslao/la Dolores }

Mržnja je neki osećaj.
Sledeća faza je da ti se on počne gaditi, i to je neki osećaj.
Onda dolazi tupost, indiferentnost, nema više nikakvog osećaja!
To je gore od mržnje!
Šta može uraditi muškarac koga si volela da dodješ u tu fazu?

{ 10:25, 23/11/2008 } { Poslao/la Orion }

Obični ljudi prolaze kroz faze razočarenja, mržnje, depresije, osvete i na kraju ravnodušnosti. Ti si jako senzibilna ali dovoljno inteligentna i jaka da izbjegneš neke od njih, naravno ukoliko to želiš. Ukoliko nemaš volje da se suprostavljaš prirodi i poželiš da se prepustiš prirodnom toku, ja ti od srca želim da budu što kraće.

{ 11:51, 23/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Tresnja... postoje trenuci kada vise nista ne moze da ti naudi... kada si jednostavno toliko prezasicen da vise u tebi nema mesta za novu povredu... tada mrzis.

Srna... znas

Ilumminati... moj Svemir je davno razrusen u paramparcad... prezir je sastavni deo mrznje.

Dolores... pociniti izdaju... namerno, svestan svih posledica i onoga sto cini u svakom trenutku.

Orion... ne zelim da se borim vise. Ne zanima me da budem "iznad" ljudskih reakcija... i ne zelim da traje sto krace... no ipak hvala.

{ 14:59, 23/11/2008 } { Poslao/la Specificna }

Mozda je i mrznja samo jedan vid kanalisanja dugo sakupljanih emocija koje su na pravoj promenile smer, od pozitivnog ka negatvnom... Svejedno, zelim ti sve najbolje na kraju svake faze, poshto bi ovo trebalo da bude samo faza....ne valja ako mrznja dugo ostane...

{ 15:39, 23/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Spec... postoje faze koje traju vecno... mislim da su direktno proporcionalne kolicini emocija i bola koje su ih izazvale... trenutno ne vidim kraj.

{ 20:07, 29/11/2008 } { Poslao/la Orion }

O! zlatne vlasi vedrina
čuvajte plodove sjaja
ja vjerujem da će
i u pustinjama života
zablistati žar beskraja.....

Želim ti prijatno veče

{ 20:17, 29/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Jedino sto moze pruziti odgovor...

"Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori."

Hvala na tome sto si mi ulepsao vece...

{ 09:45, 30/11/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith, Moja Simpatijo...

Opraštanje je Vrlina

Mi smo i onakvi…
I ovakvi!
Svakakvi!!!

Činimo neka djela
Koja ne podržava,
Družba cijela…

Osobito tko nas voli!
Kad učini nešto ružno…
Onda srce nas zaboli!!

No, tko radi, taj i griješi!
Oprosti mu, i razumi…
Srce mu je zbog tog tužno
Ne grdi ga, već utješi!!!

Ćao!

{ 10:19, 30/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Dragi Svemirko, hvala puno na lepim recima i pesmi )))

Na zalost, izdaja se ne prasta... ali, idemo dalje...

{ 10:47, 30/11/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith, Srce, Moje...

Slažem se s Tobom!
Nemoj ga više voljeti...
Da Te nije prevario...
Onda da!

Ali, da Ti malo dosađujem...
Iako ne voliš rimu...

Tko Te ne voli...

Ovih dana pitaju Me
Gdje je Tvoja Draga?!
Ja im tužno odgovaram,
Otišla bez Traga!

Začuđeni pitaju Me,
Što se s Tobom zbiva?!
Cmizdravo im odgovaram,
Sudbina je kriva!

Zabrinuti pitaju Me,
Što će s Tobom biti?!
Veselo im odgovaram,
Drugu neću kriti!

Ćao!

{ 10:49, 30/11/2008 } { Poslao/la Svemirko }

P. S.

Ako sam Te malo "oraspoložio!....
Nitko sretniji od mene!

{ 11:00, 30/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Hej, ko je rekao da ja ne volim rimu... ))) Ja samo nisam nikada uspela sebe da izrazim kroz nju i nalazim da slobodan stih cesto bolje dotakne neke neizrecenosti u meni... ali daleko od toga da je ne volim i ne uzivam u njoj! )))

Oraspolozio si me zaista... ))) i hvala na tome...