Lilith

Harlequin

“Megi, kad odrasteš, shvatićeš da ne postoje nesebične ljubavi...“, rekao je... I o tome htedoh da pišem...

Parazitski mi se ta rečenica uvukla u sećanje... u misli... i tu se vrti, traži mesto... kao pseto jureći sopstveni rep... u mojoj glavi...

Postoji duboka tajna... baš tako... duboka... ne mala i ne velika, već duboka... jedna od onih što zadire poprilično u noseće stubove ličnosti i koju je vrlo nebezbedno izmeštati... na najlaganiji dodir ona kompletno uzdrma sve pretpostavke identiteta koji je i bez toga poprilično klimav lately.

Parazit. Gadni. Mračan, ljigav... ono što ostane iza jedne od tih „nesebičnih“... ono u šta se na kraju pretvori srcoliki, ružičasti, svetlucavi demon slabosti koja se javlja s vremena na vreme u svakom umu... Namami u klopku... pustiš ga u sebe želeći da veruješ „da ne mora baš sve biti toliko crno“ premda se onaj teški pesimista u tebi buni i protestuje... Utihneš pesimistu. Narediš mu da zaveže i izvadiš iz naftalina onog Harlequin-a od optimiste, priključiš ga na sve izvore energije kojima raspolažeš ne bi li ga nekako održala u životu... i predstava počne...

Svetlucavost nestane prva.

Odmah zatim i ružičasta boja počne da tamni... korodira... razjeda samu sebe...

Dok spojiš dlan sa dlanom u želji da Harlequin-a nagradiš toplim aplauzom publike... već negde nestane i srcoliki oblik... jabučast postane prvo, nekako grešan... napneš se pa ga u krug nategneš ubedjujući sebe da je krug super, baš nekako ceo i savršen... zaboravljajući da proveriš da li je zaista krug ili kružnica, tek...

A Harlequin se za to vreme, dok ti pažnju raspeš na obličja, boje i punoću... izmeni na sceni... poskida maske... navuče druge... i već je nešto sasvim drugo...

Pesimista stidljivo podigne glavu... i ti odnekud, neprekidno čuješ šapat: „Nisam li ti govorio? Nisam li te upozoravao?Znao sam ja da to neće na dobro izaći... nikad i nije, statistika je bezgrešna... nema izuzetaka...idiote lakoverni...“

Muzika prestane da radi posao utihnuća svega drugog.

Glas šištavi, šuškavi, škripućuć polako zauzme busiju u srednjem uhu i kontroliše protok...

Zatim počneš da mrziš sebe. Da se prekorevaš. Stidiš, neretko. Pred sobom, dakako... ne i pred drugima...

Obećavaš da više nikada...

Obećavaš da više niko...

Obećavaš...

Nudiš lek umesto preventive...

Podmićuješ sopstvenu svest i savest ne bi li malo ućutala i prestala sa samoraskopavanjem...

Tada udješ u sopstveni krug... i odjednom znaš sasvim pouzdano da krug nije dobra stvar... nema više mesta dilemama... loš je, strašno loš jer nema izlaza... nema ćoška u kome se može predahnuti... samo neprekidno kretanje unutar sebe samog, po istim ivicama razumskim, kao hodač po žici, užasno napet da ne sklizne ponovo u iracionalnu ljigavost svetlucavog... okrećeš glavu kao od provalije da te zastrašujuća dubina ne namami svojom neispitanošću u pad... Okrećeš glavu jer znaš da je dole... negde... na samom dnu... ostao tvoj Harlequin... tvoj demon optimizma koji ti u retkim trenucima mira i apsolutne tišine, kada taman pomisliš da si se navikao na kruženje i da je konačno sve ok, da ti hodanje po žici više ne predstavlja problem i da monotonija ne mora uvek da bude sasvim negativna pojava... došapne: „Tu sam... čekam... sačekaću... pašćeš... moraš pasti...“

U tim i takvim dubinama... daleko ispod Harlequin-a i njegovog dvojstva koje zavodi do samouništenja... počiva i ta rečenica... „Ne postoji nesebična ljubav...kad odrasteš, shvatićeš, Megi...“

{ 15:19, 21/11/2008 } { Poslao/la Sarah Kay }

ovo je tako dobro...!

ovu sliku je kao avatar dugo koristio jedan Ivan. nick mu je bio "alje". tako mu se i zvao blog - alje.blog.hr.

ne znam sta je sada sa njim. malo smo pogubili kontakte. odlicno je pisao.
eto.
malo si me podsetila na jednog sjajnog lika! : )

{ 15:41, 21/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Sarah... hvala Nisam citala Ivana, ali drago mi je ako te je slika podsetila na nesto/nekoga ko izaziva prijatne uspomene

{ 16:42, 21/11/2008 } { Poslao/la Sanjalica }

Postoji...u masti.

{ 16:50, 21/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Samo uslovno...

{ 11:58, 22/11/2008 } { Poslao/la Tresnja }

Ne postoji, ali takva je ljubav koju ljudi mogu tj. umeju da ponude. Sad, pitanje je, ko je koliko u stanju da se nosi sa ovom činjenicom