Lilith

Reka

Avion je sleteo lagano... suviše lagano za mene koja sam celom težinom trupnula nazad u svoju ćeliju na severozapadu Evrope.

Dani su prošli prebrzo.

Prvog sam se smejala kroz suze.

Poslednjeg... plakala kroz smeh.

Izmedju sam pokušavala da zavaram sate, okrenem planetu unazad... i grlim što jače jednu sa crnim očima koju zovem Princezom i ono dvoje koji nas prate na ovim stazama na koje su nas postavili...

Tube nije radio. Baš taj kojim je trebalo stići na lokaciju. Ne zna se zašto. Ne zna se kad će. Samo se zna da neće danas... baš onda kad meni treba... da stignem u tu kulu... vratim se sopstvenoj zazidanosti posle kratkog i bolnog oživljavanja.

Sati proleteli. Znam da sam obećala i sebi i drugima da ću prestati da izbegavam i krijem se i da ću izaći. Sa njim. Posle godinu dana. Predugih godinu dana. Onih godinu dana koje ljudi nazivaju „prelomnim“ kada im se dese i uvek ih pamte... do u detalj. Ja bih da je zaboravim. Prelomila me preko kolena, uz ne-malu njegovu pomoć.

Neko vreme, sećam se, sam se bavila sujeverjem pa sam bila uverena da sam, pakujući se, zaista ostavila osmeh i uz osmeh amajliju koja me je čuvala... da je iz jebenog aviona (za neke prevoznog sredstva – za mene pouzdanog načina da izmeniš život) zaista ispala ona neka pozitivna energija koja je umela da protabiri unapred i unazad i unakrst sve što se dešava i nadje snage za dalje... pre godinu dana. Godinu i sedam dana, da budemo precizni. Ne znam baš zašto sada. Ima u tome jebene simbolike. Tih sedam dana za koje je stvoren svet. Sedam dana razlike izmedju nekad i sad. Podvlačenje prolaznosti. Ili... samo svest o tome da je lakše ne biti sam prve noći po povratku... prve noći posle prekratkih sedam dana... ponovo sedam... svakog dvadesetog decembra sedam u avion i napuštam UK sa željom da to bude zauvek... a nikada ne bude... OK, prošle godine sam intenzivno mrzela taj dan... jer mi se činilo da ostavljam deo sebe ovde... onaj lutajući deo... koji je godinu proveo na četiri različite lokacije i dva kontinenta... ne volim da ostavljam... delove sebe... za sobom... volim da ih skupljam kao hrčak i nosim svuda sa sobom...

Negde pred zakazano vreme sam postala nervozna. Baš nervozna. Ružno nervozna. Htela sam kući. Htela sam da ga nazovem i da mu kažem da se okrene za 180 stepeni na tom M4 i vrati u svoj južnoengleski raj... nisam... i nisam bila sasvim sigurna zašto. Možda zato što su me kočila neka pravila elementarne pristojnosti... ili sam samo bila radoznala... ubila mačku, da, znam... autodestruktivna radoznalost, definitivno.

Poznato kucanje. Dva puta. Kratko. Odsečno.

Ustala sa stolice... pročišćena. Ostavila na njoj misli. Tabula rasa. Potpuno.

Otvorila.

I know that walk... rekao je umesto zdravo. Dotakao mi obraz usnama. Suvim. CK One. Nisam ni sumnjala. Obilje informacija skupljenih u treptaju. Mozak mi i dalje radi.

Pustila ga da priča. Različito reagujemo na nervozu. Ja ćutim. On govori. Pre godinu... i sedam dana to smo smatrali idealnim. Korisno je svakako i večeras. Priča. Vozi. I priča. I neka muzika se petlja u sve to. A ja sedim na suvozačkom i mislim na hiljadu i jednu stvar istovremeno. Vijuge rasporedila strateški. Barem dve ga prate i u stanju su da kreiraju uverljiv odgovor. Dostojan sagovorništva. Ostale landaraju po detaljima.

I dalje je za glavu viši iako sam na štiklama (naravno da jeste, idiote... zar si očekivala da će da se smanji ili poraste!? Ma ne, samo primećujem... lepo je što je toliko visok... dugo nisam imala osećaj apsolutne prijatnosti u vezi sa štiklama)... ne nosi naočare više (da li to znači da je infekcija oka konačno izlečena i da se izgubila ona bela flekica tik uz zenicu u levom oku? A kako bih ja to mogla da znam, bilo bi nepristojno da se čoveku zapiljim u oči nepunih pola sata po susretu, a i neizvodljivo je dok vozi... uz to mogao bi pogrešno da shvati a mi to ne želimo, zar ne? Ne... nikako...)... ramena su mu užasno široka (zanima me da li je panter još uvek na starom mestu... ne znam zašto ne bi bio, ali znam da sasvim sigurno TO nećeš saznati... ni večeras ni kasnije... seti se šta smo se dogovorile... samo se seti pod kojim uslovima sam te pustila napolje noćas!)...

Sto je, naravno, pored prozora. Na ovoj visini London se sjajno vidi... i veče je neuobičajeno bistro... ne osećam se prijatno. Napeto mi je. Ovo je Lilith od pre godinu dana... ona koja je išla po ovakvim mestima, u ovakvom društvu, osmehivala se, nosila štikle i svilene čarape, fenirala kosu, nosila crveni karmin i Živanšija na kucavici... ova Lilith ima tri opekotine na desnoj nadlanici koje još nisu zarasle... razmišlja o tome da li će veliko čišćenje tudje kuće da joj ostavi vremena za čitanje novog dokumenta uveče... i oseća da su joj svi nervni završeci zgrčeni... već mesecima... ova Lilith je u crnoj trenerci, vezane kose i miriše na Palmolive aroma therapy u najboljem slučaju... karmin ne nosi. Sem večeras. Crven.

On priča. Engleski, francuski, arapski... ne razumem ništa ali se smejem... konobar se naginje i sipa vino... čileansko neko... pretvaram se da je sve ok. Sve je normalno. Ja mogu. Mogu ovo. Mislim, to je kao vožnja bicikla... nikad se ne zaboravlja... samo... se ne osećam baš prijatno...

Gledam ga preko čaše... i dalje ima najduže trepavice kojima se tako divno smeje... malo je stariji, ali samo zato što znam da jeste... i dalje ima dečački šarm... nekako topao... nežan... a ja se na nežno rasplačem... u poslednje vreme... onako u sebi... i zato ne želim da bude nežan... samo indiferentno korektan prema meni... da odradimo ovaj reunion... i rastanemo se kao poznanici sa pozitivnim konotacijama vezanim uz ime onog drugog negde u glavi... samo to...

Veče se topi. Sat kasnije... počinjem da učestvujem. Zaista učestvujem. Sećam se koliko je lako pričati sa njim... o svemu... i koliko je divno informisan i zainteresovan za najrazličitije stvari... slušam putopis iz tih divljih zemalja koje ga toliko privlače... postavljam pitanja i zaista želim odgovor na njih. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put sedela sa nekim i zaista želela da čujem šta ima da kaže... mislim, mogu... pre godinu i sedam dana... i onda još par puta sa par prijatelja... i to je jadni bilans mojih ovogodišnjih ispunjavajućih konverzacija za 2008. godinu... prsti mu plešu po uglu stola... dotiče moje... a ne znam kako je iz ugla stigao do mojih zgrčenih prstiju belo spletenih sa čašom kao odbranom od ove večeri.

Temza je hladna. I London. Bistro, jasno hladan. Ona – mutna... lelujava... svetluca... u jedinstvu sa gradom... hodamo... treba mi cigareta... napeto mi je... neću da mi bude blizu... zato što... zato što... ne znam... zato što je nenormalan i lud i blesav i užasno me nervira... zato što ne mogu da pojmim taj filmski način života... koji on vodi... i mrzim što sam toliko uskogruda da ne uspevam da ga shvatim i prihvatim... kao paralelno postojeći... i što ne uspevam da utihnem odsjaje ljubomore u sebi kad ponekad uspem da nateram sebe da a priznam... a ne uspevam baš često...

Treba mi cigareta, definitivno. Mora da sam mu užasno čudna večeras...  nekako poluvidljiva...

Odmičem se i prilazim ogradi... zurim u vodu. Zamišljam da je Dunav. I da je leto. Da vrvi od ljudi. Da tri koraka dalje prodavac sladoleda već gleda u mom pravcu, a moja Princeza drži jedan od dugih monologa o svrsishodnosti i merka idealnu lokaciju za hladni nes s nogu.

Temza je neumoljiva. Ima identitet. Ljubomorni.

Udišem dim... uvijam se u njega kao u oklop... dok osećam nežne dodire u kosi... i njegov udisaj... dubok... preblizu je... osećam toplotu koja izbija iz njega... iako se ne dodirujemo... korak... svija mi ruke oko ramena... licem uranja u moju kosu... osećam usne na slepoočnici... sklapam oči... ne umem da odredim trenutak... ne umem da odredim sebe u ovom trenutku...

Disanje njegovo mi vraća svest... delimično... ćutim. Nepomična. Stojimo kao isklesani, srasli sa ogradom i hladnom rekom pod nama... negde nad glavama... ulevo... blješti London Eye... vredja mi oči... sklapam ih... i toplo mi je... mrzim što je nežan... i što ne pravi greške... što me je tako dobro upoznao da me i sada, kada ni samu sebe ne prepoznajem, oseća dovoljno dobro da može da me rasplače... ali ne plačem. Ja to ne radim. Mislim, baš bi bilo patetično. Šta tu ima za plakanje. Tip te zagrlio i mazi te po kosi – big deal.

„Maza...“, dopire do mene kroz hladan vazduh i slapove moje kose koja mu pada preko lica...

Sorry, u said smth?

„Maza...“, ponavlja... i podiže mi bradu sa svog ramena...

{ 21:27, 28/12/2008 } { Poslao/la Dzo }

Za posmatrače obična scena, za učesnike više nego emotivna. Osećanja su čudo, ne mogu se kontrolisati i nikad ne znaš kad će te preplaviti, bez obzira koliko hladan bio.

{ 23:23, 28/12/2008 } { Poslao/la Lilith }

Upravo to... kontradikcija spoljnjeg i unutrasnjeg dozivljaja... slazem se da je emocije nemoguce kontrolisati... moguce je samo drzati na uzdi njihovo ispoljavanje... ali ono u nama ostaje tvrdoglavo, bez obzira na nase namere i zelje...

{ 05:12, 29/12/2008 } { Poslao/la silence }

Draga Lilith, ovo je jedna
prelijepa prica nabijena
snaznim emocijama ...

uzivala sam citajuci

{ 09:19, 29/12/2008 } { Poslao/la Lilith }

Silence, hvala na lepim recima, drago mi je ako si uzivala... ))

{ 12:35, 29/12/2008 } { Poslao/la Orion }

Tako si upoznala onu drugu stranu:
U nasilju same ljubavi,
U ravnodušnom obrisu lica
Što se rađa sa tepanjem,
Što tek ima da se rodi
Na ovom istom- ili nekom drugom jeziku

Koji (to budućim li vidom)
Tražiš put u novu bezimenost...?

Bilo bi nepristojno i egoistički da kažem da sam opet uživao u ovoj umjetnički oblikovanoj bujici emocija. Ne, jednostavno se radujem što si opet tu. Želim ti prijatan boravak u našem bijelom gradu, srećne novogodišnje praznike i jedan veliki korak ka novoj sreći.
Hej, umalo zaboravih, pa ja sam prošlog ljeta vidjeo u Beogradu toliko zgodnih i inteligentnih mladića i siguran sam da je među njima makar nekoliko onih pravih. Ne zaboravi, u životu uvijek neko na nekoga čeka. To je, recimo, sudbina.
Možda je tako mnogo bolje i možda je sve to tako moralo da bude.

{ 18:46, 29/12/2008 } { Poslao/la Nurli }

prelijepo...

{ 22:02, 29/12/2008 } { Poslao/la Lilith }

Orion... nasilje ljubavi - lepo receno... hvala na dobrodoslici i lepim zeljama... sto se letnjih setnji Beogradom tice - malesni je problem sto traju samo jedno leto... jesen me odnese po pravilu... ok sam sa sudbinom... zen, rekao bi Nasmejani iz ove price...

Nurli... hvala ))