Lilith

Nexus

Osećaj je čudan... dvodimenzionalan, nekako...

U jednoj dimenziji još uvek me ima... i uspem ponekad da prizovem u sećanje sopstveni život... tada je lako uživati u sporom oblikovanju reči i sočnom ispucavanju istih... onih reči koje vrskaju pod zubima i nalaze put... onih što se smotavaju oko zglobova sagovornika i vezuju ga manje ili više trajno za pripovedača... u toj dimenziji se osmehujem... gledam ispod šiški, trepnem... dodirnem... dodirnuta budem... trnce osetim kada udahnem prisustvo... onaj neopisivi osećaj koji poput groznice jurne kičmom pre no što se sklupča u dnu stomaka... dimenzija u kojoj sam u stanju da usnama opipam svemir... i sažmem ga lakim, drskim, kružnim pokretima jezikom... šapućem... bezobrazno... poigravam se... dražim... sebe... ne nužno... izmaknem... odmerim kao umetničko delo... vratim se da docrtam još neku liniju na koži...

Dimenzija u kojoj je miris dovoljan da mi se laka izmaglica prevuče preko zenica i isključi periferni vid... sasvim... a dodir punim dlanom, sadistički spor i težak, učini da prsti pobele, stegnuti... pritisnem zubima... pobegnem... dozvolim da me uhvatiš... igram se...

U drugoj sam sama. Sterilna. Operativna. Funkcionalna. Oštra. Jetka. Mehanizovana do podsmeha životnosti koja bi trebalo da je tu negde. I koja izostaje. Jer je neću. Ne zanima me. U njoj egzistiram po programu... dnevnom, mesečnom, godišnjem... petoletkama... planski... kao svako dobro dete... i ne bavim se igrama... sem mentalnim. Ne kao Narcis. I ne kao Zlatousti. Nikako ne kao Zlatousti. I za jednog i za drugog je potrebno biti živ. U ovoj dimenziji sam parodija bića. Bivstvo sam, samo. Ne znam zašto. I ne zanima me da saznam. Samo kotrljam. Sizifovski. Kamenje sopstvenog inata. Inata samoj sebi. I ne osećam ga. Kamenje. Odsustvo svakog osećaja i osećanja registrujem tek kada sebe nateram da mislim o tome. A to ne činim. Jer je besmisleno. Ova dimenzija ne trpi nesvrsishodne akcije i reakcije.

Budem danas. Sutra ponovo. Juče... možda – ne sećam se... gubljenje energije je sećati se. Sem kada moram. A to je retko. Zato što su mi se iskustva upila u pokrete i pogled... pa automatski vrše posao. Ne moram da izdam naredjenje. Ni delić sekunde da potrošim na dozivanje istih. Drže me na vrhovima prstiju. Spremnu da odskočim. Priskočim. Ujedem. Odbranim se. Spavam da bih opstala. Snovi ostanu u onoj dimenziji.

Nexus nemam više.

Mislim da su ga pojeli.

Griz po griz.

Otkidali.

Žvakali.

Cepali. Zubima. Prstima.

Nexus je zamišljena kategorija.

Ne radi posao.

Ne uklapa dimenzije kao puzzle.

Ne spliće dva dela sopstva.

Kog nemam.

A mislim da sam ga nekada imala.

Mada... možda umišljam. Ne mogu da se setim.

{ 09:51, 30/12/2008 } { Poslao/la Orion }

1984 godine su fizičari Michael Green und John Schwarz iznijeli teoriju stringova po kojoj prostor i vrijeme imaju deset dimenzija. Ovih deset dimenzija pružaju dovoljno mjesta da preuzmu sve četiri osnovne fizičke sile. Neki fizičari idu još dalje pa nude trinaest i više. Mislim da bi i to bilo malo za svu tvoju stvaralačku energiju i bilo bi dobro da te svakih sto godina neko pomalo razočara.
Zamisli da živimo u dvije dimenzije. Zamisli da smo slova na stranici neke knjige i da se sve naše mogućnosti sastoje od kretanja lijevo, desno, naprijed i nazad. Treća dimenzija je odmah tu iznad nas, treba samo da iskoračimo u visinu i time izađemo iz lista u jedan sasvim novi, trodimenzionalni svijet. Zamisli, samo jedan korak! Dok gledam zvjezdano nebo ne vidim treću dimenziju, čitavo mi nebo izgleda kao jedna slika i uopšte ne mogu da naslutim pravo rastojanje zvijezda.
Tvoja fotografija bi mi bila dovoljna da stvorim predstavu kako izgledaš. Za to su mi potrebne samo dvije dimenzije. Da osjetim sve tvoje obline i da vidim dubinu u tvojim plavim očima mi je potrebna treća dimenzija. Pomoću četvrte bih mogao da se vratim možda tridesetak godina unazad i ugledam te kad si bila beba. Ali peta dimenzija???
Zamisli da si riba. Živiš pod vodom u svom svijetu. I onda skočiš iznad površine i vidiš jedan sasvim nepoznat svijet. Dijeli te samo površina vode od jedne sasvim nove dimenzije.
Nije li Bog u nekoj nama nepoznatoj dimenziji tik pored nas? Raj i pakao, nijesu li to svjetovi u nekim novim dimenzijama? Samo jedan korak od nas.
Postoji li samo jedan univerzum, ili više paralelnih univerzuma?
Nadam se da sam te naveo na razmišljanje i poslao na put kroz prostor i vrijeme za vrijeme novogodišnjih praznika (nemoj kroz prošlost jer časovnici još uvijek otkucavaju u jednom smjeru).
Na neka pitanja odgovor možeš naći u mojim knjigama ili ću ti direktno odgovoriti ako nam se nekad putevi ukrste u ovim ili nekim drugim dimenzijama.

{ 16:39, 30/12/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith, Srce!

Tvoje su riječi - misli....Prava Poezija!!!
Tako si svestrana...Originalno nepredvidiva!
Mogu li takve ličnosti poput Tebe drukčije i biti?!
Od prvog trenutka... Ostaješ i dalje moja Simpatija...

Sretno u Novoj 2009.
Neka Ti se sve Želje i Snovi ostvare!

Pozdrav... Veliki!

Ćao!