Lilith

Formularologija i kafa u najavi

Otvaram laptop i spremam se da radim... ovih dana je bilo slabije nego što sam navikla pa se spremam da udjem u onu specifičnu fazu autodresure koja najčešće rezultira zadovoljavajućim brojem reči na kraju balade... Imajući u vidu da moja balada mora imati 100.000 istih, uredno složenih u misaonu celinu i spakovanih u razumljiv engleski jezik, a sve to u naredne tri godine – autodresura mi je preko potrebna jer ja još ni slovce nisam napisala.

Simpatičan sistem koji braća (!?) Britanci primenjuju kaže da se doktorat piše kao celina a brani po delovima... što će reći da ću naredne tri godine da spominjem sa uzdahom veseli srpski obrazovni sistem – gde sve dok vi na kraju (jednog lepog dana, a o vašem trošku) isporučite tih par stotina ispunjenih strana (Times New Roman, 12, 1) nikoga nije briga da li vam za to treba 1, 5 ili 10 godina ni čime se još u medjuvremenu bavite. Ovde moram, za početak, da ispunim približno 5483407 formulara da bih: iz radne verzije naslova dobila dozvolu za naslov, napravila PDP (Personal Development Plan) koji potpisuju (i ne, ne šalim se – ljudi ZAISTA rade svoj posao) mentor i ko-mentor (dodeljen od strane odeljenja za oblasti u kojima je mentor slabiji  (hvala Bogu, niko se ne pretvara da zna sve) i-ili za slučaj da mentor mora da ode na put da vi, ne daj Bože, ne ostanete sami sa sobom to vreme) i još gomila administrativnih radnika, predala metodološko predistraživanje (koje pored svega, mora da prodje i Etičku komisiju univerziteta (ne fakulteta nego Univerziteta) i za koju se piše posebna molba opet na 348752 formulara), dobila odobrenje da nacrte metoda, tehnika i instrumenata koji će se koristiti primenim u praksi... i da ne dužim, you get the pic.

E kada ispopunjavam sve to (prim.aut. nabrojano NE ulazi u očekivanih 100.000), onda me na kraju ove godine čeka i prva The Komisija. Ja ih zamišljam kao One Big Academic Session nonšalatno razbarušenih koji se zabarikadiraju u jedan od office-a i preko litara kofeinskih i sugar-free napitaka odlučuju o kvalitetu mog života u prethodnih godinu dana, a sve na osnovu izveštaja (komata 4) koje na svaka tri meseca podnosi moj mentor (uz pismenu,a kako bi drugačije, saglasnost ko-mentora) o mom napredovanju, prve trećine doktorata (za koju se podrazumeva da će do tada biti napisana (!?) i bar mesec dana unapred im predata na čitanje i  još nekih stvari koje me je mrzelo da čitam do kraja u Uputstvu. Kada OBAS odluči da je to ok, dozvoljeno mi je da izadjem pred njihove Preuzvišenosti i u razgovoru koji može trajati od 30 minuta do 30 sati (verovali ili ne) odbranim famozni Part I...

Isto to i naredne dve godine... pred Grand Finale... kada se uz trube i talambase svi oni okupe (plus ostatak katedre – što po mojoj proceni, imajući u vidu šta sam namerila da radim, može da bude samo Web Administrator i, eventualno,  čistačica) i onda Jovo nanovo... ne po delovima nego celina... na ovaj način, kažu, se obezbedjuju da većina studenata završi studije u roku koji im je postavljen.

Lepo... Meni se svidja. Super je to. Idealno.

Sem... što je to pravljeno za one što mogu iz svog džepa da plate i školarinu koja je JuHuHu, i izdržavanje koje je JuHuHu x 2  ili koji su makar eligible za neku od famoznih stipendija... Ja to, jbg, ne mogu i kao tvrdoglava gradjanka Srbije - nisam... pa uz formularologiju, čitanje i pisanje... još malo i radim, sitnica, osam sati dnevno, šest dana nedeljno... nije problem... u principu...

Al’ mi u praksi malo j.be koncentraciju...

Nego, sve će to da bude ok (kako mi već kažu) čim se ja malo naviknem...

Izmedju Category A, Section 1, Q a)... uspevam i da odspavam, mame mi... a za mesec dana sam planirala i da popijem kafu... negde... u gradu... možda...

Umesto...

Hladno...

Zgrčeno...

Svijeno...

Nestajuće...

Iz pećine

Spustila se pomrčina... gusta nekako, da je nožem možeš seći samo kada bi imao zbog čega... a kroz nju, demonski, probio pun mesec... ili skoro pun... iz ove perspektive mi deluje poprilično okruglo i ispunjeno... za razliku od mene...

Sa prozora svoje kule posmatram udaljene krovove i spletove golih crnih grana... belina sobe ujeda mrak koji bi da udje i osvoji... poslednju odstupnicu još drži bedno malo svetlo nad uzglavljem... trepće i ono, umorno... zasićeno... istrošeno... ali još uvek opstaje...

Negde medju gomilom papira i preostalim mandarinama, svio se ostatak... moj ostatak... onog nečeg što sam mislila da je samo moje.

Ćuti. Ne gleda me. Krije pogled. Bezimen. Bezglasan. U tišini me bojkotuje i odbija svaki pokušaj da ga se setim.

Nikada nisam bila vernik... ni u kom pogledu... a sasvim sigurno ne na način na koji ljudi uglavnom veruju u sve i svašta... od velikih apstraktnih stvari poput Boga... do onih svakodnevnih, meni često fantastičnijih verovanja u tudje reči, dela, lik...

Pre bih se dala nazvati skeptikom... izvornim, dogmatskim skoro, skeptikom... i da nije paradoks rekla bih za sebe da sam oduvek bezrezervno verovala samo u sumnju... što i nije najlepši način da se proživi život, verovatno... ali, jbg, ja nikada nisam umela drugačije... Još kao mala volela sam da analiziram, premećem, tražim, iskopavam, zakopavam, dodajem i oduzimam... kreiram scenarije, ako hoćete... ispitujem uzroke i posledice... igram se, fiktivno, bićima, vremenom, prostorima i... najviše rečima...

Reči su me uvek opčinjavale... ali im nikada nisam verovala... valjda sam i sama suviše često umela da se poigram njima da bih verovala da su drugi lošiji u tome... Svaka reč je uvek imala svoje značenje kad sklopim oči i pokušam da ih zamislim... dam im oblik, dubinu, širinu... uvek su nekako matematički precizno značile samo to i odbijale da poprime druga značenja... rečenice su već bile druga stvar...

I to me je opčinjavalo... niz savršenih, uglancanih, doteranih, sjajnih reči... u glavi zamišljenih, ispisanih na nekom mentalnom papiru... pretočene u zvuk, ispremetane umeju da poprime sasvim novo značenje... ako povisim, snizim, iskrenem, propratim pogledom ili ne... savršen, beskrajni svet kombinacija termina i pojmova... slika i ideja... i kao omadjijana sedela sam mentalno satima i danima u toj Platonovoj pećini, ledjima okrenuta ulazu.... posmatrajući odsjaj ideja na zidu... dajući pojmovima termine... istovremeno bolno svesna činjenice da su samo bedni odrazi kojima mnogo nedostaje da se približe ideji...

Zato nikada nisam verovala rečima...

Zato im ni sada ne verujem...

Iako su tvoje lepe... jako lepe... i nekako umeš da ih složiš u smislenu celinu, da im daš boju, ukus i miris... da oslikaš njima kao kistom... slika ipak nije stvarnost... samo njen bledi odraz... bez obzira da li je ta stvarnost opipljiva ili ne...

Dva i po sata je trajala agonija reči... slivale su se, prelivale, vrskale ti pod zubima, penile, mirno krunile vreme, vrtložile...

Dva i po sata sam stajala na obali i posmatrala ih kako u brzacima zapljuskuju mi stopala...

Dodir je bio topao... ne hladan... ne leden... ne odbojan... omamljujuće topao i prisan... vukao da koraknem... jednom... drugi put... da se prepustim matici...

Nisam.

Nikada i neću verovatno...

Jer... ma koliko da su divni spletovi reči koje kao venčiće bacaš pred moje noge... za mene su i dalje samo raznobojne slike...

Jer... ma koliko umeo da pretočiš samoga sebe u njih... ma koliko da majstorski zastaneš u pravom trenutku... uzmeš vazduh... zamucneš... u drugom blago povisiš ton na drugom slogu... u trećem glas spustiš na one neslućene nivoe hrapavosti koji draže svaki neuron u organizmu... suština je nepromenljiva - ja ti ne verujem.

Overavanje narodnih velikomudrosti

Posle dužeg vremena pojavilo se Sunce i u mom kraju sveta. Ovaj drugar me često zaobilazi u poslednje vreme – kao da sam kužna il’ štogodj...

Svakako, mi to samo zovemo „Sunce“... jer za promenu možemo da vidimo dalje od tri metra od nosa a i nebo ne izleda baš kao da će svakog časa popustiti od preopterećenosti i sručiti se na nas grešnike. Kako bilo, promena je dobrodošla. Već sam počela da se osećam kao konzervisana...

U ovo doba velikih preispitivanja, lomova i ponovne izgradnje teško je izbeći narodne mudrosti... mene kao da je neko osudio da na svojoj koži ispitujem njihovu validnost i svevremensku primenljivost. Kao da sam bila baš toliko Neverni Toma pa je sada potrebno ubediti me u nepogrešivu narodnu pamet...

Pošto sam elaborirala klasike poput „Ko rano rani...“ (to posebno), „Bolje je imati lošu godinu...“, „Ko drugome jamu...“ i njima slične prešla sam na varijacije na zadatu temu, pa ovih dana intenzivno udaram check na „Na muci se poznaju...“, „Ko je lud...“ i... moj apsolutni favorit od pre par dana „Prijatelji se u nevolji poznaju“!!!

Prepoznah i ja svoje. Bolje rečeno, i lupom i mikroskopom i pincetom i ostalim pomagalima se poslužih ne bih li pomenutu titulu nakačila isključivo zaslužnima... Ono što je problem je to što su moji „tip-ovi“ omašili... i to žestoko... da sam pare uložila – do sada bih bankrotirala. Sva sreća pa sam na kocku stavila samo poverenje i emocije... to sam već navikla da gubim a i nekako su mi se pokazali kao relativno obnovljivi resursi (nikada se budala naučiti neće)...

Nebitno.

Što bi išlo lakše ako ne mora?

Marfi jeste bio zakon po sebi. Apsolutno u rangu anonimnih narodnih stvaralaca!

Zavidim malo onima kojima je prijateljstvo (ili bar ono što oni pod tim pojmom podrazumevaju) svojevrsna moneta za potkusurivanje tudjih računa... mora da obiluju istima, pa im jedan manje-više ne predstavlja drastičnu promenu na krupnom planu... a onaj sitan... ko još to gleda danas?!?

Možda jednog dana i ja naučim kako to ide sa instant-prijateljstvima, onda će sve da bude lakše... danas mi treba prijatelj 196-84-30 sa prirodnih nauka (po mogućstvu nešto tehničko – malo mi ne radi rerna), sutra ću verovatno želeti prijatelja sa društvenjačkim profilom (za uz kafu), prekosutra... i tako redom... pa kad sve popravim, i kad iscrpim teme... ja lepo nadjem druge... bez problema, bez ulaganja vremena i energije, emocija i ostalih gluposti – kome još to treba... sad kad imamo instant-prijateljstva...

A ako mi baš baš bude dosadno... onda okrenem adresar pa lepo otvorim trgovinu... prodajem prijatelje na kilogram, sat, rečenicu, delo (e... tu bih se baš ovajdila!)... kako drugima lepo ide – što ne bi i meni...

Nigde ne piše da ja treba da ostanem konzervativna i starovremenski orijentisana... to su uostalom... prevazidjeni koncepti... prijateljstva i to...

Nadjoh maločas light motiv za sledeću nedelju... „Dok je ledja biće i šamara...“, sad idem da pravim raspored za overavanje preostalih 1327452...

Usavršavanje

Danas je po spisku na redu bila ostava... zjapeća prostorija u nultoj tački kuće koja već treću generaciju moli za čistku... onako, temeljnu...

Mene zapade ta treća... sreća... generacija... ili šta već...

Naoružana sredstvima za DDD, metlama, svemirskim usisivačem koji samo čekam da progovori na par jezika i objavi štrajk zbog teškog, a neplaćenog prekovremenog, krpama i ostalim accessoars neizbežnim u ovoj svetloj borbi za čast i opstanak.

Čak i maramče natakarim na vrh glave ne bih li se uživela u ulogu jbne Pepeljuge (koju, prim.aut. od detinjstva prezirem)... i tako psihofizički skockana otvorim hrabro vrata...

A tamo... me dočeka... biblijska pošast... uz spoljni potop (ah, tako netipičan za ovo podneblje) u zaledju... promašila bajku i ovaj put, nema šta...

Sat vremena kasnije uspela sam da nadjem izlaz i bez mape... prekrivena paučinom (obaram granice davno dijagnostifikovane arahnofobije), prašinom, blatom, basmati pirinčem (molim vas, mi ovde ne jedemo druge, ah, vrste) i sasušenim komadićima ne-znam-čega-ali-mnogo-opako-miriše... dovučem se do laptopa kao domaćica iz zone sumraka...

Posle dvadeset pokušaja uspostavim konekciju (ili ćeš proraditi ili ću te zapaliti sistem) i nakačim se da vidim šta mi one Tri Tačke poručuju iz zemlje okupane suncem... kad ja tamo – a Sunce mi meni moje poslalo sličice... ja u bazenu, ja u okeanu, ja na ležaljci, ja pod suncobranom, ja i moja iguana (!?!?!?!), ja i ananas... i ostale varijacije na zadatu temu...

Ostadoh tako da zurim par minuta... bez valjanog teksta da propratim vizuelnu stimulaciju pa jednim potezom (malog prsta), onako nonšalatno... isključih "superiornog" da mi ne smeta dok se „usavršavam“...

Reči koje nedostaju

Sela sam da ti pišem... onako gusto i dugo, kako sam pisala... tebi...

Reči nisu htele da dodju...

Počnem, ne završim. Ne znam šta bih ti rekla. Sve se čini presitnim ili prekrupnim za mail. Ostalo znaš.

Užasno si mi daleko.

Više sam svesna reči koje bi trebalo staviti u mail no što ih osećam, a pod tim uslovima neću ni da započinjem... razmazila sam sebe pišući ti samo ono u šta verujem. Verovanje nije stvar svesnosti... a moje iracionalno Ja odmara... nema mu mesta u ovom novom životu.

Prilagodila sam se.

Ponovo nalazim zadovoljstva u onome što radim... kriza je na izmaku.

Lakše je kad saznaš da nisi jedini koji prolazi kroz to... zato mi je značio razgovor sa B. od pre nekoliko dana... podeljeno saznanje da su sumnje u sebe i nostalgični napadi normalna stvar i da većina ljudi koji započnu lični projekat poput ovog prodje kroz isto sranje.

Sutradan sam se već probudila sličnija sebi. U nekim aspektima... drugi su ostali promenjeni...

Ali znala sam da sam opet na tlu kada sam uhvatila sopstvene misli da planiraju par godina unapred... kada sam zatekla sopstveni um kako priželjkuje Nešto... kada sam mogla da sklopim oči i vidim sebe kako to Nešto radim...

Tada sam znala da će biti ok i da ću opstati... da je kriza na izdisaju...

Tu negde se uvukao i Adrian... i tih par pogleda koje smo razmenili...onako rekreativno... u holu... prijalo je, moram da priznam, biti vidljiv za nekog ko se broji ispod 50 a iznad 20... jedini muškarci u mom životu su trenutno blizanci... i sem njihovih čokoladno razmazanih... ne primam i ne dajem poljupce...

Adrian je bio ok.

Ne kao ti, svakako...

Ali sasvim dovoljno da mi osveži predugo popodne... onim musavim pogledima, promuklim glasom i parom dobro sročenih rečenica...

U tube-u sam čitala Cornish-a i baš mi je bilo dobro... negde kod Swiss-a sam pomislila da bi bilo ok pozvati te... ali Cornish je bio omamljiv... i još se nisam osećala dovoljno čistom posle osmehivanja drugom muškarcu... pa nisam...

Ni sutradan...

Ni danas...

Ni reč ti napisala nisam.

Sem ovih.

Koje, naravno, nećeš pročitati...

Ne ide da ti pišem o tome...

Predaleko si.

I nekako sam suviše ok da bih ti pisala da te volim.

Priznanje

Sumoran dan u ovom delu sveta...

Oblaci kao da se spremaju za konačni napad na preostalu pozitivnu energiju.

Mesindžer ne pruža zadovoljenje – teško je kada je to jedino sredstvo komunikacije... i kada su svi ljudi sa kojima biste istu želeli da imate udaljeni barem dva sata leta.

Svakoga dana, barem tri puta dobijem napad želje da kažem:“Ne mogu više.Odustajem. Dižem ruke. Ne vredi sve ovo tolikog bola i muke. Ništa ne vredi toliko.“ Onda se nateram da ostanem. Znam da moram.

Nemam vremena ni sredstava za bolje. Trenutno. Samo se pitam s kojim će pravom posle ovoga iko očekivati od mene da „spustim cenu“... i sa kojim ću opravdanjem sebe da pogledam u ogledalo i ne uračunam svaki sekund ovog grčenja u neke buduće cene usloga. Čist kapitalizam. Nije bilo u interesu pomoći mi? Nije bilo u interesu omogućiti mi pristojne uslove za život? Moralo je da bude tako da ribam tudje toalete da bih doktorirala? Moralo? Nema problema... onda ću ja morati da uračunam sve to u konačni obračun... jednog dana... kada se sve ovo završi i ja ponovo budem slobodna.

Da ne pominjem prethodni posao, na kom je menadžeru predstavljalo neopisivo zadovoljstvo da izgovori:“ Da vidimo doktorka kako stojite sa ribanjem toaleta/čišćenjem radnje...“ U poredjenju sa tim svakodnevnim ponižavanjem (i da se razumemo – nije ponižavanje raditi bilo kakav posao – ponižavanje dolazi od ljudi), ovo sadašnje mesto, mada ništa manje fizički naporno – je pesmica... ovde makar niko ne nalazi zadovoljstvo u tome što mi daje najteže fiičke poslove. A i deca su sjajna.

Problem nije u poslu...ni u činjenici da mi uz posao, istraživanje i neophodni san ne ostaje vremena (ni sredstava) za bilo kakvo zadovoljstvo koje prevazilazi kreativne pauze na internetu... znala sam sve to kada sam se pakovala da dodjem... odavno sam izgutala sva razočarenja... nije problem...

Problem je u tome – što više ne želim. Priznajem. Uopšte ne želim ovo. Kada se vratim nekoliko meseci unazad i setim žara sa kojim sam pisala prijavu – ne znam da li da se smejem ili plačem. Istina je da sam to radila da bih uposlila mozak i testirala sebe. Istina je i da mi nijednog trenutka pisanja prijave nije, onako potpuno, bilo verovatno da će me primiti. Više je to bila proba pera – odmeravanje snaga...

Ok. Odmerila sam. Stigao poziv. Saznala da mogu... a onda se nešto preokrenulo... ne mogu da odredim trenutak... ali već mesec dana po prijemu pozivnog pisma, znala sam duboko u sebi da ja to zapravo ne želim... ne mogu da se setim prelomne situacije, niti mi je jasno kako sam do toga došla... možda ima veze sa sazrevanjem, sa zasićenjem, možda su neke druge stvari konačno poremetile moje sisteme vrednosti i po prvi put se (posle mnogih pokušaja u prošlosti) nametnule kao prioriteti... ne znam... jedno je bilo sigurno – nisam se radovala ovaj put. Ne onoliko koliko su se radovali svi ostali...

I bilo me sramota da priznam. Pokušavala sam izokola. Da nagovestim. Napravim aluziju... ali nisam mogla da direktno napadnem radost ljudi koji su smatrali da je to kruna mojih napora, velika potvrda, životna šansa da se izvučem iz mulja i izgradim život... niti sam mogla da se oglušim o činjenicu da time olakšavam put onima koji su mi najvažniji na svetu a koji dolaze za mnom...

Zato sam ćutala. Satima unapred plakala u sebi. Ponekad samo, u tvojim rukama... možda si i jedini koji je znao... od početka... koliko sam želela da ne uspe cela konstrukcija sa stipendijom, koliko sam se ježila na rezervaciju avionske karte...

Tada je već bilo prekasno reći bilo šta. Stajala je ta karta odštampana na ormanu... bola mi oči svaki put kada prodjem, podignem pogled...

Poslednju noć koju sam podelila sa najbližima, ukravši pritom dva sata nasamo sa tobom... nisam bila svesna ničega... ubedjivala sam sebe da će proći. Stisneš zube i prodješ – što brže... makar radiš nešto što voliš... što si volela više od bilo čega i bilo koga na svetu... Prošlo vreme. Definitivno prošlo vreme.

Paradoks je to.

Da sve ovo vreme tražim nešto snažnije od te ljubavi. Da sve ovo vreme ne nalazim. A onda... kada se moj večiti prioritet ostvari tako kako pre samo godinu dana nisam mogla ni da sanjam – prestane biti prioritet...

Ipak sam došla.

Borila se sa sobom. Spaljivala svako veče svaku grešnu želju da otvorim oči i otkrijem da sanjam i da sam ponovo okružena onima koje volim...

Borila se protiv suza.

Ribala kao da kažnjavam sebe. Predano.

Čitala.

Sumoran dan. Ja priznajem gomilu stvari. I ne volim to. Samo sam umorna od laganja same sebe. Istina je da bih radije radila od devet do pet i imala svoj život. Istina je da bih 1000 puta radije bila u toj i takvoj Srbiji koja mi je otežala sve što je mogla, samo da mogu da podelim vreme sa onima koji su u njoj ostali. Istina je da mi nedostaješ...

Vrabac tužibaba i čarobni kolačić

Sve sam pripremila…

Flomasteri gusto zbijeni, opsesivno-kompulzivno složeni po bojama... fascikla sa približno tri i po kilograma štampanog materijala. Mini baza podataka krcata pdf-ovima, čak sam i naočare, za koje sam svojevremeno zadnju paru izbila roditeljima iz džepova a koje nosim s mene pa na uštap, postavila na noćni stočić da budu u pripravnosti.

Televizor ugašen (nije da ga i inače gledam – sem sa klincima ako je neka opasno dobra epizoda Skubi Du-a). Telefoni na silent... šolja kafe. Flaša vode.

Kao u bunkeru...

Još samo sebe da ubedim da prestanem da tražim izgovore da što kasnije započnem sa radom i da flomasteri ne bi bili lakši za korišćenje u lepezastoj formaciji – i operacija „izlaganje“ može da počne.

Za nekoliko dana imam to „izlaganje“. Ništa krupno. Malo, malecko... minijaturno... više „ izlaganjce“ nego ozbiljno Izlaganje sa velikim I koje se izgovara krupnim, muškaračkim glasom... ovo moje je svo feminizirano, nežno, cvetasto skoro... ma da duneš – ništa od njega ostalo ne bi.

Ali je javni nastup.

Posle tri meseca pauze.

I studenti su.

Mlade kolege.

Budući masteri koji su u naponu kriticizma i „ja mogu sve sa dvadeset i dve“ životnog stava. Koji se meni, generalno, svidja... sem kada imam izlaganje. Onda mi se malo manje svidja jer traži od mene da budem duplo spremna. Što je problem kada preko nedelje vašu životnu energiju crpe na slamčicu dva blizanca (definitivno muški rod) od skoro 6 i jedna princeza od cele tli godine – ali od nečega mora da se živi, tako da - da bih uveče mogla da egzistiram na polju nauke, preko dana živim u vodenim bojicama, crtaćima, vriskanju u neslućenim decibelima i tonalitetima, valjanju po blatu pod izgovorom „fudbala“ i ostalim aktivnostima koje idu u paketu.

I premda sam se klela da nikada neću... i premda još nemam svoje primerke... ipak sam uvela „vrapca tužibabu“ (sva sreća pa ih u ovom kraju nema, a praćke i ostala ubojita sredstva sam odmah oduzela), čarobni kolačić (koji se pojavljuje u ormanu samo za dobre dečake koji se ne tuku, pojedu sve iz tanjira i uspeju da ne umažu blatom ceo hodnik po povratku sa fudbala) i  takmičenje u muziciranju (koje sam zahvaljujući čudima tehnologije/kameri na telefonu – uspela da dupliram u trajanju... jer ne samo da svaki odmuzicira svoje, nego to posle treba i pogledati...)...

Danas i sutra je tišina.

Nema urlanja.

Pevanja.

Zapomaganja.

Tužakanja.

Zapitkivanja.

Samo „gluva soba“, laptop, ono malo kilograma papira, flomasteri (ipak, lepezasto, prim.aut.) i ja... i moje naočare koje ne nosim ali volim da ih gledam...

Sve spremno, samo da počnem...

A ja uporno zamišljam jedno letnje nedeljno popodne sa tobom... i prljavu dunavsku vodu kako zaljuljkuje... i „Nije fer, Davide“ zajedno odsmejano na belom peškiru sa kojeg si prstima odstranjivao uporne crne zemunske mrave...

Odustajanje

Kako se odustaje od samog sebe?

Probudiš se jednog jutra i kažeš: „To je bilo to... ne mogu i neću dalje... dižem ruke... gotovo...“?

Sačekaš trenutak kada to svi ostali čine pa se pridružiš gomili da zaobidješ odskakanje?

Učiniš to nevezano za druge?

Ili si odustao onda kada je to najdublji, intimni čin... kada nije bitno da li oni koji dele sa tobom prostor i vreme znaju šta se dogodilo? Kakav si ustao tog jutra... Da li je to jedino istinsko odustajanje od samog sebe – kada prestaneš da priželjkuješ da te neko odgovori... kada to više nije krik u pomoć, ni samosažaljenje, ni preispitivanje...

Možeš li da odustaneš od samog sebe, ako si to saopštio ikome?

Da li je to najdublji ili najpovršniji trenutak?

Najusamljeniji? Ili tada prestaneš sasvim da osećaš svetove u sebi i oko sebe... i prestaneš da poimaš osećaj usamljenosti i njegov kontrast...

Ako prestaneš da osećaš negativno, zar to sa sobom ne povlači automatsku nesposobnost da osetiš i pozitivno... jedno su drugom odraz... nepostojeći sem u simbiozi...

Šta se dešava u trenutku kada sam sebi objaviš trenutak kada se sve svelo na ravnu liniju?

Šta biva posle?

Postoji li život posle odustajanja od samog sebe?

Da li se može nazvati životom?

Ako ne... kako se onda nazvati...?

Kako se odustaje od samog sebe?

Ne planiram... samo pitam...

Unutrašnji monolog

Smutila sam kafu… iako već danima hoću da umrem za jednom pravom domaćom... ove na razmućivanje me iritiraju, nemaju šmek, bezdušne su... ukratko – fuj.

Ipak je pijem... jer je i „fuj“ bolje od stanja u kom se nadjem bez regularne doze kofeina. To ni sama ne želim da gledam a kamoli jadni ljudi u mom okruženju.

Sutra se selim... opet vukljam koferčine sa jednog kraja grada na drugi... opet klancanje u podzemnoj, žongliranje tašnom, dva kofera i laptopom... ako preživim – pričaću...

U poslednje vreme sam stalno sama... teško podnosim prisustvo ljudi sem ukoliko baš ne moram (čitati: Ukoliko mi nisu poslodavci/mentor)... zatvorim se u sobu i ćutim. Komuniciram isključivo preko tastature sa spoljnim svetom. Ne otvaram usta. Ali uopšte.

Jedan deo mene uporno odbija da shvati i prihvati da sam ovde... da sam došla da ostanem (ako ništa drugo – barem naredne tri godine) i da nema nazad... ni u ludilu... šta!? Da priznam da sam pobedjena i da mi je previše usamljeno, hladno i naporno!? Možda u nekom drugom filmu... U ovom filmu Lilith ostaje autodestruktivni perfekcionista koji naginje teškom mazohizmu i pre bi se obesio na Terazijama nego što bi se spakovan vratio prvim avionom kući u poznato, bezbedno, toplo okruženje ljudi koje voli i koji nju vole... Jok! Ništa od toga – tu si gde si i tu ćeš i da ostaneš.

Šta me briga što ne možeš da zaspiš. Šta me briga što se rasplačeš u sebi na parče srpskog jezika. Koga, bre, boli uvo za to što ti je sada naspelo da batališ karijeru i živiš kao ljudsko biće!? Jel’ te neko terao da šalješ prijavu? Nije? Naravno da nije. Jel’ su te lepo pitali da li si sigurna da to hoćeš? Jesu... i to više puta... i svaki put si, draga, odgovorila da jesi...sigurna...

A to što te bilo blam da priznaš celom svetu da ta „once in the lifetime“ šansa koju si krvavo zaradila zračeći se noćima i posle odašiljajući svetlost k’o one plastikanerske zvezdice što se lepe po plafonu od silne ozračenosti i nije nešto što ti zapravo toliko baš želiš – to je tvoj problem, da znaš. Samo tvoj. Ko te je tukao po ušima? Niko. Sama.

Znala si da neće biti lako. Znala si da ćeš morati da radiš sve i svašta da bi opstala (ok, malo ti priznajem da se u sve i svašta nije ubrajalo čišćenje i ribanje „staff room“ u jebenoj svaštarnici). Znala si da ćeš biti daleko. Znala si da u tom gradu ne poznaješ apsolutno nikoga. Da si stranac onoliko koliko se može viknuti... da si savršen materijal za neki psihodelični film o alijenaciji... sve si to znala...

Znala si šta i koga ostavljaš za sobom... znala si da rizikuješ sve...

I šta sada kukaš? Kome se žališ?

Bolje progutaj tu knedlu što ti nedeljama već stoji u grlu i zapni... malo ribanje, malo doktorat... i gledaj da te puste ranije zbog dobrog vladanja... a grad? Jebiga, mrzi ga u sebi... kad već ne možeš drugačije!

Tišina u blogosferi

Već drugi put u poslednjih deset dana radim istu stvar... napišem post, objavim ga...i posle par minuta se već ponovo logujem da bih ga obrisala...

Ne liči na mene. Ranije nisam imala problema da sve što napišem - pustim u svet... u poslednje vreme imam. Problem. Poveliki.

Nisam sigurna da je samo do ovog mesta koje je, sasvim očekivano, izmenjeno a ja sam očigledno opasno u raskoraku sa novim trendovima pisanja na Blogoye-u... nisam sigurna ni da je samo do mene...

Činjenica je samo da sve redje imam želju da napisano objavim ovde... i da sve redje čitam... negde su se izgubili moji omiljeni blogeri... nestali u novonastalom vašaru... tek ponekad izrone iz urnebesnog šarenila...

Zanimljivo je kako čak i, relativno, površno shvaćen blog-sistem poput ovog ume da dovede u dilemu... moralnu i svaku drugu... Površno shvaćen, napisah, jer za mene je ovo ipak samo blog... nije mi virtuelna realnost i nije mi ceo svet, život... ne osećam se prazno kada ga ne posetim... nisam navučena i ne doživljavam druge blogere kao deo porodice, zajednice niti bilo čega sličnog...

Ali me ipak dovodi u dilemu... Nisam ni ja imuna na ljudsku boljku deljenja saveta i davanja (netraženog, prim. aut.) mišljenja... onda pročitam nešto što me zdrma snagom zlonamernosti/neznanja/prepotentnosti/gluposti ponekad, čiste... i baš bih da kažem ponešto, da se suprotstavim... ali se suzdržim (sem kad mi se čini da je autor u stanju da shvati i prihvati kritiku kao razmenu mišljenja a ne kao poziv na sukob), jer pomislim da svako ima pravo da na svom parčetu blogosfere piše šta i o čemu želi... i onda postavim pitanje samoj sebi: "Zašto misliš da si pozvana da sudiš?"... to pitanje me najčešće dovede u dilemu... gde je granica ćutanja? I ako se nešto u velikoj meri sukobljava sa mojim sistemom vrednosti - da li je ok da prećutim, da se ne oglasim, da li to znači da odobravam... prećutno? Ili je zaista bolje ne petljati se sa tim stvarima? Donkihotske su me, davno, napustile iluzije... ali, priznajem, da ne mogu da se otmem utisku da ćutanje počinje da uzima danak... i da polako ali sigurno sve manje ljudi, zbog kojih je vredelo doći i ostati (svakako, po mom mišljenju), objavljuje...

Ćutanje se, izgleda, proširilo... počelo da razjeda...

Ne... nemam nameru da prekinem tišinu... nije vredno toga... nije vredno nerviranja koje se može dozvati... samo bih da primetim da je "glasnost" jednih uzrokovala "tišinu" drugih...

Nesmisleno

Mislila sam da ću biti u stanju da napišem nešto smisleno.

Umesto toga po ekranu su se razlile nepovezane reči... rečenice nabacane bez ikakvog reda... o sistemu da ne govorimo... reči divokoze. Reči bez putokaza.

Netipično za mene.

Sem u poslednje vreme.

Otkako mrzim svaki sekund svog vremena. Otkako sam se milion i jedan put pokajala.

Otkako ne uživam u onome u čemu sam umela da uživam.

Bilo netipično – nije više.

Napisala da nisam sigurna baš da poznajemo istu osobu.

Pritisnula Del toliko da me je zabolelo kroz tastaturu na kolenima... zagrejanu od želje da saopštim nešto što se ne saopštava... barem ja nisam nikada pre. Saopštila. Tako. Tastaturno. Ikako, kad bolje razmislim.

I onda nastavila da razbacujem misli.

Netipične.

Polulude.

Tudje kao...

A nisu. I ja znam da nisu negde u malom mozgu dok ih posmatram... i znam da su ja... barem ovo što ja sada jesam i umem još da budem a čime se baš i ne dičim preterano.

Zatvorila laptop. Otvorila. Ukucala šifru i dopisala da me užasno nervira administracija... bilo čega... čak i ona koju sama zavedem. Sprovedem. Ili kako već.

Opet okolišala. Slično kao sada.

Ne umem da kažem hvala.

Ne umem da kažem još ponešto.

Izgleda da ne umem ni da napišem kao čovek...

Mislila o tome koliko sam samo proteklih godina uspela da oštetim sebe... toliko da sada kada bih možda mogla i smela... ne umem...

Možda i ne smem.

A lepo je.

Unutra.

Toplo.

Miriše.

Teši.

Ušuškava. Uvek je tu.

Zvučim kao da sklapam jebenu mozgalicu ili zagonetku a ne...

Nebitno.

Samo imam problem da poverujem da je tu.

I da je toliko lepo.

Tražim grešku.

Tražim rupu iz koje će da dune hladno.

Tražim parfem u mirisu.

Nešto lažno.

To bi bilo prepoznatljivo.

Sa tim umem.

Sa lažnima, mislim...

Sačekuje me osmeh.

Iskren.

I neprekidno toplo.

Miriše još...

I one tri tačke... koje sam mislila da me čine samo literarno...

Tisina

Čitala... već pročitano u nedostatku boljeg...

Prošetala kroz par sajtova sa aktuelnim vestima iz matične zemlje... dovoljno da se stresem i brže-bolje kliknem malo crveno u gornjem desnom uglu ekrana...

Malo se bavila kontemplacijom u vezi sa sutrašnjim izlaganjem... zaključila da previše komplikujem već komplikovano, pokušala da uprostim pa izgubila nit... i ideju... tražila istu po gomili rasutih stickera po krevetu... neuspešno...

Čekala...

Gledala na sat. Prispavalo mi se ali sam uporno ostala budna...

Nigde ne piše da ja moram da spavam... naročito ne kada čekam...

Dočekala.

Osmeh.

Sad je ok.

Sada može da se spava...

Plakala malo... manje ću da... i... da...

Volim što umem da plačem poslednjih meseci. I što umem da se osmehnem. Kroz suze.

Što ne plačem od bola i razočarenja – već neke slatkaste, lepljive tuge što se nahvata visoko u grlu na poznati glas... i nedostajanja...

Ali i dalje ne imenujem. Ne dajem nazive. Ne krštavam nekršteno.

Neću. Izmalerisaću, znam sebe.

A svidja mi se da je ovako anonimno, samo moje... i da uvek mogu da kažem:“Ma jok, šta vam pada na pamet...“

I još mi se svidja to što je takvo da mu ne treba ime... specijalno... ne moram da dajem ime da bih zapamtila - nezamenljivo je medju pojavama koje imam u svim mentalnim katalozima...

Sklopila oči i zamislila... aerodrom... ovdašnji... kako to već biva... nakrcan, zagušen, bučan, zaglušujuće glasan, mravinjak grozni od aerodroma... i sebe na njemu... na jednom od pet dolaznih... i propinjanje na prste... i lepo u glavi videla celu scenu... i one što trče u poslednjem momentu sa ogromnim koferčinama kojima uspevaju usput da dokače sve pokretno i nepokretno u radijusu od dva metra... i porodična stajališta po ćoškovima strogo nacionalno-rasno-klasno podeljena po terminalima... i čula galamu, osetila gužvu i lake udare vazduha na koži od brzog strujanja anonimnih lica... i onda... je nastupila tišina... zaglušujuća ona... najglasnija tišina koju možeš da zamisliš... i negde tamo (moje levo...) je izronio poznat osmeh... i dok je osmeh poprimao obličje, kosu, oči, smejalice (pogotovo), ramena...i ostalo... meni je bila tišina u glavi... skoro vidljiva tišina... ona...savršena!

Klišei

Ne volim ovaj grad...

Nikad i nisam.

I da nije viših ciljeva (mojih, da ne bude zabune – više se ne bavim opštim višim ciljevima jer sam shvatila posle besomučnog udaranja glavom o zid da ih je nemoguće usaglasiti) niko me, ni u ludilu, ne bi mogao naterati da živim ovde.

A živim.

I osudjena sam da živim još nekoliko godina.

I to je ok sa aspekta svrsishodnosti... ali mi opasno drma kavez kada se u retkim trenucima zapitam o onom, sada definitivno potisnutom, delu mene koji još ume da dela nesvrsishodno, na osnovu prejednostavne koncepcija svidja/ne svidja, volim/ne volim...

A ja ovaj grad nikako ne volim.

Ne u smislu u kom se gradovi danas doživljavaju...

Volim mu zgrade.

Svaku fasadu.

Volim reku.

Izložbe volim... mrtvih umetnika najčešće.

Visim sve slobodno vreme na Dali&Picasso Exibition i ne mogu da prestanem da zurim u pojedine crteže... addicted to Dali... kliše je, znam... volim taj paradoks – da me za rušioca šablona, veže šablon... to volim... i to je ok. Volim i da, gubeći vreme po prevozu, čitam sve one silne najave dogadjaja za jesenju sezonu... i žarko želim da nadjem društvo da pogledam MacMillan-ovu postavku Manon...

Ipak... ne volim grad... ne volim ljude koji po njemu hodaju...

Ne volim toliki trud da se prikrije praznina... a praznina mu izbija iz svakog ugla... svakog zamračenog, prašnjavog, zaparloženog od silne samodovoljnosti i površnosti ćoška...

Ne volim grad koji jede sam sebe...

Ne volim krajnje granice dekadencije u kojoj se davi...

A moram... i to je takodje ok. Uzmi i idi. Mora da proradi... jednog dana...

Životna aritmetika

Primetno je da u mom životu brojevi počinju da zauzimaju sve važnije mesto... brojevi, odbrojavanja... čekanja raznorazna...

Čekala da se smisle, čekala da odsmisle... čekala da potvrde, odluče, ponovo potvrde, napišu, prepišu, docrtaju ako treba... čekala jebenog Godoa...

Trenutno mi se sve vrti oko brojeva 4 i 100.

4 su dana preostala do uzletanja...još jednog... 4x10 minuta tog poslednjeg dana u vakuumu da ih podelim sa onim koji mi je poklonio 100... 100 dana čekanja...

Ova 4 dana su nabijena poezijom, prozom, nervozom i ostalim rečima koja sadrže slovo Z a koje me mrzi da nabrajam...

Onih 100 će biti puno tuge, čežnje, nade, neizvesnoti... ali će sasvim sigurno rezultirati sa 4 dana neopisive sreće... i nespavanja.

Ne znam da li da budem tužna zbog ova 4, onih 100 ili srećna zbog 4 kojima se nadam... a za kojima bi po svim prognozama trebalo da usledi novih 100, pa nova 4...i tako u krug dok nam se ne zavrti u glavi... dok se ne sklope kockice i dok u papir ne upišemo + ∞... i prestanemo sa brojanjem, odbrojavanjem i ostalim matematičkim idiotarijama...

Dok jednog trena vreme ne postane prijatelj a dani bez roka trajanja.

Dok ne budem mogla sa pravom da kažem da sam bila dovoljno jaka i hrabra da izdržim aritmetisanje sopstvenog života, da sam položila i poslednji ispit na tom putu i da konačno smem da počnem da živim... onako kako sam htela... sabravši Dva u Jedan život... podelivši preostale dane... bez oduzimanja... i možda...samo možda...jednog dana... sa malo množenja...

Do tada ima približno 3x365 dana, što iznosi oko 11x100 istih, a što prevedeno u prozu znači da me čeka jebeno mnogo brojanja...

Želje

Kapiram šta hoćeš da kažeš... i moguće je...sasvim je moguće da sam zapravo priželjkivala da budem oslobodjena kroz proživljavanje iluzije... da sam želela da budem zavedena laganim rečnikom i teškim dodirima...

Ne znam ko je zaveo koga.

Ti mene... ili ja tebe sopstvenom željom da budem zavedena?

Priznaću ti da nikada nisam želela filosofa. Ma koliko „padala“ na lepe terminološke spojeve, ma koliko obraćala pažnje na preciznost svakog pojedinačnog, ma koliko gubila dah od virtuoznosti nečijih misli – nikada nisam želela takvog.

Ne... pre da sam želela da ga želim... misleći da bi nedostojno bilo sopstvene inteligencije ili makar sujetne zanetosti njom kada bih prihvatila da me privlači išta manje...

Zapravo su me celog života privlačili oni koji su imali izbor... i sada znam... da nikada nisam zapravo želela nekog poput sebe... ko bi se upuštao u duge i suštinski isprazne, ponekad otužne, misaone odiseje. Htela sam nekoga ko je to mogao, ali izabrao da neće!

Ne teoretičara već operativca. Čoveka koji je voljom svojom skrenuo levo tamo gde sam ja skrenula desno i ko ima sposobnost da pojmi ali na to ne troši najveći deo svog vremena. Čoveka koji živi umesto da razmišlja o življenju. Onog koji iživljava potpuno svesno sve one dnevne, banalne stvari znajući da život nije mišljenje o njemu koliko učestvovanje u istom.

Takvog sam htela.

Nije mi lako to da priznam da znaš... jer još uvek mučim klinačke muke legitimisanja sopstvenih želja i postupaka u očima malobrojnih čije mišljenje cenim ili po nagonu volim čak i kada se sa njim ne slažem. Nije mi lako da razlučim da li je greške pravila istinska želja ili samo njen odblesak, sujetna proteza nedostajućem. Niti znam kako odjednom shvatih da se nije radilo o želji već želji za željom. Osećaju obaveze da se po svaku cenu uklopim u sliku osobe kakvu su mi nametali. Znaš, ono... standardizovani srpski intelektualac.

A nisam htela takvog. Nisam se ni „palila“ ni „gasila“ na takve... te što satima govore a onda opet satima ćute, nekako misaono... suviše sama bolujem od tih bolesti da bi me privlačile kod drugih... nekako pervezno mi se čini... imala bih osećaj da se ložim na samu sebe ako shvataš šta hoću da kažem... a toliko narcisoidna i pored svih (značajnih) izleta u ovu oblast ljudskih mana – nisam.

Htela sam ovozemaljskog. Realnog. Telesnog. Praktičnog. Sa svakodnevnim mislima i zdravim razumom. Onog što ne analizira već proživljava situacije. Onog što to ne čini zato što mora – več zato što hoće. Zato što je kod jebenog Albukerkija skrenuo levo jer mu se moglo.

Samo tako, čini mi se, mogla bih da napravim krug... sa sve Albukerkijem u sredini. U centru.

A ja želim krug. Hoću krug. Potreban mi je krug.

Zato sam pustila da me zavedeš.

Da me dodiruješ novim rečima.  Da tražiš iste. Da učiš zaboravljeno.

Zato te sada ostavljam.

Jedan

Dok sam ispijala desetu kafu po redu tog dana, a ona zajapureno podešavala peglu gledajući tmurno u naraslu gomilu veša koja se kočoperila na stolici u sred dnevne sobe dotakosmo se večne teme...

Jednom joj je neko rekao, prošaputala je kao najveću tajnu, da u životu svakog od nas postoji jedan On(a)... sreća je kada se dogodi da je to onaj sa kojim se dočekuju jutra, i sa kojim se dele računi, prepirke oko bacanja djubreta i sve one prozaične stvari koje čine vreme manje zabavnim no što bi moglo da bude... ali to nije nužno... baš ni najmanje... čak i ne uskraćuje mogućnost sreće drugog ranga sa nekim drugim... bitno je samo imati u vidu da u životu svake osobe postoji jedan Nedodirljivi(a), jedan On(a) koji daje gorko-slatki ukus svakoj odživljenoj samoći u tom istom vremenu...

A je li!?

Nisam znala...

Mislila sam da sam samo tragično oštećena činjenicom da je Onaj Jedan u mom životu uspeo da napravi sva moguća i nemoguća sranja pre no što se povukao u tu podsvesnu radionicu da započne životno dug proces kvarenja istog i proizvodnje tog nečeg gorko-slatkog što bi trebalo da mi učini samoću manje samom...

Imala sam užasan trenutak.

Onaj u kom niste baš sasvim sigurni da li će se dogoditi jutro i da li će, ako se i dogodi, sadržati i vašu malenkost... i dok se slika mutila, gubila, vraćala... dok je volja izdavala oštre naredbe organizmu da ne odustane od unosa kiseonika još samo malo... dok sam se naprezala da nateram desnu ruku da učini ma šta sem da umrtvljena leži pored tela... On je bio taj koji je sedeo kraj mene i čuvao mi strah. Njegov glas mi je govorio da mi se boja polako vraća u lice iako sam znala da bezočno laže. Njegov dlan mi je sklanjao kosu sa čela i ledenom vodom premazivao kucavicu...

U redu je, pomislila sam... Počelo je sa njim... sasvim je u redu da se sa njim i završi...

Satima kasnije dok sam iscrpljena ležala u Njegovom krevetu, pod Njegovim pokrivačem, umotana u Njegovu čarobno preveliku majicu, osluškivala Njegovo disanje i smišljala postoji li dovoljno dobar način da se nekome zahvalite što vam je spasao život a da to ne zvuči patetično ili oveštalo... znala sam da je bila u pravu...

Zaista postoji. Taj Jedan. Samo jedan. U mom životu.

Taj Jedan koji ume i može... kao niko drugi na celom svetu. I ne zato što je objektivno tako... već iz čiste dečije naivnosti koja ga je u jednom trenutku postojanja proizvela u viteza i dodelila mu svo postojeće ordenje izdigavši ga iznad običnih smrtnika da im se s visine podsmeva svojim pravom da može i neće.

Onda smo dugo ćutali. Tako. U mraku.

Uplašila si me..., progovorio je.

Užasno kuvaš..., nasmejala sam se.

I u toj tišini, u tom gledanju, zurenju u drugi par očiju na istom jastuku... rekli smo jedno drugom sve što je ostalo prećutano... bez ijedne reči smo rekli... da je sada konačno ok. Da je u redu biti Jedan i biti Jedna a ne biti Jedno. Da je ovaj život sasvim prihvatljiva stvar sve dok znaš da si u njemu nekome bio Jedan i da je to neko bio tebi.

I... ne mislim da bi bio Jedan da je ostao deo... možda se tek tada zaista biva posvećen... u tajnu Jednog... kada se oboje svesno odreknu Dvojstva!

Mesto

Većina ljudi barem u jednom periodu svog života ima svoje mesto.

U prostoru i vremenu.

U mislima.

Osećanjima.

Sistemu. Ma kakav on bio.

Ta većina se s pravom smatra normalnom...

Oni drugi to mesto nikada ne nadju.

Neki vremenom ubede sebe da im je nepotrebno jer se lepše i raskošnije živi bez korena, bez sputavanja (mesta traže odanost i vraćanje...)... jer je suština u teškom individualizmu koji je po sebi negacija normalnosti ako se ona shvati kao prosečnost (ili obrnuto)... ti isti, paradoksalno, najčešće svoje mesto pronadju upravo u negaciji istog... hegelovski, onako... teza i antiteza, ja i ne-ja... njihovo mesto postane zapravo sadržano u  nihilističkom (sad bi me se jedan sa Velikim slovom odrekao da vidi kako neargumentovano uvezujem idealizam sa voluntarizmom , al’ me mrzi da mislim o tome) odnosu prema svemu što je „drugo“ i na taj način kreiraju sopstvenu prosečnost neprihvatanjem tudje.

Postoje i oni koji vreme potroše ne odbacujući, ali nesposobni da sasvim prihvate... oni najčešće celim biće žele pripadanje ma kome i ma čemu, samo da osete prihvatanje, da pruže svome Ja legitimaciju u onome što prevazilazi pojedinačnu percepciju a što neretko tumače kao „objektivnu istinu“... i dok im ista izmiče, oni greške traže i pronalaze u sebi, mrzeći se bezgranično... sve dok ne odrastu dovoljno da slegnu ramenima i nauče da žive sami sa sobom...bez mesta... postojeći na ovaj način izmedju dve ravni, tumačeći se kao najgori od svih proseka... lelujajući u bezvazdušnom prostoru, odredjeni tek amorfnom inteligencijom koja iz nepoznatih razloga odbija da udje u ma koji od ponudjenih afirmativnih ili negacionih šablona...

A mesta i dalje nema... za njih...

Ćutanje

Dođeš tako u fazu neizgovorivosti...

Kada se pitaš do koje mere čovek može biti glup i lud i blesav i naivan i...

Kada ti je nejasno zbog čega ti je dato da otvaraš usta i usnama oblikuješ reči...

Kada jednu reč moraš u sebi da ponoviš više puta ne bi li joj uhvatila smisao... a svakim ponavljanjem reč postaje sve više to što jeste – puka kombinacija glasova, a  sve manje ono što želiš da bude – odgovarajući opis sopstvene suštine...

Ako reč uopšte ima suštinu...

Ako nije samo površna sena neizgovorivog...

Jbt, odoh u čist platonizam...

I tako i dalje ćutiš... a to ćutanje prestane da bude pasivni bojkot spoljašnjeg sveta...i polako se uvuče i inficira svaki deo bića...postane unutrašnje ćutanje... ono neizrecivo, jel’te... logično...čim je ćutanje...

Sedneš npr. negde, kraj nekog, pokažeš prstom da ti donesu produženi bez mleka jer je izlišno trošiti dah na banalne stvari i spremiš se da kažeš... zagrabiš vazduh kao da se spremaš za ronjenje na dah, obližeš usne, zenicama fokusiraš te neke zenice pred sobom, počneš bolnu proceduru razdvajanja usana koje su kao srasle i pružaju težak otpor...i... odjednom ti se javi praznina... Ništa. Bezmislenost. Besmisao. Zašto bih išta rekla? Zašto bi to zanimalo tog koji je seo prekoputa... taj je ionako došao da bude saslušan ne i da čuje... nasmeješ se samom sebi, iskreneš glavu ispitivački u levu stranu i procediš kroz osmeh koji već prelazi u hronični facijalni spazam – I... šta ima novo kod tebe...?

Dok bubne opne prelaze kilometražu,  a racio se stavlja na uslugu neumornom govorniku na susednoj stolici... pokušavaš da utihneš ono neizgovorivo koje već danima vrišti negde duboko u tebi... i da se raduješ tome što će i ovom danu uskoro doći kraj...

Ah, blagodeti ćutanja...

Neobujmive misli.

Neizreciva stanja.

I samoća koja neumitno protiče kroz krvotok...

Aerodrom...

Još jedno pakovanje i odlazak... na kratko, doduše... ali u trenutku kada je svaki sekund van Beograda gubljenje vremena koje je preostalo... a nije ga ostalo mnogo...

Poslednji put na aerodromu (ako zanemarim dočeke i ispraćaje) polusvesna sam se izmigoljila sa terminala grizući usne, čvrsto vezane kose,  gurajući pred sobom spakovan ceo jedan život... u naručja sam ušla teturajući, jedva čekajući da ih se otresem, boleo me dodir preko kaputa... preko volje odgovarala na pitanja i pokušavala da negde u nekom ćošku sopstvene ličnosti pronadjem mrvu snage da odgovorim na ljubav koja me je dočekala... i ne mislim o onoj koja me je ispratila... negde izmedju te dve ljubavi, na 11000 metara visine... nestao je deo mog bića... brižljivo služen rukama sredovečne stjuardese koja je ženskim instinktom osetila da se iza moje prljave, čvrsto vezane kose, u uglu oka razmazane šminke i čvrsto zagrizenim usnama krije grč... koja me je gledala kako se gleda dete, umekšavala glas, nudila, vraćala se, odlazila, osmehivala, bacala poglede koji su padali po mojim kolenima ne domašivši me... sedeći izmedju dva divna ženska bića upoznata na aerodromu dok se indijski engleski splitao sa prepakivanim koferima a kompjuteri otkazivali poslušnost... tu negde... mislim baš dok se podamnom belasala Centralna Evropa... izgubila sam... jedna je vukla nazad... onome koji je ispraćao suznim osmehom, čvrstim zagrljajem i saznanjem (to sad znam) da nikada više... druga je gurala napred... suznim osmesima, čvrstim zagrljajima i nadi da zauvek...

Ono izmedju koje je znalo da nema nikada niti zauvek ostalo je da lebdi... ispalo iz aviona dok je blago izdizao levo krilo i skretao jugoistočno...

Sada ponovo aerodrom... moj verni saputnik koji se raduje soku od paradajza koji smo navikli da delimo na kratkim i dugim letovima... ručni prtljag kupljen za bagatelu na jednoj rasprodaji u Swindonu... i jedan novi zagrljaj koji ispraća... i najavljuje dočeke...

Onaj što govori da je vreme klizna kategorija i da se sve može sačekati...pa i ja... isti koji je šapnuo da je svet mali i dostižan ako znaš gde si krenuo i da je ok uložiti godine sve dok veruješ u investiciju... dok te drži želja da vidiš rezultate sopstvenog projekta... i dok voliš...

Taj isti koji se ne pakuje redje od mene je naučio da se vraća...