Lilith

Priznanje

Sumoran dan u ovom delu sveta...

Oblaci kao da se spremaju za konačni napad na preostalu pozitivnu energiju.

Mesindžer ne pruža zadovoljenje – teško je kada je to jedino sredstvo komunikacije... i kada su svi ljudi sa kojima biste istu želeli da imate udaljeni barem dva sata leta.

Svakoga dana, barem tri puta dobijem napad želje da kažem:“Ne mogu više.Odustajem. Dižem ruke. Ne vredi sve ovo tolikog bola i muke. Ništa ne vredi toliko.“ Onda se nateram da ostanem. Znam da moram.

Nemam vremena ni sredstava za bolje. Trenutno. Samo se pitam s kojim će pravom posle ovoga iko očekivati od mene da „spustim cenu“... i sa kojim ću opravdanjem sebe da pogledam u ogledalo i ne uračunam svaki sekund ovog grčenja u neke buduće cene usloga. Čist kapitalizam. Nije bilo u interesu pomoći mi? Nije bilo u interesu omogućiti mi pristojne uslove za život? Moralo je da bude tako da ribam tudje toalete da bih doktorirala? Moralo? Nema problema... onda ću ja morati da uračunam sve to u konačni obračun... jednog dana... kada se sve ovo završi i ja ponovo budem slobodna.

Da ne pominjem prethodni posao, na kom je menadžeru predstavljalo neopisivo zadovoljstvo da izgovori:“ Da vidimo doktorka kako stojite sa ribanjem toaleta/čišćenjem radnje...“ U poredjenju sa tim svakodnevnim ponižavanjem (i da se razumemo – nije ponižavanje raditi bilo kakav posao – ponižavanje dolazi od ljudi), ovo sadašnje mesto, mada ništa manje fizički naporno – je pesmica... ovde makar niko ne nalazi zadovoljstvo u tome što mi daje najteže fiičke poslove. A i deca su sjajna.

Problem nije u poslu...ni u činjenici da mi uz posao, istraživanje i neophodni san ne ostaje vremena (ni sredstava) za bilo kakvo zadovoljstvo koje prevazilazi kreativne pauze na internetu... znala sam sve to kada sam se pakovala da dodjem... odavno sam izgutala sva razočarenja... nije problem...

Problem je u tome – što više ne želim. Priznajem. Uopšte ne želim ovo. Kada se vratim nekoliko meseci unazad i setim žara sa kojim sam pisala prijavu – ne znam da li da se smejem ili plačem. Istina je da sam to radila da bih uposlila mozak i testirala sebe. Istina je i da mi nijednog trenutka pisanja prijave nije, onako potpuno, bilo verovatno da će me primiti. Više je to bila proba pera – odmeravanje snaga...

Ok. Odmerila sam. Stigao poziv. Saznala da mogu... a onda se nešto preokrenulo... ne mogu da odredim trenutak... ali već mesec dana po prijemu pozivnog pisma, znala sam duboko u sebi da ja to zapravo ne želim... ne mogu da se setim prelomne situacije, niti mi je jasno kako sam do toga došla... možda ima veze sa sazrevanjem, sa zasićenjem, možda su neke druge stvari konačno poremetile moje sisteme vrednosti i po prvi put se (posle mnogih pokušaja u prošlosti) nametnule kao prioriteti... ne znam... jedno je bilo sigurno – nisam se radovala ovaj put. Ne onoliko koliko su se radovali svi ostali...

I bilo me sramota da priznam. Pokušavala sam izokola. Da nagovestim. Napravim aluziju... ali nisam mogla da direktno napadnem radost ljudi koji su smatrali da je to kruna mojih napora, velika potvrda, životna šansa da se izvučem iz mulja i izgradim život... niti sam mogla da se oglušim o činjenicu da time olakšavam put onima koji su mi najvažniji na svetu a koji dolaze za mnom...

Zato sam ćutala. Satima unapred plakala u sebi. Ponekad samo, u tvojim rukama... možda si i jedini koji je znao... od početka... koliko sam želela da ne uspe cela konstrukcija sa stipendijom, koliko sam se ježila na rezervaciju avionske karte...

Tada je već bilo prekasno reći bilo šta. Stajala je ta karta odštampana na ormanu... bola mi oči svaki put kada prodjem, podignem pogled...

Poslednju noć koju sam podelila sa najbližima, ukravši pritom dva sata nasamo sa tobom... nisam bila svesna ničega... ubedjivala sam sebe da će proći. Stisneš zube i prodješ – što brže... makar radiš nešto što voliš... što si volela više od bilo čega i bilo koga na svetu... Prošlo vreme. Definitivno prošlo vreme.

Paradoks je to.

Da sve ovo vreme tražim nešto snažnije od te ljubavi. Da sve ovo vreme ne nalazim. A onda... kada se moj večiti prioritet ostvari tako kako pre samo godinu dana nisam mogla ni da sanjam – prestane biti prioritet...

Ipak sam došla.

Borila se sa sobom. Spaljivala svako veče svaku grešnu želju da otvorim oči i otkrijem da sanjam i da sam ponovo okružena onima koje volim...

Borila se protiv suza.

Ribala kao da kažnjavam sebe. Predano.

Čitala.

Sumoran dan. Ja priznajem gomilu stvari. I ne volim to. Samo sam umorna od laganja same sebe. Istina je da bih radije radila od devet do pet i imala svoj život. Istina je da bih 1000 puta radije bila u toj i takvoj Srbiji koja mi je otežala sve što je mogla, samo da mogu da podelim vreme sa onima koji su u njoj ostali. Istina je da mi nedostaješ...

{ 17:28, 2/11/2008 } { Poslao/la DANILOVICorNOT }

Samo ću ti dve reči reći nakon što sam svaku reč iz posta pročitao-------------
V R A T I S E !

PS. Još jedna tužna priča, a čuo sam ih stotine sličnih ovakvog tipa.
Oni tebe ne zaslužuju.
Srbija tebe zaslužuje.
Tvoji voljeni....

{ 17:45, 2/11/2008 } { Poslao/la yin }

....istina je takodje, da samo jedan zivot imamo i da neverovatnom brzinom prolazi....

{ 18:01, 2/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Danilovicu - ja nisam ovde zbog novca vec zbog usavrsavanja - to su dve vrlo neuporedive stvari. Sto se Srbije tice - ona mi vredi samo zato sto u njoj zive ljudi koje volim. Ta zemlja mi apsolutno nista dala nije niti me je na bilo koji nacin stimulisala da ostanem, i da nema ljudi koje volim - nikada se ne bih vratila ni turisticki. Fizicki posao radim ovde zato sto ne bih mogla da paralelno radim u struci i zavrsim ono sto sam zapocela - jednostavno vremenski je neuskladivo. A poenta posta je nesto sasvim drugo i nikakve veze sa "kapitalizmom", parama i sl. nema.

Yin... da, to je otezavajuca okolnost... dosta vec dugo obecavam sebi "samo jos ovo" i ubedjujem se da "imam vremena", ali me, cini se, sada obuzima glad za zivljenjem umesto cekanjem istog.

{ 20:54, 2/11/2008 } { Poslao/la mazzz }

e nek te obuzme vise ta glad
pa da odahnemo...

{ 20:55, 2/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Jbg, vidis da mi ne ide... )))
Konstantno dijetetisem ))

{ 21:04, 2/11/2008 } { Poslao/la Lezz }

Mozda si pogresno postavila prioritete ... poslednjih nekoliko godina...

previse zrtvi za jedan cilj...

a mozda i ne ... otkud znam

{ 21:42, 2/11/2008 } { Poslao/la DANILOVICorNOT }

Nisi ti mene shvatila i banalizovala si moj komentar koji je baš bio iskren..
Meni se srce cepa kada neko tako pametan ode bilo gde....
Uzgred čula si za rečenicu koju je rekao jedan američki predsednik:
"NE PITAJTE SE ŠTA JE SRBIJA URADILA ZA VAS, VEĆ ŠTA STE VI URADILI ZA SRBIJU" (parafrazirao sam naravno).
..............
Toliko rodbine imam draga Lilith po raznim "obećanim zemljama" da sve znam....
Svi su srećni i nesrećni...
Mnogo je bolje kada ovde nadješ svoju sreću.
Biće ovde za par godina mnogo bolje, i već je bolje.
Ko želi da radi, ima posla.
Ko je sposoban- napraviće nešto...

{ 10:11, 3/11/2008 } { Poslao/la kojak }

Lepo je imati jasan cilj i biti tako uporan i sve pohvale za to ali Yin je u pravu svakako pa misli i o tome malo.

{ 10:42, 3/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Lezzz... mozda su prioriteti u tom tenutku bili pravi ali se vremenom sazreva pa se menjaju i prioriteti?

Danilovicu, zao mi je ako sam banalizovala bilo sta. Ponovicu - u postu se uopste ne radi o prici o odlasku iz zemlje, to je samo scenografija za nesto drugo. A sto se Srbije tice - dovoljno sam ja rizikovala i zrtvovala za tu zemlju. U tu pricu necu da ulazim niti da bilo kome bilo sta objasnjavam. Sem toga, uopste se ne radi o gastarbajterskom zivotu - ja sam ovde na studijama a razlika je ogromna.

Kojak... stoji! I mislim... samo se ponekad ode predaleko da bi se moglo drasticno menjati.