Lilith

Vrabac tužibaba i čarobni kolačić

Sve sam pripremila…

Flomasteri gusto zbijeni, opsesivno-kompulzivno složeni po bojama... fascikla sa približno tri i po kilograma štampanog materijala. Mini baza podataka krcata pdf-ovima, čak sam i naočare, za koje sam svojevremeno zadnju paru izbila roditeljima iz džepova a koje nosim s mene pa na uštap, postavila na noćni stočić da budu u pripravnosti.

Televizor ugašen (nije da ga i inače gledam – sem sa klincima ako je neka opasno dobra epizoda Skubi Du-a). Telefoni na silent... šolja kafe. Flaša vode.

Kao u bunkeru...

Još samo sebe da ubedim da prestanem da tražim izgovore da što kasnije započnem sa radom i da flomasteri ne bi bili lakši za korišćenje u lepezastoj formaciji – i operacija „izlaganje“ može da počne.

Za nekoliko dana imam to „izlaganje“. Ništa krupno. Malo, malecko... minijaturno... više „ izlaganjce“ nego ozbiljno Izlaganje sa velikim I koje se izgovara krupnim, muškaračkim glasom... ovo moje je svo feminizirano, nežno, cvetasto skoro... ma da duneš – ništa od njega ostalo ne bi.

Ali je javni nastup.

Posle tri meseca pauze.

I studenti su.

Mlade kolege.

Budući masteri koji su u naponu kriticizma i „ja mogu sve sa dvadeset i dve“ životnog stava. Koji se meni, generalno, svidja... sem kada imam izlaganje. Onda mi se malo manje svidja jer traži od mene da budem duplo spremna. Što je problem kada preko nedelje vašu životnu energiju crpe na slamčicu dva blizanca (definitivno muški rod) od skoro 6 i jedna princeza od cele tli godine – ali od nečega mora da se živi, tako da - da bih uveče mogla da egzistiram na polju nauke, preko dana živim u vodenim bojicama, crtaćima, vriskanju u neslućenim decibelima i tonalitetima, valjanju po blatu pod izgovorom „fudbala“ i ostalim aktivnostima koje idu u paketu.

I premda sam se klela da nikada neću... i premda još nemam svoje primerke... ipak sam uvela „vrapca tužibabu“ (sva sreća pa ih u ovom kraju nema, a praćke i ostala ubojita sredstva sam odmah oduzela), čarobni kolačić (koji se pojavljuje u ormanu samo za dobre dečake koji se ne tuku, pojedu sve iz tanjira i uspeju da ne umažu blatom ceo hodnik po povratku sa fudbala) i  takmičenje u muziciranju (koje sam zahvaljujući čudima tehnologije/kameri na telefonu – uspela da dupliram u trajanju... jer ne samo da svaki odmuzicira svoje, nego to posle treba i pogledati...)...

Danas i sutra je tišina.

Nema urlanja.

Pevanja.

Zapomaganja.

Tužakanja.

Zapitkivanja.

Samo „gluva soba“, laptop, ono malo kilograma papira, flomasteri (ipak, lepezasto, prim.aut.) i ja... i moje naočare koje ne nosim ali volim da ih gledam...

Sve spremno, samo da počnem...

A ja uporno zamišljam jedno letnje nedeljno popodne sa tobom... i prljavu dunavsku vodu kako zaljuljkuje... i „Nije fer, Davide“ zajedno odsmejano na belom peškiru sa kojeg si prstima odstranjivao uporne crne zemunske mrave...