Lilith

Unutrašnji monolog

Smutila sam kafu… iako već danima hoću da umrem za jednom pravom domaćom... ove na razmućivanje me iritiraju, nemaju šmek, bezdušne su... ukratko – fuj.

Ipak je pijem... jer je i „fuj“ bolje od stanja u kom se nadjem bez regularne doze kofeina. To ni sama ne želim da gledam a kamoli jadni ljudi u mom okruženju.

Sutra se selim... opet vukljam koferčine sa jednog kraja grada na drugi... opet klancanje u podzemnoj, žongliranje tašnom, dva kofera i laptopom... ako preživim – pričaću...

U poslednje vreme sam stalno sama... teško podnosim prisustvo ljudi sem ukoliko baš ne moram (čitati: Ukoliko mi nisu poslodavci/mentor)... zatvorim se u sobu i ćutim. Komuniciram isključivo preko tastature sa spoljnim svetom. Ne otvaram usta. Ali uopšte.

Jedan deo mene uporno odbija da shvati i prihvati da sam ovde... da sam došla da ostanem (ako ništa drugo – barem naredne tri godine) i da nema nazad... ni u ludilu... šta!? Da priznam da sam pobedjena i da mi je previše usamljeno, hladno i naporno!? Možda u nekom drugom filmu... U ovom filmu Lilith ostaje autodestruktivni perfekcionista koji naginje teškom mazohizmu i pre bi se obesio na Terazijama nego što bi se spakovan vratio prvim avionom kući u poznato, bezbedno, toplo okruženje ljudi koje voli i koji nju vole... Jok! Ništa od toga – tu si gde si i tu ćeš i da ostaneš.

Šta me briga što ne možeš da zaspiš. Šta me briga što se rasplačeš u sebi na parče srpskog jezika. Koga, bre, boli uvo za to što ti je sada naspelo da batališ karijeru i živiš kao ljudsko biće!? Jel’ te neko terao da šalješ prijavu? Nije? Naravno da nije. Jel’ su te lepo pitali da li si sigurna da to hoćeš? Jesu... i to više puta... i svaki put si, draga, odgovorila da jesi...sigurna...

A to što te bilo blam da priznaš celom svetu da ta „once in the lifetime“ šansa koju si krvavo zaradila zračeći se noćima i posle odašiljajući svetlost k’o one plastikanerske zvezdice što se lepe po plafonu od silne ozračenosti i nije nešto što ti zapravo toliko baš želiš – to je tvoj problem, da znaš. Samo tvoj. Ko te je tukao po ušima? Niko. Sama.

Znala si da neće biti lako. Znala si da ćeš morati da radiš sve i svašta da bi opstala (ok, malo ti priznajem da se u sve i svašta nije ubrajalo čišćenje i ribanje „staff room“ u jebenoj svaštarnici). Znala si da ćeš biti daleko. Znala si da u tom gradu ne poznaješ apsolutno nikoga. Da si stranac onoliko koliko se može viknuti... da si savršen materijal za neki psihodelični film o alijenaciji... sve si to znala...

Znala si šta i koga ostavljaš za sobom... znala si da rizikuješ sve...

I šta sada kukaš? Kome se žališ?

Bolje progutaj tu knedlu što ti nedeljama već stoji u grlu i zapni... malo ribanje, malo doktorat... i gledaj da te puste ranije zbog dobrog vladanja... a grad? Jebiga, mrzi ga u sebi... kad već ne možeš drugačije!

{ 18:43, 25/10/2008 } { Poslao/la purplemoon }

...ili, možda znaš....

{ 18:44, 25/10/2008 } { Poslao/la purplemoon }

...tj. možeš...

{ 19:42, 25/10/2008 } { Poslao/la Lilith }

Purple... puno truda i energije... ali su rezultati za sada ravni nuli...

{ 21:24, 25/10/2008 } { Poslao/la Nastasja }

Gdje si da ti pošaljem "pravu" kavu??? Zar može biti toliko loše? Prihvati igru i IGRAJ, IGRAJ, IIIGRAAAJ!!!

{ 00:32, 26/10/2008 } { Poslao/la Lilith }

Nastasja... ako moze bar pola kg, al' da bude jaka i mirisna... ))
Murakami me vise ne radi, na zalost... al' mozda malo kafe promeni stvari... )

{ 15:25, 31/10/2008 } { Poslao/la DANILOVICorNOT }

O UŽASA(((((((((((((
Pa ti stvarno tamo daleko????
Stvarno nisam čitao postove.
VErovatno piše u prethodnim gde si otišla.
u profilu piše UK..
Jel London???
E sad mi sinulo zašto ti toliko znaš o Islandu hehehe....
Oprosti molim te zbog mojih replika i ako sam u njima bio preoštar..
Nisam znao da si u depresivnom "Albionu"...
Pozz..