Lilith

Iz pećine

Spustila se pomrčina... gusta nekako, da je nožem možeš seći samo kada bi imao zbog čega... a kroz nju, demonski, probio pun mesec... ili skoro pun... iz ove perspektive mi deluje poprilično okruglo i ispunjeno... za razliku od mene...

Sa prozora svoje kule posmatram udaljene krovove i spletove golih crnih grana... belina sobe ujeda mrak koji bi da udje i osvoji... poslednju odstupnicu još drži bedno malo svetlo nad uzglavljem... trepće i ono, umorno... zasićeno... istrošeno... ali još uvek opstaje...

Negde medju gomilom papira i preostalim mandarinama, svio se ostatak... moj ostatak... onog nečeg što sam mislila da je samo moje.

Ćuti. Ne gleda me. Krije pogled. Bezimen. Bezglasan. U tišini me bojkotuje i odbija svaki pokušaj da ga se setim.

Nikada nisam bila vernik... ni u kom pogledu... a sasvim sigurno ne na način na koji ljudi uglavnom veruju u sve i svašta... od velikih apstraktnih stvari poput Boga... do onih svakodnevnih, meni često fantastičnijih verovanja u tudje reči, dela, lik...

Pre bih se dala nazvati skeptikom... izvornim, dogmatskim skoro, skeptikom... i da nije paradoks rekla bih za sebe da sam oduvek bezrezervno verovala samo u sumnju... što i nije najlepši način da se proživi život, verovatno... ali, jbg, ja nikada nisam umela drugačije... Još kao mala volela sam da analiziram, premećem, tražim, iskopavam, zakopavam, dodajem i oduzimam... kreiram scenarije, ako hoćete... ispitujem uzroke i posledice... igram se, fiktivno, bićima, vremenom, prostorima i... najviše rečima...

Reči su me uvek opčinjavale... ali im nikada nisam verovala... valjda sam i sama suviše često umela da se poigram njima da bih verovala da su drugi lošiji u tome... Svaka reč je uvek imala svoje značenje kad sklopim oči i pokušam da ih zamislim... dam im oblik, dubinu, širinu... uvek su nekako matematički precizno značile samo to i odbijale da poprime druga značenja... rečenice su već bile druga stvar...

I to me je opčinjavalo... niz savršenih, uglancanih, doteranih, sjajnih reči... u glavi zamišljenih, ispisanih na nekom mentalnom papiru... pretočene u zvuk, ispremetane umeju da poprime sasvim novo značenje... ako povisim, snizim, iskrenem, propratim pogledom ili ne... savršen, beskrajni svet kombinacija termina i pojmova... slika i ideja... i kao omadjijana sedela sam mentalno satima i danima u toj Platonovoj pećini, ledjima okrenuta ulazu.... posmatrajući odsjaj ideja na zidu... dajući pojmovima termine... istovremeno bolno svesna činjenice da su samo bedni odrazi kojima mnogo nedostaje da se približe ideji...

Zato nikada nisam verovala rečima...

Zato im ni sada ne verujem...

Iako su tvoje lepe... jako lepe... i nekako umeš da ih složiš u smislenu celinu, da im daš boju, ukus i miris... da oslikaš njima kao kistom... slika ipak nije stvarnost... samo njen bledi odraz... bez obzira da li je ta stvarnost opipljiva ili ne...

Dva i po sata je trajala agonija reči... slivale su se, prelivale, vrskale ti pod zubima, penile, mirno krunile vreme, vrtložile...

Dva i po sata sam stajala na obali i posmatrala ih kako u brzacima zapljuskuju mi stopala...

Dodir je bio topao... ne hladan... ne leden... ne odbojan... omamljujuće topao i prisan... vukao da koraknem... jednom... drugi put... da se prepustim matici...

Nisam.

Nikada i neću verovatno...

Jer... ma koliko da su divni spletovi reči koje kao venčiće bacaš pred moje noge... za mene su i dalje samo raznobojne slike...

Jer... ma koliko umeo da pretočiš samoga sebe u njih... ma koliko da majstorski zastaneš u pravom trenutku... uzmeš vazduh... zamucneš... u drugom blago povisiš ton na drugom slogu... u trećem glas spustiš na one neslućene nivoe hrapavosti koji draže svaki neuron u organizmu... suština je nepromenljiva - ja ti ne verujem.

{ 17:19, 15/11/2008 } { Poslao/la Specificna }

Prozima te Platonova mudrost...
Istina, rechima se toliko toga moze uchiniti, ali su prevrtljive i u sluzbi osobe koja zna sa njima, mogu poput vode i vatre, biti i znachajne, ali i da izazovu elementarne katastrofe... Nedvosmisleno se izjashnjavash da se to tebi nece desiti...divim se tvojoj hrabrosti da odolish...

{ 17:45, 15/11/2008 } { Poslao/la Orion }

Words, as is well-known, are the great foes of reality.

{ 18:22, 15/11/2008 } { Poslao/la Lilith }

Spec... jedino sto me prozima ako me i to prozima u poslednje vreme... mrtvi filosofi ... Hrabrost ili kukavicluk, pitanje je sad? A konacan rezultat ce se znati kada vreme pokaze da li je izbor izmedju straha od gubitka i zelje za dobitkom bio ispravan...

Orion... ahhh, so true