Lilith

Jedan

Dok sam ispijala desetu kafu po redu tog dana, a ona zajapureno podešavala peglu gledajući tmurno u naraslu gomilu veša koja se kočoperila na stolici u sred dnevne sobe dotakosmo se večne teme...

Jednom joj je neko rekao, prošaputala je kao najveću tajnu, da u životu svakog od nas postoji jedan On(a)... sreća je kada se dogodi da je to onaj sa kojim se dočekuju jutra, i sa kojim se dele računi, prepirke oko bacanja djubreta i sve one prozaične stvari koje čine vreme manje zabavnim no što bi moglo da bude... ali to nije nužno... baš ni najmanje... čak i ne uskraćuje mogućnost sreće drugog ranga sa nekim drugim... bitno je samo imati u vidu da u životu svake osobe postoji jedan Nedodirljivi(a), jedan On(a) koji daje gorko-slatki ukus svakoj odživljenoj samoći u tom istom vremenu...

A je li!?

Nisam znala...

Mislila sam da sam samo tragično oštećena činjenicom da je Onaj Jedan u mom životu uspeo da napravi sva moguća i nemoguća sranja pre no što se povukao u tu podsvesnu radionicu da započne životno dug proces kvarenja istog i proizvodnje tog nečeg gorko-slatkog što bi trebalo da mi učini samoću manje samom...

Imala sam užasan trenutak.

Onaj u kom niste baš sasvim sigurni da li će se dogoditi jutro i da li će, ako se i dogodi, sadržati i vašu malenkost... i dok se slika mutila, gubila, vraćala... dok je volja izdavala oštre naredbe organizmu da ne odustane od unosa kiseonika još samo malo... dok sam se naprezala da nateram desnu ruku da učini ma šta sem da umrtvljena leži pored tela... On je bio taj koji je sedeo kraj mene i čuvao mi strah. Njegov glas mi je govorio da mi se boja polako vraća u lice iako sam znala da bezočno laže. Njegov dlan mi je sklanjao kosu sa čela i ledenom vodom premazivao kucavicu...

U redu je, pomislila sam... Počelo je sa njim... sasvim je u redu da se sa njim i završi...

Satima kasnije dok sam iscrpljena ležala u Njegovom krevetu, pod Njegovim pokrivačem, umotana u Njegovu čarobno preveliku majicu, osluškivala Njegovo disanje i smišljala postoji li dovoljno dobar način da se nekome zahvalite što vam je spasao život a da to ne zvuči patetično ili oveštalo... znala sam da je bila u pravu...

Zaista postoji. Taj Jedan. Samo jedan. U mom životu.

Taj Jedan koji ume i može... kao niko drugi na celom svetu. I ne zato što je objektivno tako... već iz čiste dečije naivnosti koja ga je u jednom trenutku postojanja proizvela u viteza i dodelila mu svo postojeće ordenje izdigavši ga iznad običnih smrtnika da im se s visine podsmeva svojim pravom da može i neće.

Onda smo dugo ćutali. Tako. U mraku.

Uplašila si me..., progovorio je.

Užasno kuvaš..., nasmejala sam se.

I u toj tišini, u tom gledanju, zurenju u drugi par očiju na istom jastuku... rekli smo jedno drugom sve što je ostalo prećutano... bez ijedne reči smo rekli... da je sada konačno ok. Da je u redu biti Jedan i biti Jedna a ne biti Jedno. Da je ovaj život sasvim prihvatljiva stvar sve dok znaš da si u njemu nekome bio Jedan i da je to neko bio tebi.

I... ne mislim da bi bio Jedan da je ostao deo... možda se tek tada zaista biva posvećen... u tajnu Jednog... kada se oboje svesno odreknu Dvojstva!

{ 18:13, 5/8/2008 } { Poslao/la mazzz }

ovakva teza moze delovati sasvim umirujuce.
da ne kazem - utesno.

{ 21:29, 5/8/2008 } { Poslao/la Anoniman }

ovo je dobro , baš dobro :-)))

{ 08:57, 7/8/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith, Dušo!

Dobro je ako ja ta Tvoja procjena "prihvatljiva"...
Na DUGE STAZE!
Ako nije, KRENI inova NA VRIJEME za nečim - nekim... Sreću je teško naći!!!
A vremena je malo....

Ćao!

{ 20:33, 7/8/2008 } { Poslao/la Specificna }

Treba dodeliti tu titulu samo onoj osobi koja je istinski zasluzuje. U suprotnom, stizu suze srca...

{ 08:19, 10/8/2008 } { Poslao/la Tresnja }

Krizni momenti kao da potpomognu da se sve prećutano kaže a bez bojazni da će "skupo koštati"....
Mnogi ne znaju da se odreknu dvojsta a taj Jedan... slažem se, desi se samo jednom