Lilith

Nesmisleno

Mislila sam da ću biti u stanju da napišem nešto smisleno.

Umesto toga po ekranu su se razlile nepovezane reči... rečenice nabacane bez ikakvog reda... o sistemu da ne govorimo... reči divokoze. Reči bez putokaza.

Netipično za mene.

Sem u poslednje vreme.

Otkako mrzim svaki sekund svog vremena. Otkako sam se milion i jedan put pokajala.

Otkako ne uživam u onome u čemu sam umela da uživam.

Bilo netipično – nije više.

Napisala da nisam sigurna baš da poznajemo istu osobu.

Pritisnula Del toliko da me je zabolelo kroz tastaturu na kolenima... zagrejanu od želje da saopštim nešto što se ne saopštava... barem ja nisam nikada pre. Saopštila. Tako. Tastaturno. Ikako, kad bolje razmislim.

I onda nastavila da razbacujem misli.

Netipične.

Polulude.

Tudje kao...

A nisu. I ja znam da nisu negde u malom mozgu dok ih posmatram... i znam da su ja... barem ovo što ja sada jesam i umem još da budem a čime se baš i ne dičim preterano.

Zatvorila laptop. Otvorila. Ukucala šifru i dopisala da me užasno nervira administracija... bilo čega... čak i ona koju sama zavedem. Sprovedem. Ili kako već.

Opet okolišala. Slično kao sada.

Ne umem da kažem hvala.

Ne umem da kažem još ponešto.

Izgleda da ne umem ni da napišem kao čovek...

Mislila o tome koliko sam samo proteklih godina uspela da oštetim sebe... toliko da sada kada bih možda mogla i smela... ne umem...

Možda i ne smem.

A lepo je.

Unutra.

Toplo.

Miriše.

Teši.

Ušuškava. Uvek je tu.

Zvučim kao da sklapam jebenu mozgalicu ili zagonetku a ne...

Nebitno.

Samo imam problem da poverujem da je tu.

I da je toliko lepo.

Tražim grešku.

Tražim rupu iz koje će da dune hladno.

Tražim parfem u mirisu.

Nešto lažno.

To bi bilo prepoznatljivo.

Sa tim umem.

Sa lažnima, mislim...

Sačekuje me osmeh.

Iskren.

I neprekidno toplo.

Miriše još...

I one tri tačke... koje sam mislila da me čine samo literarno...