Lilith

Tisina

Čitala... već pročitano u nedostatku boljeg...

Prošetala kroz par sajtova sa aktuelnim vestima iz matične zemlje... dovoljno da se stresem i brže-bolje kliknem malo crveno u gornjem desnom uglu ekrana...

Malo se bavila kontemplacijom u vezi sa sutrašnjim izlaganjem... zaključila da previše komplikujem već komplikovano, pokušala da uprostim pa izgubila nit... i ideju... tražila istu po gomili rasutih stickera po krevetu... neuspešno...

Čekala...

Gledala na sat. Prispavalo mi se ali sam uporno ostala budna...

Nigde ne piše da ja moram da spavam... naročito ne kada čekam...

Dočekala.

Osmeh.

Sad je ok.

Sada može da se spava...

Plakala malo... manje ću da... i... da...

Volim što umem da plačem poslednjih meseci. I što umem da se osmehnem. Kroz suze.

Što ne plačem od bola i razočarenja – već neke slatkaste, lepljive tuge što se nahvata visoko u grlu na poznati glas... i nedostajanja...

Ali i dalje ne imenujem. Ne dajem nazive. Ne krštavam nekršteno.

Neću. Izmalerisaću, znam sebe.

A svidja mi se da je ovako anonimno, samo moje... i da uvek mogu da kažem:“Ma jok, šta vam pada na pamet...“

I još mi se svidja to što je takvo da mu ne treba ime... specijalno... ne moram da dajem ime da bih zapamtila - nezamenljivo je medju pojavama koje imam u svim mentalnim katalozima...

Sklopila oči i zamislila... aerodrom... ovdašnji... kako to već biva... nakrcan, zagušen, bučan, zaglušujuće glasan, mravinjak grozni od aerodroma... i sebe na njemu... na jednom od pet dolaznih... i propinjanje na prste... i lepo u glavi videla celu scenu... i one što trče u poslednjem momentu sa ogromnim koferčinama kojima uspevaju usput da dokače sve pokretno i nepokretno u radijusu od dva metra... i porodična stajališta po ćoškovima strogo nacionalno-rasno-klasno podeljena po terminalima... i čula galamu, osetila gužvu i lake udare vazduha na koži od brzog strujanja anonimnih lica... i onda... je nastupila tišina... zaglušujuća ona... najglasnija tišina koju možeš da zamisliš... i negde tamo (moje levo...) je izronio poznat osmeh... i dok je osmeh poprimao obličje, kosu, oči, smejalice (pogotovo), ramena...i ostalo... meni je bila tišina u glavi... skoro vidljiva tišina... ona...savršena!

{ 09:21, 16/10/2008 } { Poslao/la SRNA }

)))))
i ja sam videla
jasno
ko dan
blago tebi uskoro
u najavi

{ 10:21, 16/10/2008 } { Poslao/la Lilith }

)))))))) Nije bas toliko uskoro... ali je sve manje i manje dana... brojim unapred, unazad, ulevo, udesno... sve se nadajuci da ce izdajnicki kalendar da izvede miracle i pokaze manje no sto jeste... ali bitno je da bude... i da prestane da bude najava

{ 21:26, 16/10/2008 } { Poslao/la Miledi }

a vreme juri, i već je prošlo sad će taj trenutak