Daleko je još bilo od jutra. Oblaci su se još stresali zaslepljujućim plamenovima raspršenim u talasima magle koja se jedva otkidala sa ivice oblaka i udaljeno zavijanje, tek malo više od jeke Dunava koji se vukao ispod...Mailman se promeškolji na sedištu, a onda lagano spusti prozor....

-         Ovaj ne misli stati...

... provirujem jednim okom, jer me jednostavno mrzi pokrenuti se i odlepiti od tog smirenog dremeža izmišljene sigurnosti ispod duboke senke razgranate trešnje prekrivene gustim slojevima bršljana.

- Staće jednom...zatvori to sranje i spavaj...

Mailman povlači dug gutljaj iz plastične flaše i gnezdi noge na komandnoj tabli ispunjavajući vazduh u kabini nesnosnim smradom loše šljivovice i balazamovanih čarapa u poodmaklom stadijumu raspadanja....

-         Oooo jeboteeee.... imaš pozadi bar hiljadu litara vode... osveži te leševe od nogu...!!!

-         Tako se dobija upala pluća i tuberkuloza....

-         Maaa, crko dabogda....

Iskačem napolje, palim cigaretu i nameštam slušalice.... dosadna grmljavina pozadinskog šuma... kao što mi rođak reče.... relikt velikog praska...zvuk star 13 milijardi godina... a onda i zvuk star tek nekoliko nanosekundi....

-         Florida šetač....na komadno mesto... pripremi oružje... Florida šetač... potvrdi...

U pičku materinu....

-         Primio... Florida šetač kreće...

Ulazim u vozilo, gurkam Mailmana koji je u blaženom stanju neveste alkoholisane do besvesti i treskam okvir, koliko da vidim da li zrna naležu gde treba....

-         Pička ti materina... taman zaspah...!!!

-         Propustio priliku... Kep kaže da idemo kod onih bolida gore...

-         Imaš cigaru?

-         Na....

Deset minuta kasnije otresamo blato sa čizama i jedva naziremo tlo kroz gustu zavesu martovskih kiša. Kep strpljivo čeka nepomičan ispod kabanice i gotovo nezainteresovano oduvava dimove sa cigarete uglavljene na ivici usana.

-         ... pa gde je? – upitah prebacujući osigurač iz «ukočeno» na «rafalno»

Kep maše glavom i sleže ramenima...

-         U sred polja... dva sata go sedi tamo urlajući i zavijajući....

Istovremeno počinjemo da se bečimo pokušavajući da u naletima vetra razaznamo reči....

....Amilaaaaaa..... oprostiiiii miiiiii.... Amilaaaaaa......

Mailman znalački trepće očima pokušavajući da ih nikako ne ukrsti...

-Jeste... pukao je....

-         A do kurca... koja bi budala u 2 ujutra gola sedela sred njive i satima urlala???? – upitah tražeči skotovu senku na nešto svetlijem nebu ukopavši koleno u lepljivu ilovaču, sasvim pogodnu za oblikovanje... – I...šta sad?...Šta kažu njegovi? Jel uzeo nešto od oružja?

-         Dve ručne...- promrmlja Kep...

-         E, do kurca....

Za promenu kisnemo... glupe uniforme se ekstra brzo natapaju, i em što moraš trpeti taj odvratni osećaj... «kanulo je na ivicu beretke, a zatim kliznulo za vrat»... nego je postalo i odvratno hladno.....

-         I, šta sad?

-         Da pričamo sa njim? – upita Kep bezrazložno oduševljen idejom...

-         Sa pomerenim idiotom sa dve ručne???

-         Pa naš čovek....

-         Amilaaaaaaaaaa..... jooooooooojjjjj Amilaaaaaaaaa....

-         Hm... čuj.... odavde ga mogu odmah... sve i da aktivira obe...

-         Jesi li normalan???!!!!

U sekundi više nisam čuo ništa.... osim Mailmanovog gacanja po blatu.... a zatim sam u panici samo video figuru raširenih ruku i nišan složen u vrh grudi.... i Mailmana, kako staloženo šamarom odvrće glavu i uzima granate iz ruku...

-         Jeboteee....

Na kraju krajeva... tu je negde i suština...možda eventualno još jedna cigareta...

          Sat kasnije... idiotsko truckanje i drmusanje izlokanim seoskim putevima....

-         Ej, a jel da da mi ne možeš rastaviti ruke ako ih ovako držim...a?

Goli ludak stegnut između dva svemira, dve očajnički ograničene stvarnosti