2/9/2007 - Smrt
Ostra ivica crvenila zasece kroz slojeve gotovo crnih oblaka uz jos jedan udar hladnoce skupljene oko lica. Nema petlova, nema uobicajenog pozdravljanja komsija, cak ni pasa da zakevcu u pozdrav prvim prolaznicima. Samo mi jos rame pulsira nekim tihim, gotovo zanemarljivim bolom od juce, ili je to samo od tezine rapa i zolje prebacene preko ledja. Gledam niz put i zadimljene obrise, a u slusalicama samo sum zvezda. Vozac zagreva FZ, ankerise sumu antena na krovu i odmerenim udarcima isprobava gume. Rutina kojom maskira apsolutnu besmislenost sopstvenog postojanja u ovom trenutku i na ovom mestu. I zavidim mu zbog toga. Na tim glupavim rutinama koje mi svakodnevno izmicu. Otvaram rap, slazem okvire ispred sebe, rukom probam njihovu tezinu i dodajem utrosenu municiju. U to izlazi i Kep. Bez reci seda na prednje sediste jasno stavljajuci do znanja da je vreme da krenemo. Palim cigaretu vec zaglavljenu medju zubima i sedam na svoje mesto. Uz besne trzaje, FZ izlazi iz zastitnog rova i posle kraceg bacakanja po poljskom putu izlazimo na put. Dok ubrzavamo, nogom odgurujem vrata i prebacujem sklopku automata na otkoceno. I ovo bi se moglo nazvati rutinom. Posmatram put kako promice ispod mene dogorevajuci cigaretu kratkim udisajima i uporno ignorisem tup pritisak u zelucu koji prosto vristi da je trenutak potpuno pogresan. U jednom trenutku, cudan zvuk dopre sa spikerfona, i dok sam pruzao ruku ka prekidacu silovit udar uz skripu guma me baci na komandnu tablu. Onako, "slomousn", udaram slemom o PRC, zatim nabadam obraz na potenciometre ispod, osetim kako lomim kutnjak i udarac rukohvata u ono isto rame. Cujem Kepov urlik dok iskace iz FZ-a, pljujem onaj nesretni kutnjak i naglavacke iskacem napolje. Krajem oka vidim oblak dima kako se razilazi desno od nas i jedva vidljivu liniju zice za navodjenje kako se pruzila preko prednjeg dela vozila. Kotrljam se do jarka pored puta, namestam kundak na rame i dok pritiskam oroz konacno osetim navalu adrenalina. Pouzdani trzaji, prasak punjenja, zveket caura koje padaju po putu ispunjavaju me savrsenim mirom i svrsishodnoscu. Praznim prvi okvir, pritiskom na polugu on pada dole, stavljam drugi, i u tom medjuvremenu cujem ljutito zujanje olovnih bumbara oko sebe. Ponovo pritiskam oroz pokrivajuci pravac iz kojeg je dopiralo to ljutito zujanje. Sada konacno i vidim odakle. Vozac i Kep naizmence otvaraju vatru s druge strane puta, i sada vidim da sam opet napravio najgluplji moguci izbor. Sjajan pogled na napadace, ali i za njih na mene. Psujem sebi u bradu, onako , zaglavljen u neupotrebljivom rovu i odmeravam koliko ce mi vremena trebati da se prebacim na drugu stranu. Kep mase i upire prstom na mesto nekih 150 metara od nas.  Klimam glavom, skidam zolju, otvaram poklopce, i kratkim trzajem jedne ruke izvlacim cev. Nisani se uz klik uspravise. Obmotavam kais oko ruke i cvrsto stezem cev. 150 metara, nezgodna daljina, jos kad moras gadjati navise... vetar, zanemarljivo, i dalje me pokrivaju...jebote, ovako cu sam sebi sprziti noge... izvijam se u stranu, koliko da plamen prebaci iza mene... zaustavljam dah i blago pritiskam obarac. Kao i obicno, snazaj trzaj mi zakrcka u ionako nacetoj kicmi... tek jednu desetinku sekunde vidim jak ljubicasti blesak, a odmah zatim i eksploziju... i tisina. Zmirkam jos zaslepljen, gledam ka Kepu koji podize palac i vozacu koji ustaje otresajuci smrznuto blato sa sebe. Ustajem i ja. Jezikom trazim nedostajuci zub, trljam bolnu kicmu i bacam praznu cev pored sebe.
- Pogodak. - procedi Kep skupljajuci prazne okvire dok ja zveram unaokolo trazeci ispljunuti zub.
Vozac se oprezno penje uz obronak ka zapaljenom drvetu. Pipavo stupa nervozno mlateci glavom a onda se naglo baci ka nama.
-Lezi!!! - zaurla mlatarajuci nogama i jos dok je padao prolomi se eksplozija. Ostao sam na nogama. Docekao udar vazduha koji mi je zaleprsao na telu i zapalio cigaretu.
Jedan. Jedan ispaljena maljutka na nas. Druga je sama eksplodirala zapaljena na svom lezistu. Ponovo sedamo u FZ. Onaj zub pocinje da mi nedostaje.
Pola sata kasnije vec smo u selu. Kep je otisao da podnese izvestaj, vozac po sveze mleko, a ja sam pokusao da nadjem neki alkohol. Zuba radi. Bar da se oprostim od njega kao covek.
Dok sam potezao, onako, direktno iz flase, ugledah transporter. Onaj od juce. Odavde gledano, gotovo neostecen, i samo je jos nagomilana zemlja odgore za koju niko nije nasao za shodno da je skine, govorila da je to bas taj transporter. Stalno okrecuci flasu pridjoh blize. Opipah istopljeni metal, glatke ivice otvora i onda ugledah.
Udarac u pleksus, bol u zelucu, kiselina u zdrelu. Sedeo je presamicen, trupla bacenog na jednu stranu, bez glave, ogoljenih ramenih kostiju, spaljenog mesa iz kojeg je provirivala kicma i kljucne kosti.
Osetih kako mi vilica podrhtava i talas panike kako narasta u grlu... To je sve sto cemo ostaviti iza sebe. Meso i kosti. Niti jedna misao, niti jedan osecaj, niti jedan puki pogled ili miris. Prolivam lozu na zemlju, zarad svih mrtvih i ispijam naiskap ostatak boce.
I opet bol. Skupljam se na sedistu, stavljam slusalice na glavu i trazim pesme zvezda. Udaljeni sum vecnosti u magnetnim olujama sunca. Mozda je Petar mali bio u pravu, pa i Pavel, i Istvan i Petar veliki. Da cu se jednog dana ipak navici na sve to. Mozda pravi smisao zaista lezi iskljucivo u bolu, da te svakodnevno podseca na krhkost i kratkotrajnost, na besmislene razmere vecnosti naspram besmisleno kratkog bivanja. Nije zivot ako ne boli...
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

O meni

secanja, dobri i losi izbori, stvarni ljudi i stvarni dogadjaji, neka imena su prava, neka malo izmenjena, sve u svemu imao sam potrebu da ih zabelezim, da mi ne iskliznu iz pamcenja

Poslednje objavljeno
Meni
Kalendar

Prijatelji
Linkovi


    Entry 8 od25
    Prethodna | Sledeća