Stvar izbora

Ne zaboravljam

Tue, 24 Mar 2009 12:45:00 +0100

Deset godina... tek nekoliko treptaja i kratkih udisaja od jasnog zvuka udara �izama i zveckanja praznih �aura, zaslepljuju�eg bleska i neprozirne tame, gr�evitih zagrljaja i neizvesnih odlazaka, ledenih neprospavanih no�i i udaljenih vatri... i pomislim da sam zaboravio... a onda shvatim... koliko mi nedostaju svi oni koje nikada nisam upoznao ...i da prazninu iza njih ništa ne mo�e popuniti... spavajte mirno...

Krajevi

Sat, 22 Mar 2008 21:04:00 +0100

Elektrostati�ko �u�tanje u slu�alicama je mo�da jedina stvar koja me jo� dr�i budnim. I nebo se zaledilo od hladno�e. Prebacujem frekvencije i slu�am tu elektronsku ti�inu pojmljivu jedino bukom udaljenih oluja koje besne gnevom magnetnih polja slomljenih u sun�evoj utrobi. Ogr�em ivice jakne oko sebe i trupkam nogama poku�avaju�i da se ugrejem. Petar mali cvoko�e na sedi�tu nasuprot i prazno zuri kroz maleni prozor u sasvim besmislenu me�avinu tame i magle. Dovoljno tamno da ne vidi� ni�ta, i previ�e svetlo da bi mogao re�i da je tama. - Rekli su da je kraj....- procedi Petar mali zabijaju�i lice u staklo prozora - ...za�to ne odlazimo onda? Palim cigaretu, otpijam gutljaj lozova�e i odmah zatim proklinjem sebe zbog navale kiseline u �elucu, - Misli� da je meni zabavno? Sedeti ovde s tobom i misliti o povratku? Uostalom, �emu ti mo�e� da se i nada�? Ve� su ti i kosti istrulile tamo... postoji� samo zato �to te se ja se�am, a verovatno te se ne bih ni se�ao da nisam ovoliko popio.... ali, jebiga...nije ni va�no... svejedno znam o �emu razmi�lja�. Petar lagano okrenu one zale�ene o�i ka meni, poluotvorena usta bez dahai skloni s �ela ostatke inja. - Otkuda mo�e� znati �ta mislim? Odmahujem rukom i povla�im jo� jedan dug gutljaj. - Misli�, ne�to bi bilo druga�ije? U�inio bi ne�to protivno sebi? Ne verujem Petre... oduvek si se precenjivao...toliko da si i sam po�eo verovati u tu la�... lo�a kombinacija, na kraju krajeva, to te nije spasilo.... - Mo�da... ali �e spasiti tebe?... za�to bi me se onda se�ao, i za�to bih onda postojao ovde? Nemam odgovora. Nikakvog, osim da se dublje uvu�em u jaknu i zaboravim da sam ikada bio tu..... - ...Kalifornija 1...ovde Neretva... prijem... Kalifornija 1 ovde Neretva, prijem.... - Kalifornija 1... �ta ima� ve�eras? Najave od pre dva sata? - Kalifornija 1.... obustava vatre....drugi stepen pripravnosti... do daljneg ne otvarati vatru... - �ta ti to koji kurac zna�i? - Da ne pucate ni na �ta �to leti.... Istovremeno �ujem urlanje na drugom ure�aju: - Iz devet, tri hiljade!!! U dometu!!! Virim kroz prozor i vrlo brzo uo�avam postojan blesak forsa�a na potpuno crnom nebu. - Imamo bitangu iz devet...u dometu.... - Obustavi paljbu!!! Obustavi paljbu!!! Do kurca....ska�em sa stolice i hvatam RUP... - Kalifornije!!! Zabrana!!! Ne otvaraj vatru!!! Prekid!!! Ponavljam, ne otvaraj vatru!!! Nekoliko rafala se ipak ote...dobro...nije prvi put.... - Pro�ao.... a sad reci za koji da ne pucamo? - Potpisano primirje.... gotovo je.... Spu�tam slu�alicu na sto. Ustajem... i gledam kroz prozor, ka Dunavu... ka osvetljenim mestima daleko u ravnici... ka topovskim salvama PVO za koje nismo ni znali da postoje svih ovih meseci.... udarcem noge lomim sto ispred mene, drugim gazim RUP i rasipam tranzistore po �itavoj sobi... jo� uvek gledaju�i....kako mostovi nestaju jedan za drugim... kako se gase �ivoti jedan za drugim... gledam �ika Slaveta �to je imao odli�nu rakiju i njegovog sina koji se ne�e vratiti... gledam sve one �ene i ljude...svu onu decu, ro�enu i nero�enu...koji se isto tako nikada ne�e vratiti, �ak ni dobiti priliku da budu ovde...i sve... ni zbog �ega.... Razbijam prozore, lomim vrata.... Hvataju me, sapinju, nalivaju rakijom....i ka�u...spavaj...nemoj sada.... I do�e neko jutro... i sedim gledaju�i kroz dvogled...i vidim skota... pritisnem taster za emitovanje... - Kalifornije...jel vidite babu? - Vidimo... - Pa �ta �ekate jebo vam ja mater?!!!

Tue, 16 Oct 2007 19:08:00 +0200

Kona�no je svanulo. Dim eksplodiranih granata nepomi�no je stajao u vazduhu �are�i se crvenilom, a spora magla se mu�no vukla izme�u brda. Skinuo sam slušalice, oka�io ih na radio i protegao se pucketaju�i zglobovima. Negde u daljini sirene su oglašavale kraj vazdušne opasnosti za utihla sela, a meni je trebala još jedna cigareta. Mailman je postojano srkao vodu iz kante ignorišu�i postojanje plasti�ne šolje zaka�ene za rub.
- Rakijaš. Baci jednu cigaru! – doviknuh. Mailman pa�ljivo spusti kantu na beton, obrisa rukavom usta i odmahnu glavom.
- Jebote... kako dobra voda.... – a zatim se odgega negde iza. Odmah zatim, u niskoj ku�ici nedovršenog krova za�uh glasove i osetih dobro poznati miris tek zalo�enih drva. Protrljah promrzle ruke i zazvah doma�ina.
- Komšija, da nemate mo�da jednu cigaru? – upitah proviruju�i preko niskog zida. Suvonjavi brka od nekih šezdesetak leta zastade u pola zamahe sekire iznad gotovo iscepanog panja. Lice mu se razvu�e u osmeh i spuštaju�i sekiru mahnu ka meni.
- Ima, kako ne bi bilo, ako o�eš, baba i kafu stavila!
- Moj �ovek!- pomislih preska�u�i ogradu. Unutra me do�eka starica umotana u slojeve marama, pucketanje drva u Smederevcu i omamljuju�i miris sve�e skuvane kafe.
- Mo�e jedna ljuta pre kafe? – upita starica više reda radi sipaju�i oprezno rakiju u izlupanu �ašu. Nisam se bunio, ve� spremno istrusih �ašicu istovremeno pose�u�i za ponu�enom cigaretom.
- No�as ste baš raspucali.- re�e brka pale�i cigaretu na ugarak iz ognjišta.
- Do�ekasmo ih.- odvratih zadovoljno oduvavaju�i prve dimove. – Bili su sigurni da nismo ovde, no�as su otkrili da su se malo zeznuli!
Tada za�uh i neko meškoljenje sa velikog kreveta iza. Tek tada primetih kako ispod pokriva�a proviruje jedna no�ica u belim hulahopkama, a kada malo podigoh pogled videh i dve raš�upane glave za�u�enog izraza lica kako sanjivo trljaju o�i i gledaju spodobu u maskirnoj uniformu. Zapanjeno se okretoh brki. On samo klimnu glavom.
- Majka ih dovela, ka�e sigurnije je.
Bacih još jedan brz pogled kroz na rasvetane dimne ru�e koje je vetar tek po�eo nositi i stondiranu ekipu koja je ponosno nosila ostatke pogo�ene rakete, a zatim ponovo na pospane petogodišnjake. Dim mi zastade u grlu stegnutom kao mengelama.
- Ovamo?! Na vatreni polo�aj?!
- Nije znala. Ni mi.
Onaj bol u grlu spusti se u stomak... vrati me kilometrima dalje, u to isto jutro, pored moje dece koja isto ovako sneno trljaju o�i. Nisam izašao. Zaplakao sam. Za svu decu tog jutra.

Spavanje

Sat, 06 Oct 2007 11:02:00 +0200

“Evo ih.” prosaputa Mailman u potpunom mraku. Znao sam da je on zbog dosadnog buckanja loze u flasi i ostrog mirisa koji se pipavo sirio okolo. Progutah pljuvacku i oznojanim prstima zategoh kais na slemu. Zlokobni zveket zatvaraca se poput copora kevtavih pasa rasu brdom... Mrzim to ponavljanje, to poskakivanje sekundare u mestu. Isti redosled, ista reakcija i najgore je da mi sve to postaje sasvim normalno. Prihvatljivo. Kao i u svakoj mori... Do sledeceg spavanja.

Razmisljaj

Wed, 12 Sep 2007 19:11:00 +0200

Misli kao da ti je svaki dan poslednji :)

Magla

Mon, 03 Sep 2007 09:05:00 +0200

I nije bilo narocito vazno. Smrznuto blato uz prigusen prasak se krunilo pod cizmama skorenim od prljavstine, a ledeni vlazni vazduh prodirao je duboko u pluca, do poslednje alveole izazivajuci krkljavi kasalj svojstven strastvenim pusacima. Dim cigarete zaglavljene u zubima neprestano se skuplja oko ociju dosadno peckajuci i vodeci racuna da se slucajno ne pomesa sa oblakom pare koji izdisem pokusavajuci da razredim taj iritantni konglomerat stvari, kako kazu, vrlo stetnih po ljudsko zdravlje. Kad bolje razmislim, u ovom trenutku i nije mi narocito stalo do toga. Trljam zakrvavljene oci, stezem pusku i zveram u... nista. Mlecna belina, gusta toliko da je moras rukama razmicati i tegobni pritisak u plucima. Osvrcem se, nogom opipavam stazu koje u stvari nema, dodirujem ledeno vlazne stabljke svelih kukuruza i pazljivo osluskujem savrsenu tisinu. Definitivno sam se izgubio u tom jebenom sranju od magle. Sedam na ranac i otvaram cuturicu, rezak miris alkohola sa blagim dodatkom mirisa masinskog ulja. Dva - tri gutljaja nece skoditi. Ionako mi ne trebaju ni trezne misli. Petar veliki se spusti pored zamisljeno zvacuci svoju glinenu lulu i oduvavajuci ogromne oblake pare i dima mirisa mosusa. Ivice njegovog mundira, dobro uprljane blatom i potpuno sledjene, tiho zakrckase dok ih je podvlacio pod sebe.
- Sada cemo da cekamo. - rece zureci u prazninu pred sobom. Pogledah ga iskosa i otpih jos jedan gutljaj.
- Mislis li da je pametno?
- Svaki pravac jednako je los.
Klimam glavom i palim narednu cigaretu. Cekanje. Da se bilo sta dogodi. Ako se uopste i dogodi. Ako se u ovom limbu bilo sta ikad i dogadja. Zavaljujem se unazad, spustam slem na oci i pokusavam se setiti bilo cega. Decjeg smeha, njenog tela obavijenog oko mog, vilinih konjica nad nepokretnom povrsinom vode, mirisa kajsija u vocnjaku ali svaku misao u trenutku pritisne praznina i dosadna hladnoca koja probija kroz jaknu podsecajuci da ovde nema misli, nema secanja i da ljudskost ne obitava ovde.
Dodir Petrove ruke me natera da se naglo uspravim grabeci pusku. Vetar. Belina pocinje da se meskolji na horizontu i na nebu se najpre pojavi svetli krug, a zatim istocnjak rastera i poslednje pramenove beline koji se izgubise u kukurizistu. Osvrnuh se i krv mi se u trenutku pretvori u neupotrebljivu tecnost koja se instiktivno povukla iz svih perifernih sudova pripremajuci se za bitku. Zlezde su neumorno pumpale adrenalin podizuci efikasnost i snagu misica, a prsa se napese pumpajuci sve vece kolicine kiseonika. Stajao sam gotovo na samoj periferiji grada, skoro kilometar duboko iza njihovih linija. Zestoko psujuci utrcah u redove kukuruza i bacih se na zemlju. Koje prokleto sranje! I jebena presecena telefonska linija, i jebena budala od porucnika koji me posla po toj magli da je sredim, i jebeni ja sto sam uopste pristao, i za koji moj bar ne obeleze jebene staze?! I sta sad? Ako me ovi vide, najebao sam. Ako me moji vide kako se priblizavam odavde, najebao sam. Stvar izbora? Nije nego. Slazem u glavi karte, raspored linija, minskih polja i pokusavam pronaci neki otvor, kuda bih mogao proci a da me ne vide. U stvari, postoji. Samo jedan. Kroz minsko polje. Na tu stranu ionako nema potrebe gledati.
I dalje psujuci skidam sa sebe sva sranja koja bi mi mogla smetati: ranac, masku, visak municije, kalem sa kablom, telefon. I, putovanje moze da pocne.
Beskrajno sporo puzim izmedju redova kukuruza pazljivo zagledajuci izmedju stabljka i povremeno isprobavajuci nozem tlo pred sobom. Na prvi sum zadrzavam dah nastojeci da se ukopam u onu sledjenu zemlju i cim prodje, nastavljam dalje. Sati. Vec ne osecam laktove i kolena. Prsti gotovo sledjeni jedva drze pusku u rukama i bas tada nailazim na jednu. Odskocna kurva, slabo maskirana razmrvljenim grumenovima zemlje i tanka zica koja se pruza levo i desno. Zgodno smisljeno. Reagovace na nagaz, i na potez. Isprobavam zategnutost zice... mogla bi biti i na otpust. Ali suvise je labava, a bilo bi rizicno i za onog koji postavlja. Klestima presecam zice i nastavkom za ciscenje cevi je osiguravam. Ipak, prelazeci preko nje nastojim da je ni u ludilu ne dotaknem. Dvadeset metara dalje, jos jedna. Ne valja. Pocinjem se navikavati. I njoj presecam zice i pazljivo je zaobilazim. Posle gotovo 4 sata usudjujem se podici glavu i proviriti okolo. Stezem pusku prsta na orozu i lagano ustajem.
- Sta radis tamo idiote? - prolomi se glas od kojeg mi namah klecnuse kolena a svi ostali daleko potrebniji zglobovi se ukocise tvrdoglavo odbijajuci da naprave i najmanji pokret. Iskolacenih ociju sam gledao u bradatog rezervistu sa nasim oznakama koji je lezerno naslonjen na zid ispijao kafu. Osvrnuh se i dodje mi da zaurlam. Sat i po sam puzao kroz nase linije.
- Ajde sad prodji ovamo, tamo nazad ima jos dosta mina. - rece on pruzajuci mi casicu loze.
Progutah je u jednom dahu dok su mi se misici u trzajim opustali.
- Znam.

Smrt

Sun, 02 Sep 2007 10:17:00 +0200

Ostra ivica crvenila zasece kroz slojeve gotovo crnih oblaka uz jos jedan udar hladnoce skupljene oko lica. Nema petlova, nema uobicajenog pozdravljanja komsija, cak ni pasa da zakevcu u pozdrav prvim prolaznicima. Samo mi jos rame pulsira nekim tihim, gotovo zanemarljivim bolom od juce, ili je to samo od tezine rapa i zolje prebacene preko ledja. Gledam niz put i zadimljene obrise, a u slusalicama samo sum zvezda. Vozac zagreva FZ, ankerise sumu antena na krovu i odmerenim udarcima isprobava gume. Rutina kojom maskira apsolutnu besmislenost sopstvenog postojanja u ovom trenutku i na ovom mestu. I zavidim mu zbog toga. Na tim glupavim rutinama koje mi svakodnevno izmicu. Otvaram rap, slazem okvire ispred sebe, rukom probam njihovu tezinu i dodajem utrosenu municiju. U to izlazi i Kep. Bez reci seda na prednje sediste jasno stavljajuci do znanja da je vreme da krenemo. Palim cigaretu vec zaglavljenu medju zubima i sedam na svoje mesto. Uz besne trzaje, FZ izlazi iz zastitnog rova i posle kraceg bacakanja po poljskom putu izlazimo na put. Dok ubrzavamo, nogom odgurujem vrata i prebacujem sklopku automata na otkoceno. I ovo bi se moglo nazvati rutinom. Posmatram put kako promice ispod mene dogorevajuci cigaretu kratkim udisajima i uporno ignorisem tup pritisak u zelucu koji prosto vristi da je trenutak potpuno pogresan. U jednom trenutku, cudan zvuk dopre sa spikerfona, i dok sam pruzao ruku ka prekidacu silovit udar uz skripu guma me baci na komandnu tablu. Onako, "slomousn", udaram slemom o PRC, zatim nabadam obraz na potenciometre ispod, osetim kako lomim kutnjak i udarac rukohvata u ono isto rame. Cujem Kepov urlik dok iskace iz FZ-a, pljujem onaj nesretni kutnjak i naglavacke iskacem napolje. Krajem oka vidim oblak dima kako se razilazi desno od nas i jedva vidljivu liniju zice za navodjenje kako se pruzila preko prednjeg dela vozila. Kotrljam se do jarka pored puta, namestam kundak na rame i dok pritiskam oroz konacno osetim navalu adrenalina. Pouzdani trzaji, prasak punjenja, zveket caura koje padaju po putu ispunjavaju me savrsenim mirom i svrsishodnoscu. Praznim prvi okvir, pritiskom na polugu on pada dole, stavljam drugi, i u tom medjuvremenu cujem ljutito zujanje olovnih bumbara oko sebe. Ponovo pritiskam oroz pokrivajuci pravac iz kojeg je dopiralo to ljutito zujanje. Sada konacno i vidim odakle. Vozac i Kep naizmence otvaraju vatru s druge strane puta, i sada vidim da sam opet napravio najgluplji moguci izbor. Sjajan pogled na napadace, ali i za njih na mene. Psujem sebi u bradu, onako , zaglavljen u neupotrebljivom rovu i odmeravam koliko ce mi vremena trebati da se prebacim na drugu stranu. Kep mase i upire prstom na mesto nekih 150 metara od nas. Klimam glavom, skidam zolju, otvaram poklopce, i kratkim trzajem jedne ruke izvlacim cev. Nisani se uz klik uspravise. Obmotavam kais oko ruke i cvrsto stezem cev. 150 metara, nezgodna daljina, jos kad moras gadjati navise... vetar, zanemarljivo, i dalje me pokrivaju...jebote, ovako cu sam sebi sprziti noge... izvijam se u stranu, koliko da plamen prebaci iza mene... zaustavljam dah i blago pritiskam obarac. Kao i obicno, snazaj trzaj mi zakrcka u ionako nacetoj kicmi... tek jednu desetinku sekunde vidim jak ljubicasti blesak, a odmah zatim i eksploziju... i tisina. Zmirkam jos zaslepljen, gledam ka Kepu koji podize palac i vozacu koji ustaje otresajuci smrznuto blato sa sebe. Ustajem i ja. Jezikom trazim nedostajuci zub, trljam bolnu kicmu i bacam praznu cev pored sebe.
- Pogodak. - procedi Kep skupljajuci prazne okvire dok ja zveram unaokolo trazeci ispljunuti zub.
Vozac se oprezno penje uz obronak ka zapaljenom drvetu. Pipavo stupa nervozno mlateci glavom a onda se naglo baci ka nama.
-Lezi!!! - zaurla mlatarajuci nogama i jos dok je padao prolomi se eksplozija. Ostao sam na nogama. Docekao udar vazduha koji mi je zaleprsao na telu i zapalio cigaretu.
Jedan. Jedan ispaljena maljutka na nas. Druga je sama eksplodirala zapaljena na svom lezistu. Ponovo sedamo u FZ. Onaj zub pocinje da mi nedostaje.
Pola sata kasnije vec smo u selu. Kep je otisao da podnese izvestaj, vozac po sveze mleko, a ja sam pokusao da nadjem neki alkohol. Zuba radi. Bar da se oprostim od njega kao covek.
Dok sam potezao, onako, direktno iz flase, ugledah transporter. Onaj od juce. Odavde gledano, gotovo neostecen, i samo je jos nagomilana zemlja odgore za koju niko nije nasao za shodno da je skine, govorila da je to bas taj transporter. Stalno okrecuci flasu pridjoh blize. Opipah istopljeni metal, glatke ivice otvora i onda ugledah.
Udarac u pleksus, bol u zelucu, kiselina u zdrelu. Sedeo je presamicen, trupla bacenog na jednu stranu, bez glave, ogoljenih ramenih kostiju, spaljenog mesa iz kojeg je provirivala kicma i kljucne kosti.
Osetih kako mi vilica podrhtava i talas panike kako narasta u grlu... To je sve sto cemo ostaviti iza sebe. Meso i kosti. Niti jedna misao, niti jedan osecaj, niti jedan puki pogled ili miris. Prolivam lozu na zemlju, zarad svih mrtvih i ispijam naiskap ostatak boce.
I opet bol. Skupljam se na sedistu, stavljam slusalice na glavu i trazim pesme zvezda. Udaljeni sum vecnosti u magnetnim olujama sunca. Mozda je Petar mali bio u pravu, pa i Pavel, i Istvan i Petar veliki. Da cu se jednog dana ipak navici na sve to. Mozda pravi smisao zaista lezi iskljucivo u bolu, da te svakodnevno podseca na krhkost i kratkotrajnost, na besmislene razmere vecnosti naspram besmisleno kratkog bivanja. Nije zivot ako ne boli...

Bol

Sat, 01 Sep 2007 18:01:00 +0200

Nenajavljen, kao i obicno. Jednostavan udarac u pleksus koji te zahvati izmedju dva koraka i izbije sav vazduh. Samo se skupih i sedoh u travu oslonivsi se na drvo. Disi, razmisljaj o disanju. Jednostavnom poslu; dizanje i spustanje dijafragme, sirenje grudnog kosa. Posmatram goreci transporter kako se uz riku motora i zveket gusenica slepo vrti u krug ali nista osim ostrog pulsiranja ne dopire do svesti. Usijani noz svrdla mi po stomaku ne dopustajuci ni jedan trenutak za neke druge misli. Vec osetim i zmarce kako struje od vrhova prstiju ka podlaktici, sve kraceg daha, i tamu kako se skuplja po ivicama ociju dok u sredini vidnog polja igraju svetlaci. I konacno uspevam oblikovati jednu misao. Sasvim jednostavnu, jasnu i nepogresivu. Zelim da prestane. Bilo kako. I nista drugo nije vazno. Odjednom osetim divljacki bes, bes prema tom bolu koji me tera da bljujem oko sebe, da kidam uniformu sa grudi dajuci mesta ledenom vazduhu da prodre do samog sredista tog usijanog siljka. Gutam udisaje u velikim zalogajima i poslednjim snagama izvucenim samo iz tog besa ustajem oslanjajuci se na pusku. Ali on je i dalje tu. Histericno pulsira u meni dok se nesigurno klatim na utrnulim nogama. Uprkos ledenom vetru koji mi udara u lice osetim graske znoja kako se skupljaju na celu, kako klize niz kaiseve slema, preko obrva, do ivica ociju. Pravim nekoliko nesigurnih koraka, kleknem, pa opet napred. Drhtim, ali ni bes ne popusta. U neko drugo vreme, verovatno bih bio zadivljen njegovom nepopustljivom iskrenoscu i silinom, ali sada je bio jedino sto me povezivalo sa stvarnim svetom. Teturajuci, nadjoh i cuturicu, malo oderanu sa strane, ali celu. Skidoh poklopac i povukoh dug gutljaj. Oci mi zasuzise, a okrepljujuca vrelina se razli stomakom.
- Vremenom se naviknes - rece Petar mali kaceci rap o moje rame. Okrenuh se, i izmedju bljeskova tog savrsenog bola nazreh njegovo sledjeno lice zamrznutih ociju.
- Postane deo tebe, predje u trajanje i jednog trenutka se zapitas kako si uopste mogao bivati pre njega.
Gledajuci ga onako iskosa, potegoh jos jedan brz gutljaj.
- Ovo nisam ja! Niti je on deo mene! - zarezah gutajuci novi talas sumanutih udara u pleksus. Petar mali zaklima glavom gledajuci kako ULT zasipa zemljom goreci transporter.
- Mislis samo.
Gazim po naorima prekrivenim injem, silom gutam onu lozu, ali bol ni bes ne prestaju.
- Kako god. Jebe mi se za njega! Cujes? Zgazicu ga! Pokidacu ga! I ostacu samo ja! - povikah usred sledeceg udara koji me natera da izbljujem svu popijenu lozu.
ULT je dobro obavio posao. Transporter je konacno prekinuo ono suludo kruzenje pokopan pod tonama zemlje, i samo se s jednog kraja vijorio gust crni dim. Stajao sam na ivici rova, gledao to sivo novembarsko nebo bez ptica, bez ljudi, slusao grobnu tisinu i cekao da prodje....

Kisa i alkohol

Fri, 31 Aug 2007 18:16:00 +0200

... Jedan po jedan penjali su se na cisternu i uskoro se oko otvora tiskala gomila vojnika koji su kapama, slemovima i izlupanim aluminijumskim porcijama zahvatali cisti alkohol iz cisterne i ispijali ga onako, na iskap, cvrsto stisnutih ociju uz razdragan osmeh na potamnelim licima. Tapsali su Pavela po plecima, nudili mu usoljenu ribu iz svojih sledovanja i nazdravljali Staljinu. Pavel prihvati ponudjenu cigaretu, povuce jedan gutljaj iz slema, a onda ponovo zaroni u blazenstvo nepostojanja...
      -Ala si me zajebao... - procedih sam za sebe uporno zvacuci vec ugasenu cigaretu i pokusavajuci da se bolje zamotam u satorsko krilo dok su se s ivice slema slivali potoci vode. Nikad gluplji izbor. Obicna zamena smena i zadesi me ovakvo sranje. Provesti noc sa jos dvojicom ludaka, po biblijskom pljusku, sedeci na protivavionskom topu sa ukocenom nogom na papucici okidaca, sa otkocenim automatom u krilu i zoljom spremnom za lansiranje na dohvat ruke, a jedva pola litre loze. Radio kratko zasusta i cujem glas vozaca:
-Spavas li?
-Tebi je do spavanja?
-E jebiga. Moram!
-Ma nosi se u picku materinu idiote! Jesi li se bar cuo s ovima u komandi, misli li baterija da se vrati na polozaj?
-Nema teorije. Jos se tresu tamo.
-E do kurca!!! Znaci, nas trojica drzimo citavu liniju celu noc?!
-Dvojica. Ja cu da spavam.
-Oces, al` znas kad? Kad ti ja dodjem tamo i ispalim ti jedan u glavu!!!
-Ma daj, malo su ih posuli minama, a i ko ce bilo gde ici po ovoj kisi?!
Opet krcanje.
-Jesam li rekao da odrzavamo radio tisinu picka vam materina?!!!
       E jebiga. Sad nas cuo i jebeni kep. Kacim mikrofon na dzep i ponovo pokusavam upaliti cigaretu pazljivo odredjujuci smer vetra, ali ubrzo shvatam da je to sasvim besmislen pokusaj. Vetar i kisa dolaze od gore, sa strane, povremeno i od dole. Pola jedan. Vreme za vampire. Vodene po mogucstvu. Kroz povremene bleskove munja pokusavam da naslutim sta se desava ispred mene ali ne vidim nista osim nejasnih senki u daljini.
-Kanija 1, javi se...
-Ovde kanija 1...
-Sta je sa kanijom 2? Ne javlja se na svojoj frekvenciji.
-A sta bi bilo? Spava, jebiga. Ustace kad zaprasti.
-A? Dobro. Budi u pripravnosti. Cini mi se da sam video nesto na 500 metara desno od tebe.
-Bas si me usrecio.
-Ne pucaj dok ti ne kazem. Imas rezervne dobose?
-Ej, znas sta...ja kad ispalim ovo sto je na topu hvatam maglu! Nemam punioca!
-Nemam ni ja! Sedi tu i cuti!
        Pa dobro, bar cu imati priliku za kakav takav izbor...

Nebo

Wed, 25 Jul 2007 18:58:00 +0200

Uuuuuhh - riknuh dok mi se zeludac ubrzano grcio pred poplavom gotovo nesvarljive tecnosti - Jebote, gde nadje ovaj spiritus? - upitah Mailmana pokusajuci da uhvatim onaj njegov nesretni vrljavi pogled.
- A ti nemoj piti ako ti se ne svidja! - prosusta on pazljivo premestajuci jezik po sada vec potpuno anesteziranim ustima. Na kraju krajeva, u pravu je. Utanjili smo. Vec merkamo berbu i procenjujemo sta bi sve mogli pretvoriti u alkohol. Tresnje i visnje su rodile kao nikad, a nema ko da ih bere. Osim nas. Pronose se glasimo da idemo dalje. Izgleda da necemo ovde docekati berbu. Premestam po zubima lose smotanu cigaretu, otpustam kais na slemu koji se vec usijao na junskom suncu i pokusavam zamisliti sledecih 15 minuta. Jasno vidim svaki detalj, tanke pukotine u vec suvoj zemlji, kolonu mrava na putu uz stablo, maslacak koji se grcevito bori da izadje iz senke, sivkastu izmaglicu na ivici horizanta, jasno plavu pravo gore, ali ni najmanje vizije onoga sto dolazi. Zaledjen sam u ovom trenutku. Ne mogu da mrdnem. U stvari i ne zelim. Bilo bi najbolje kada bih taj trenutak rastegao na vecnost. Zurim u prazno plavetnilo bez ptica, bez oblaka i jedva vidljivu tacku. Sekundu kasnije tacka siri krila i sve brze hrli ka meni. Kratki bleskovi i dva jedva primetna plamena na zaslepljucujem nebu. Ocajnicki sporo pritiskam dugme na radiju i jos dok sam otvarao usta zaglusujuci tutanj protrese krosnje....
... Rus se zapanjujucom hitrinom uzvera uz cisternu i jednim potezom ruke podize teski poklopac. Za trenutak je zastao pazljivo mirisuci isparenja, a onda zaroni glavu unutra. Jos uvek sastavljajuci poslednjih 30 sekundi svog zivota Pavel mahnu ka koloni tenkova ciji su motori zamirali jedan za drugim, a iz usijanih kupola, otezali od smrada dizela i baruta lagano pocese militi prilike preplanulih decaka plavih ociju....