11/9/2009
-
Iskusenje
|
Daleko je još bilo od jutra. Oblaci su se još stresali zaslepljujućim plamenovima raspršenim u talasima magle koja se jedva otkidala sa ivice oblaka i udaljeno zavijanje, tek malo više od jeke Dunava koji se vukao ispod...Mailman se promeškolji na sedištu, a onda lagano spusti prozor.... - Ovaj ne misli stati... ... provirujem jednim okom, jer me jednostavno mrzi pokrenuti se i odlepiti od tog smirenog dremeža izmišljene sigurnosti ispod duboke senke razgranate trešnje prekrivene gustim slojevima bršljana. - Staće jednom...zatvori to sranje i spavaj... Mailman povlači dug gutljaj iz plastične flaše i gnezdi noge na komandnoj tabli ispunjavajući vazduh u kabini nesnosnim smradom loše šljivovice i balazamovanih čarapa u poodmaklom stadijumu raspadanja.... - Oooo jeboteeee.... imaš pozadi bar hiljadu litara vode... osveži te leševe od nogu...!!! - Tako se dobija upala pluća i tuberkuloza.... - Maaa, crko dabogda.... Iskačem napolje, palim cigaretu i nameštam slušalice.... dosadna grmljavina pozadinskog šuma... kao što mi rođak reče.... relikt velikog praska...zvuk star 13 milijardi godina... a onda i zvuk star tek nekoliko nanosekundi.... - Florida šetač....na komadno mesto... pripremi oružje... Florida šetač... potvrdi... U pičku materinu.... - Primio... Florida šetač kreće... Ulazim u vozilo, gurkam Mailmana koji je u blaženom stanju neveste alkoholisane do besvesti i treskam okvir, koliko da vidim da li zrna naležu gde treba.... - Pička ti materina... taman zaspah...!!! - Propustio priliku... Kep kaže da idemo kod onih bolida gore... - Imaš cigaru? - Na.... Deset minuta kasnije otresamo blato sa čizama i jedva naziremo tlo kroz gustu zavesu martovskih kiša. Kep strpljivo čeka nepomičan ispod kabanice i gotovo nezainteresovano oduvava dimove sa cigarete uglavljene na ivici usana. - ... pa gde je? – upitah prebacujući osigurač iz «ukočeno» na «rafalno» Kep maše glavom i sleže ramenima... - U sred polja... dva sata go sedi tamo urlajući i zavijajući.... Istovremeno počinjemo da se bečimo pokušavajući da u naletima vetra razaznamo reči.... ....Amilaaaaaa..... oprostiiiii miiiiii.... Amilaaaaaa...... Mailman znalački trepće očima pokušavajući da ih nikako ne ukrsti... -Jeste... pukao je.... - A do kurca... koja bi budala u 2 ujutra gola sedela sred njive i satima urlala???? – upitah tražeči skotovu senku na nešto svetlijem nebu ukopavši koleno u lepljivu ilovaču, sasvim pogodnu za oblikovanje... – I...šta sad?...Šta kažu njegovi? Jel uzeo nešto od oružja? - Dve ručne...- promrmlja Kep... - E, do kurca.... Za promenu kisnemo... glupe uniforme se ekstra brzo natapaju, i em što moraš trpeti taj odvratni osećaj... «kanulo je na ivicu beretke, a zatim kliznulo za vrat»... nego je postalo i odvratno hladno..... - I, šta sad? - Da pričamo sa njim? – upita Kep bezrazložno oduševljen idejom... - Sa pomerenim idiotom sa dve ručne??? - Pa naš čovek.... - Amilaaaaaaaaaa..... jooooooooojjjjj Amilaaaaaaaaa.... - Hm... čuj.... odavde ga mogu odmah... sve i da aktivira obe... - Jesi li normalan???!!!! U sekundi više nisam čuo ništa.... osim Mailmanovog gacanja po blatu.... a zatim sam u panici samo video figuru raširenih ruku i nišan složen u vrh grudi.... i Mailmana, kako staloženo šamarom odvrće glavu i uzima granate iz ruku... - Jeboteee.... Na kraju krajeva... tu je negde i suština...možda eventualno još jedna cigareta... Sat kasnije... idiotsko truckanje i drmusanje izlokanim seoskim putevima.... - Ej, a jel da da mi ne možeš rastaviti ruke ako ih ovako držim...a? Goli ludak stegnut između dva svemira, dve očajnički ograničene stvarnosti - Umukni više.... ideš kući.... |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
24/3/2009
-
Ne zaboravljam
|
Deset godina... tek nekoliko treptaja i kratkih udisaja od jasnog zvuka udara čizama i zveckanja praznih čaura, zaslepljujućeg bleska i neprozirne tame, grčevitih zagrljaja i neizvesnih odlazaka, ledenih neprospavanih noći i udaljenih vatri... i pomislim da sam zaboravio... a onda shvatim... koliko mi nedostaju svi oni koje nikada nisam upoznao ...i da prazninu iza njih ništa ne može popuniti... spavajte mirno... |
Komentara ( 1 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
22/3/2008
-
Krajevi
| Elektrostatičko šuštanje u slušalicama je možda jedina stvar koja me još drži budnim. I nebo se zaledilo od hladnoće. Prebacujem frekvencije i slušam tu elektronsku tišinu pojmljivu jedino bukom udaljenih oluja koje besne gnevom magnetnih polja slomljenih u sunčevoj utrobi. Ogrćem ivice jakne oko sebe i trupkam nogama pokušavajući da se ugrejem. Petar mali cvokoće na sedištu nasuprot i prazno zuri kroz maleni prozor u sasvim besmislenu mešavinu tame i magle. Dovoljno tamno da ne vidiš ništa, i previše svetlo da bi mogao reći da je tama. - Rekli su da je kraj....- procedi Petar mali zabijajući lice u staklo prozora - ...zašto ne odlazimo onda? Palim cigaretu, otpijam gutljaj lozovače i odmah zatim proklinjem sebe zbog navale kiseline u želucu, - Misliš da je meni zabavno? Sedeti ovde s tobom i misliti o povratku? Uostalom, čemu ti možeš da se i nadaš? Već su ti i kosti istrulile tamo... postojiš samo zato što te se ja sećam, a verovatno te se ne bih ni sećao da nisam ovoliko popio.... ali, jebiga...nije ni važno... svejedno znam o čemu razmišljaš. Petar lagano okrenu one zaleđene oči ka meni, poluotvorena usta bez dahai skloni s čela ostatke inja. - Otkuda možeš znati šta mislim? Odmahujem rukom i povlačim još jedan dug gutljaj. - Misliš, nešto bi bilo drugačije? Učinio bi nešto protivno sebi? Ne verujem Petre... oduvek si se precenjivao...toliko da si i sam počeo verovati u tu laž... loša kombinacija, na kraju krajeva, to te nije spasilo.... - Možda... ali će spasiti tebe?... zašto bi me se onda sećao, i zašto bih onda postojao ovde? Nemam odgovora. Nikakvog, osim da se dublje uvučem u jaknu i zaboravim da sam ikada bio tu..... - ...Kalifornija 1...ovde Neretva... prijem... Kalifornija 1 ovde Neretva, prijem.... - Kalifornija 1... šta imaš večeras? Najave od pre dva sata? - Kalifornija 1.... obustava vatre....drugi stepen pripravnosti... do daljneg ne otvarati vatru... - Šta ti to koji kurac znači? - Da ne pucate ni na šta što leti.... Istovremeno čujem urlanje na drugom uređaju: - Iz devet, tri hiljade!!! U dometu!!! Virim kroz prozor i vrlo brzo uočavam postojan blesak forsaža na potpuno crnom nebu. - Imamo bitangu iz devet...u dometu.... - Obustavi paljbu!!! Obustavi paljbu!!! Do kurca....skačem sa stolice i hvatam RUP... - Kalifornije!!! Zabrana!!! Ne otvaraj vatru!!! Prekid!!! Ponavljam, ne otvaraj vatru!!! Nekoliko rafala se ipak ote...dobro...nije prvi put.... - Prošao.... a sad reci za koji da ne pucamo? - Potpisano primirje.... gotovo je.... Spuštam slušalicu na sto. Ustajem... i gledam kroz prozor, ka Dunavu... ka osvetljenim mestima daleko u ravnici... ka topovskim salvama PVO za koje nismo ni znali da postoje svih ovih meseci.... udarcem noge lomim sto ispred mene, drugim gazim RUP i rasipam tranzistore po čitavoj sobi... još uvek gledajući....kako mostovi nestaju jedan za drugim... kako se gase životi jedan za drugim... gledam čika Slaveta što je imao odličnu rakiju i njegovog sina koji se neće vratiti... gledam sve one žene i ljude...svu onu decu, rođenu i nerođenu...koji se isto tako nikada neće vratiti, čak ni dobiti priliku da budu ovde...i sve... ni zbog čega.... Razbijam prozore, lomim vrata.... Hvataju me, sapinju, nalivaju rakijom....i kažu...spavaj...nemoj sada.... I dođe neko jutro... i sedim gledajući kroz dvogled...i vidim skota... pritisnem taster za emitovanje... - Kalifornije...jel vidite babu? - Vidimo... - Pa šta čekate jebo vam ja mater?!!! |
Komentara ( 1 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
16/10/2007
-
| Konačno je svanulo. Dim eksplodiranih granata nepomično je stajao u vazduhu žareći se crvenilom, a spora magla se mučno vukla između brda. Skinuo sam slušalice, okačio ih na radio i protegao se pucketajući zglobovima. Negde u daljini sirene su oglašavale kraj vazdušne opasnosti za utihla sela, a meni je trebala još jedna cigareta. Mailman je postojano srkao vodu iz kante ignorišući postojanje plastične šolje zakačene za rub. - Rakijaš. Baci jednu cigaru! – doviknuh. Mailman pažljivo spusti kantu na beton, obrisa rukavom usta i odmahnu glavom. - Jebote... kako dobra voda.... – a zatim se odgega negde iza. Odmah zatim, u niskoj kućici nedovršenog krova začuh glasove i osetih dobro poznati miris tek založenih drva. Protrljah promrzle ruke i zazvah domaćina. - Komšija, da nemate možda jednu cigaru? – upitah provirujući preko niskog zida. Suvonjavi brka od nekih šezdesetak leta zastade u pola zamahe sekire iznad gotovo iscepanog panja. Lice mu se razvuče u osmeh i spuštajući sekiru mahnu ka meni. - Ima, kako ne bi bilo, ako oćeš, baba i kafu stavila! - Moj čovek!- pomislih preskačući ogradu. Unutra me dočeka starica umotana u slojeve marama, pucketanje drva u Smederevcu i omamljujući miris sveže skuvane kafe. - Može jedna ljuta pre kafe? – upita starica više reda radi sipajući oprezno rakiju u izlupanu čašu. Nisam se bunio, već spremno istrusih čašicu istovremeno posežući za ponuđenom cigaretom. - Noćas ste baš raspucali.- reče brka paleći cigaretu na ugarak iz ognjišta. - Dočekasmo ih.- odvratih zadovoljno oduvavajući prve dimove. – Bili su sigurni da nismo ovde, noćas su otkrili da su se malo zeznuli! Tada začuh i neko meškoljenje sa velikog kreveta iza. Tek tada primetih kako ispod pokrivača proviruje jedna nožica u belim hulahopkama, a kada malo podigoh pogled videh i dve raščupane glave začuđenog izraza lica kako sanjivo trljaju oči i gledaju spodobu u maskirnoj uniformu. Zapanjeno se okretoh brki. On samo klimnu glavom. - Majka ih dovela, kaže sigurnije je. Bacih još jedan brz pogled kroz na rasvetane dimne ruže koje je vetar tek počeo nositi i stondiranu ekipu koja je ponosno nosila ostatke pogođene rakete, a zatim ponovo na pospane petogodišnjake. Dim mi zastade u grlu stegnutom kao mengelama. - Ovamo?! Na vatreni položaj?! - Nije znala. Ni mi. Onaj bol u grlu spusti se u stomak... vrati me kilometrima dalje, u to isto jutro, pored moje dece koja isto ovako sneno trljaju oči. Nisam izašao. Zaplakao sam. Za svu decu tog jutra. |
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
6/10/2007
-
Spavanje
| “Evo ih.” prosaputa Mailman u potpunom mraku. Znao sam da je on zbog dosadnog buckanja loze u flasi i ostrog mirisa koji se pipavo sirio okolo. Progutah pljuvacku i oznojanim prstima zategoh kais na slemu. Zlokobni zveket zatvaraca se poput copora kevtavih pasa rasu brdom... Mrzim to ponavljanje, to poskakivanje sekundare u mestu. Isti redosled, ista reakcija i najgore je da mi sve to postaje sasvim normalno. Prihvatljivo. Kao i u svakoj mori... Do sledeceg spavanja. |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
12/9/2007
-
Razmisljaj
| Misli kao da ti je svaki dan poslednji :) |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
3/9/2007
-
Magla
| I nije bilo narocito vazno. Smrznuto blato uz prigusen prasak se krunilo pod cizmama skorenim od prljavstine, a ledeni vlazni vazduh prodirao je duboko u pluca, do poslednje alveole izazivajuci krkljavi kasalj svojstven strastvenim pusacima. Dim cigarete zaglavljene u zubima neprestano se skuplja oko ociju dosadno peckajuci i vodeci racuna da se slucajno ne pomesa sa oblakom pare koji izdisem pokusavajuci da razredim taj iritantni konglomerat stvari, kako kazu, vrlo stetnih po ljudsko zdravlje. Kad bolje razmislim, u ovom trenutku i nije mi narocito stalo do toga. Trljam zakrvavljene oci, stezem pusku i zveram u... nista. Mlecna belina, gusta toliko da je moras rukama razmicati i tegobni pritisak u plucima. Osvrcem se, nogom opipavam stazu koje u stvari nema, dodirujem ledeno vlazne stabljke svelih kukuruza i pazljivo osluskujem savrsenu tisinu. Definitivno sam se izgubio u tom jebenom sranju od magle. Sedam na ranac i otvaram cuturicu, rezak miris alkohola sa blagim dodatkom mirisa masinskog ulja. Dva - tri gutljaja nece skoditi. Ionako mi ne trebaju ni trezne misli. Petar veliki se spusti pored zamisljeno zvacuci svoju glinenu lulu i oduvavajuci ogromne oblake pare i dima mirisa mosusa. Ivice njegovog mundira, dobro uprljane blatom i potpuno sledjene, tiho zakrckase dok ih je podvlacio pod sebe. - Sada cemo da cekamo. - rece zureci u prazninu pred sobom. Pogledah ga iskosa i otpih jos jedan gutljaj. - Mislis li da je pametno? - Svaki pravac jednako je los. Klimam glavom i palim narednu cigaretu. Cekanje. Da se bilo sta dogodi. Ako se uopste i dogodi. Ako se u ovom limbu bilo sta ikad i dogadja. Zavaljujem se unazad, spustam slem na oci i pokusavam se setiti bilo cega. Decjeg smeha, njenog tela obavijenog oko mog, vilinih konjica nad nepokretnom povrsinom vode, mirisa kajsija u vocnjaku ali svaku misao u trenutku pritisne praznina i dosadna hladnoca koja probija kroz jaknu podsecajuci da ovde nema misli, nema secanja i da ljudskost ne obitava ovde. Dodir Petrove ruke me natera da se naglo uspravim grabeci pusku. Vetar. Belina pocinje da se meskolji na horizontu i na nebu se najpre pojavi svetli krug, a zatim istocnjak rastera i poslednje pramenove beline koji se izgubise u kukurizistu. Osvrnuh se i krv mi se u trenutku pretvori u neupotrebljivu tecnost koja se instiktivno povukla iz svih perifernih sudova pripremajuci se za bitku. Zlezde su neumorno pumpale adrenalin podizuci efikasnost i snagu misica, a prsa se napese pumpajuci sve vece kolicine kiseonika. Stajao sam gotovo na samoj periferiji grada, skoro kilometar duboko iza njihovih linija. Zestoko psujuci utrcah u redove kukuruza i bacih se na zemlju. Koje prokleto sranje! I jebena presecena telefonska linija, i jebena budala od porucnika koji me posla po toj magli da je sredim, i jebeni ja sto sam uopste pristao, i za koji moj bar ne obeleze jebene staze?! I sta sad? Ako me ovi vide, najebao sam. Ako me moji vide kako se priblizavam odavde, najebao sam. Stvar izbora? Nije nego. Slazem u glavi karte, raspored linija, minskih polja i pokusavam pronaci neki otvor, kuda bih mogao proci a da me ne vide. U stvari, postoji. Samo jedan. Kroz minsko polje. Na tu stranu ionako nema potrebe gledati. I dalje psujuci skidam sa sebe sva sranja koja bi mi mogla smetati: ranac, masku, visak municije, kalem sa kablom, telefon. I, putovanje moze da pocne. Beskrajno sporo puzim izmedju redova kukuruza pazljivo zagledajuci izmedju stabljka i povremeno isprobavajuci nozem tlo pred sobom. Na prvi sum zadrzavam dah nastojeci da se ukopam u onu sledjenu zemlju i cim prodje, nastavljam dalje. Sati. Vec ne osecam laktove i kolena. Prsti gotovo sledjeni jedva drze pusku u rukama i bas tada nailazim na jednu. Odskocna kurva, slabo maskirana razmrvljenim grumenovima zemlje i tanka zica koja se pruza levo i desno. Zgodno smisljeno. Reagovace na nagaz, i na potez. Isprobavam zategnutost zice... mogla bi biti i na otpust. Ali suvise je labava, a bilo bi rizicno i za onog koji postavlja. Klestima presecam zice i nastavkom za ciscenje cevi je osiguravam. Ipak, prelazeci preko nje nastojim da je ni u ludilu ne dotaknem. Dvadeset metara dalje, jos jedna. Ne valja. Pocinjem se navikavati. I njoj presecam zice i pazljivo je zaobilazim. Posle gotovo 4 sata usudjujem se podici glavu i proviriti okolo. Stezem pusku prsta na orozu i lagano ustajem. - Sta radis tamo idiote? - prolomi se glas od kojeg mi namah klecnuse kolena a svi ostali daleko potrebniji zglobovi se ukocise tvrdoglavo odbijajuci da naprave i najmanji pokret. Iskolacenih ociju sam gledao u bradatog rezervistu sa nasim oznakama koji je lezerno naslonjen na zid ispijao kafu. Osvrnuh se i dodje mi da zaurlam. Sat i po sam puzao kroz nase linije. - Ajde sad prodji ovamo, tamo nazad ima jos dosta mina. - rece on pruzajuci mi casicu loze. Progutah je u jednom dahu dok su mi se misici u trzajim opustali. - Znam. |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
2/9/2007
-
Smrt
| Ostra ivica crvenila zasece kroz slojeve gotovo crnih oblaka uz jos jedan udar hladnoce skupljene oko lica. Nema petlova, nema uobicajenog pozdravljanja komsija, cak ni pasa da zakevcu u pozdrav prvim prolaznicima. Samo mi jos rame pulsira nekim tihim, gotovo zanemarljivim bolom od juce, ili je to samo od tezine rapa i zolje prebacene preko ledja. Gledam niz put i zadimljene obrise, a u slusalicama samo sum zvezda. Vozac zagreva FZ, ankerise sumu antena na krovu i odmerenim udarcima isprobava gume. Rutina kojom maskira apsolutnu besmislenost sopstvenog postojanja u ovom trenutku i na ovom mestu. I zavidim mu zbog toga. Na tim glupavim rutinama koje mi svakodnevno izmicu. Otvaram rap, slazem okvire ispred sebe, rukom probam njihovu tezinu i dodajem utrosenu municiju. U to izlazi i Kep. Bez reci seda na prednje sediste jasno stavljajuci do znanja da je vreme da krenemo. Palim cigaretu vec zaglavljenu medju zubima i sedam na svoje mesto. Uz besne trzaje, FZ izlazi iz zastitnog rova i posle kraceg bacakanja po poljskom putu izlazimo na put. Dok ubrzavamo, nogom odgurujem vrata i prebacujem sklopku automata na otkoceno. I ovo bi se moglo nazvati rutinom. Posmatram put kako promice ispod mene dogorevajuci cigaretu kratkim udisajima i uporno ignorisem tup pritisak u zelucu koji prosto vristi da je trenutak potpuno pogresan. U jednom trenutku, cudan zvuk dopre sa spikerfona, i dok sam pruzao ruku ka prekidacu silovit udar uz skripu guma me baci na komandnu tablu. Onako, "slomousn", udaram slemom o PRC, zatim nabadam obraz na potenciometre ispod, osetim kako lomim kutnjak i udarac rukohvata u ono isto rame. Cujem Kepov urlik dok iskace iz FZ-a, pljujem onaj nesretni kutnjak i naglavacke iskacem napolje. Krajem oka vidim oblak dima kako se razilazi desno od nas i jedva vidljivu liniju zice za navodjenje kako se pruzila preko prednjeg dela vozila. Kotrljam se do jarka pored puta, namestam kundak na rame i dok pritiskam oroz konacno osetim navalu adrenalina. Pouzdani trzaji, prasak punjenja, zveket caura koje padaju po putu ispunjavaju me savrsenim mirom i svrsishodnoscu. Praznim prvi okvir, pritiskom na polugu on pada dole, stavljam drugi, i u tom medjuvremenu cujem ljutito zujanje olovnih bumbara oko sebe. Ponovo pritiskam oroz pokrivajuci pravac iz kojeg je dopiralo to ljutito zujanje. Sada konacno i vidim odakle. Vozac i Kep naizmence otvaraju vatru s druge strane puta, i sada vidim da sam opet napravio najgluplji moguci izbor. Sjajan pogled na napadace, ali i za njih na mene. Psujem sebi u bradu, onako , zaglavljen u neupotrebljivom rovu i odmeravam koliko ce mi vremena trebati da se prebacim na drugu stranu. Kep mase i upire prstom na mesto nekih 150 metara od nas. Klimam glavom, skidam zolju, otvaram poklopce, i kratkim trzajem jedne ruke izvlacim cev. Nisani se uz klik uspravise. Obmotavam kais oko ruke i cvrsto stezem cev. 150 metara, nezgodna daljina, jos kad moras gadjati navise... vetar, zanemarljivo, i dalje me pokrivaju...jebote, ovako cu sam sebi sprziti noge... izvijam se u stranu, koliko da plamen prebaci iza mene... zaustavljam dah i blago pritiskam obarac. Kao i obicno, snazaj trzaj mi zakrcka u ionako nacetoj kicmi... tek jednu desetinku sekunde vidim jak ljubicasti blesak, a odmah zatim i eksploziju... i tisina. Zmirkam jos zaslepljen, gledam ka Kepu koji podize palac i vozacu koji ustaje otresajuci smrznuto blato sa sebe. Ustajem i ja. Jezikom trazim nedostajuci zub, trljam bolnu kicmu i bacam praznu cev pored sebe. - Pogodak. - procedi Kep skupljajuci prazne okvire dok ja zveram unaokolo trazeci ispljunuti zub. Vozac se oprezno penje uz obronak ka zapaljenom drvetu. Pipavo stupa nervozno mlateci glavom a onda se naglo baci ka nama. -Lezi!!! - zaurla mlatarajuci nogama i jos dok je padao prolomi se eksplozija. Ostao sam na nogama. Docekao udar vazduha koji mi je zaleprsao na telu i zapalio cigaretu. Jedan. Jedan ispaljena maljutka na nas. Druga je sama eksplodirala zapaljena na svom lezistu. Ponovo sedamo u FZ. Onaj zub pocinje da mi nedostaje. Pola sata kasnije vec smo u selu. Kep je otisao da podnese izvestaj, vozac po sveze mleko, a ja sam pokusao da nadjem neki alkohol. Zuba radi. Bar da se oprostim od njega kao covek. Dok sam potezao, onako, direktno iz flase, ugledah transporter. Onaj od juce. Odavde gledano, gotovo neostecen, i samo je jos nagomilana zemlja odgore za koju niko nije nasao za shodno da je skine, govorila da je to bas taj transporter. Stalno okrecuci flasu pridjoh blize. Opipah istopljeni metal, glatke ivice otvora i onda ugledah. Udarac u pleksus, bol u zelucu, kiselina u zdrelu. Sedeo je presamicen, trupla bacenog na jednu stranu, bez glave, ogoljenih ramenih kostiju, spaljenog mesa iz kojeg je provirivala kicma i kljucne kosti. Osetih kako mi vilica podrhtava i talas panike kako narasta u grlu... To je sve sto cemo ostaviti iza sebe. Meso i kosti. Niti jedna misao, niti jedan osecaj, niti jedan puki pogled ili miris. Prolivam lozu na zemlju, zarad svih mrtvih i ispijam naiskap ostatak boce. I opet bol. Skupljam se na sedistu, stavljam slusalice na glavu i trazim pesme zvezda. Udaljeni sum vecnosti u magnetnim olujama sunca. Mozda je Petar mali bio u pravu, pa i Pavel, i Istvan i Petar veliki. Da cu se jednog dana ipak navici na sve to. Mozda pravi smisao zaista lezi iskljucivo u bolu, da te svakodnevno podseca na krhkost i kratkotrajnost, na besmislene razmere vecnosti naspram besmisleno kratkog bivanja. Nije zivot ako ne boli... |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
1/9/2007
-
Bol
| Nenajavljen, kao i obicno. Jednostavan udarac u pleksus koji te zahvati izmedju dva koraka i izbije sav vazduh. Samo se skupih i sedoh u travu oslonivsi se na drvo. Disi, razmisljaj o disanju. Jednostavnom poslu; dizanje i spustanje dijafragme, sirenje grudnog kosa. Posmatram goreci transporter kako se uz riku motora i zveket gusenica slepo vrti u krug ali nista osim ostrog pulsiranja ne dopire do svesti. Usijani noz svrdla mi po stomaku ne dopustajuci ni jedan trenutak za neke druge misli. Vec osetim i zmarce kako struje od vrhova prstiju ka podlaktici, sve kraceg daha, i tamu kako se skuplja po ivicama ociju dok u sredini vidnog polja igraju svetlaci. I konacno uspevam oblikovati jednu misao. Sasvim jednostavnu, jasnu i nepogresivu. Zelim da prestane. Bilo kako. I nista drugo nije vazno. Odjednom osetim divljacki bes, bes prema tom bolu koji me tera da bljujem oko sebe, da kidam uniformu sa grudi dajuci mesta ledenom vazduhu da prodre do samog sredista tog usijanog siljka. Gutam udisaje u velikim zalogajima i poslednjim snagama izvucenim samo iz tog besa ustajem oslanjajuci se na pusku. Ali on je i dalje tu. Histericno pulsira u meni dok se nesigurno klatim na utrnulim nogama. Uprkos ledenom vetru koji mi udara u lice osetim graske znoja kako se skupljaju na celu, kako klize niz kaiseve slema, preko obrva, do ivica ociju. Pravim nekoliko nesigurnih koraka, kleknem, pa opet napred. Drhtim, ali ni bes ne popusta. U neko drugo vreme, verovatno bih bio zadivljen njegovom nepopustljivom iskrenoscu i silinom, ali sada je bio jedino sto me povezivalo sa stvarnim svetom. Teturajuci, nadjoh i cuturicu, malo oderanu sa strane, ali celu. Skidoh poklopac i povukoh dug gutljaj. Oci mi zasuzise, a okrepljujuca vrelina se razli stomakom. - Vremenom se naviknes - rece Petar mali kaceci rap o moje rame. Okrenuh se, i izmedju bljeskova tog savrsenog bola nazreh njegovo sledjeno lice zamrznutih ociju. - Postane deo tebe, predje u trajanje i jednog trenutka se zapitas kako si uopste mogao bivati pre njega. Gledajuci ga onako iskosa, potegoh jos jedan brz gutljaj. - Ovo nisam ja! Niti je on deo mene! - zarezah gutajuci novi talas sumanutih udara u pleksus. Petar mali zaklima glavom gledajuci kako ULT zasipa zemljom goreci transporter. - Mislis samo. Gazim po naorima prekrivenim injem, silom gutam onu lozu, ali bol ni bes ne prestaju. - Kako god. Jebe mi se za njega! Cujes? Zgazicu ga! Pokidacu ga! I ostacu samo ja! - povikah usred sledeceg udara koji me natera da izbljujem svu popijenu lozu. ULT je dobro obavio posao. Transporter je konacno prekinuo ono suludo kruzenje pokopan pod tonama zemlje, i samo se s jednog kraja vijorio gust crni dim. Stajao sam na ivici rova, gledao to sivo novembarsko nebo bez ptica, bez ljudi, slusao grobnu tisinu i cekao da prodje.... |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
31/8/2007
-
Kisa i alkohol
| ... Jedan po jedan penjali su se na cisternu i uskoro se oko otvora tiskala gomila vojnika koji su kapama, slemovima i izlupanim aluminijumskim porcijama zahvatali cisti alkohol iz cisterne i ispijali ga onako, na iskap, cvrsto stisnutih ociju uz razdragan osmeh na potamnelim licima. Tapsali su Pavela po plecima, nudili mu usoljenu ribu iz svojih sledovanja i nazdravljali Staljinu. Pavel prihvati ponudjenu cigaretu, povuce jedan gutljaj iz slema, a onda ponovo zaroni u blazenstvo nepostojanja... -Ala si me zajebao... - procedih sam za sebe uporno zvacuci vec ugasenu cigaretu i pokusavajuci da se bolje zamotam u satorsko krilo dok su se s ivice slema slivali potoci vode. Nikad gluplji izbor. Obicna zamena smena i zadesi me ovakvo sranje. Provesti noc sa jos dvojicom ludaka, po biblijskom pljusku, sedeci na protivavionskom topu sa ukocenom nogom na papucici okidaca, sa otkocenim automatom u krilu i zoljom spremnom za lansiranje na dohvat ruke, a jedva pola litre loze. Radio kratko zasusta i cujem glas vozaca: -Spavas li? -Tebi je do spavanja? -E jebiga. Moram! -Ma nosi se u picku materinu idiote! Jesi li se bar cuo s ovima u komandi, misli li baterija da se vrati na polozaj? -Nema teorije. Jos se tresu tamo. -E do kurca!!! Znaci, nas trojica drzimo citavu liniju celu noc?! -Dvojica. Ja cu da spavam. -Oces, al` znas kad? Kad ti ja dodjem tamo i ispalim ti jedan u glavu!!! -Ma daj, malo su ih posuli minama, a i ko ce bilo gde ici po ovoj kisi?! Opet krcanje. -Jesam li rekao da odrzavamo radio tisinu picka vam materina?!!! E jebiga. Sad nas cuo i jebeni kep. Kacim mikrofon na dzep i ponovo pokusavam upaliti cigaretu pazljivo odredjujuci smer vetra, ali ubrzo shvatam da je to sasvim besmislen pokusaj. Vetar i kisa dolaze od gore, sa strane, povremeno i od dole. Pola jedan. Vreme za vampire. Vodene po mogucstvu. Kroz povremene bleskove munja pokusavam da naslutim sta se desava ispred mene ali ne vidim nista osim nejasnih senki u daljini. -Kanija 1, javi se... -Ovde kanija 1... -Sta je sa kanijom 2? Ne javlja se na svojoj frekvenciji. -A sta bi bilo? Spava, jebiga. Ustace kad zaprasti. -A? Dobro. Budi u pripravnosti. Cini mi se da sam video nesto na 500 metara desno od tebe. -Bas si me usrecio. -Ne pucaj dok ti ne kazem. Imas rezervne dobose? -Ej, znas sta...ja kad ispalim ovo sto je na topu hvatam maglu! Nemam punioca! -Nemam ni ja! Sedi tu i cuti! Pa dobro, bar cu imati priliku za kakav takav izbor... |
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
25/7/2007
-
Nebo
 Uuuuuhh - riknuh dok mi se zeludac ubrzano grcio pred poplavom gotovo nesvarljive tecnosti - Jebote, gde nadje ovaj spiritus? - upitah Mailmana pokusajuci da uhvatim onaj njegov nesretni vrljavi pogled. - A ti nemoj piti ako ti se ne svidja! - prosusta on pazljivo premestajuci jezik po sada vec potpuno anesteziranim ustima. Na kraju krajeva, u pravu je. Utanjili smo. Vec merkamo berbu i procenjujemo sta bi sve mogli pretvoriti u alkohol. Tresnje i visnje su rodile kao nikad, a nema ko da ih bere. Osim nas. Pronose se glasimo da idemo dalje. Izgleda da necemo ovde docekati berbu. Premestam po zubima lose smotanu cigaretu, otpustam kais na slemu koji se vec usijao na junskom suncu i pokusavam zamisliti sledecih 15 minuta. Jasno vidim svaki detalj, tanke pukotine u vec suvoj zemlji, kolonu mrava na putu uz stablo, maslacak koji se grcevito bori da izadje iz senke, sivkastu izmaglicu na ivici horizanta, jasno plavu pravo gore, ali ni najmanje vizije onoga sto dolazi. Zaledjen sam u ovom trenutku. Ne mogu da mrdnem. U stvari i ne zelim. Bilo bi najbolje kada bih taj trenutak rastegao na vecnost. Zurim u prazno plavetnilo bez ptica, bez oblaka i jedva vidljivu tacku. Sekundu kasnije tacka siri krila i sve brze hrli ka meni. Kratki bleskovi i dva jedva primetna plamena na zaslepljucujem nebu. Ocajnicki sporo pritiskam dugme na radiju i jos dok sam otvarao usta zaglusujuci tutanj protrese krosnje.... ... Rus se zapanjujucom hitrinom uzvera uz cisternu i jednim potezom ruke podize teski poklopac. Za trenutak je zastao pazljivo mirisuci isparenja, a onda zaroni glavu unutra. Jos uvek sastavljajuci poslednjih 30 sekundi svog zivota Pavel mahnu ka koloni tenkova ciji su motori zamirali jedan za drugim, a iz usijanih kupola, otezali od smrada dizela i baruta lagano pocese militi prilike preplanulih decaka plavih ociju.... |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
12/4/2007
-
...za Berlin!!!
 ...Puklo je. Zdrobilo pluca i utisnulo u krv u bubne opne zaglusujuci sam zvuk. Crvenilo se prostrlo po prasini i zaustavilo vreme na orahovoj krosnji koja je jedva stigla da zatitra pritisnuta tonama podivljalog vazduha. Na kraju krajeva, vreme vise nije ni bilo vazno, u tom trenutku ionako vise nije postojalo. Nista, osim sve sporijeg ravnomernog dobovanja i tanke crvene opne prevucene negde na granici izmedju svetlijeg i tamnijeg....i ono dosadno mrmoljenje u pozadini, sve blize i sve nametljivije.- Da chortaa!!! Durak adzin!!! Chto dzelajes zdes??? Idi suda!!! Pavel se ne obazire na to. Pazljivo vaskrsava ne propustajuci ni jedan kljucni momenat: zbunjenu krticu ispod puta, vrapce koji se premecu sa krosnji, ostar miris sagorelog goriva pomesan sa mirisom zrelog zita i zaljuljanu kolonu tenkova u pozadini. Stalozeno mlati glavom sedeci na sred prasnjavog banatskog puta i pazljivo cisti svoju tek nedavno ugrabljenu bluzu. Za to vreme pomahnitali Rus skace sa kupole i sipajuci psovke krupnim koracima gazi ka Pavelu. Ni to ga nije previse uznemirilo. Stalozeno opipava bluzu apsolutno siguran u ono sto mu je potrebno... daaa, kao sto se i nadao...sigurna, u gornjem dzepu...netaknuta, jos uvek hladna. Oprezno skida poklopac i povlaci dug gutljaj uzivajuci u tom dopustenom trenutku potpune nezainteresovanosti. Tek krajem oka primecuje zahuktalu razroku spodobu sa smesnom kapom i posadu nemackog topa razbacanu dole niz put. Sledeci prirodni tok vaskrsavanja, Pavel otresa titovku od prasine i pazljivo je stavlja na glavu. Ali Vladimir uglavnom nije imao vremena za to. Urlajuci, uhvatio je Pavela za okovratnik i lako ga podigao do visine svojih ociju: - Abizjana!!! Tebja nada streljat!!! Pavel, jos uvek ponet vasksenjem, tupo zmirka u Vladimira i pruza pljosku... - Kces paleno??? Vladimir nekoliko trenutaka zbunjeno zmirka, a zatim povlaci dug gutljaj... -U tebja jest jesco??? Pavel, naravno i dalje ometen vaskrsenjem krajnjim naporom volje pokusava da desifruje Vladimirove reci. Ceska glavu, gleda na delove one nemacke posade...namesta opasac sa golemom zvezdom petokrakom dok mu razroki Rus uporno duva u lice. Sve u svemu, nije siguran da li je izbor pripadnika narodne milicije bio bolji od seoskog cate... - Paleno!!! - duva Rus, sada vec na oko 3 centimetra od Pavelovog nosa... Pavel se znoji ocajnicki pokusavajuci da se seti odakle njemu uopste paleno, sta je trazio na zabacenom seoskom putu, sta je to puklo, i zasto kolona ruskih tenkova stoji ispred njega sve sa tim zaduvanim Rusom koji je uzgred vec iskapio pljosku. Okrece se oko sebe i u vidokrug mu upada seoska zeleznicka stanica sa zardjalom cisternom zaglavljenoj na sporednom koloseku. Lice mu se lagano razmazuje osmehom dok rukom upire u cisternu... - Paleno... - prosaputa pokazajuci nemacku cisternu punu industrijskog alkohola zaboravljenu na tom nesretnom sporednom koloseku... |
Komentara ( 0 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
30/12/2006
-
Sretni praznici!!!
Komentara ( 4 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
5/12/2006
-
ovaj blog jos postoji...
Komentara ( 4 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
8/5/2006
-
Bremen 3.deo
 ...tanki pramenovi bledih oblaka sporo se razmicu otvarajuci ponor nocnog neba. Pavel jos uvek stoji kraj tinjajucih rusevina, sirom otvorenih ociju koje nisu mogle dopreti dalje od spustene rampe i vrelog oblaka dima. Svet se vise nije smesio na njega. Ritnuo ga je u stomak. Snazno, izbijajuci sav vazduh iz pluca. Izdahnuo je miris lavande i udahnuo opori miris dima... Hiljadu kilometara odatle, malo dalje u zaledjenom vremenu Juraj je sa uzasom posmatrao narastajucu siluetu Stormovika koja je tiho brisala iznad tla gotovo dodirujuci vrhove stabala. Nije cuo brundanje njegovih topova, samo blesak na krilima i stabla koja se povijaju pod udarom sabijenog vazduha, i tek onda urlanje avionskog motora i brzo dobovanje zrna. Kratak, tup udar. Nije ni osetio bol, samo je u trenutku izgubio dah i zapanjeno pogledao u svoje grudi kojih vise nije bilo. Zateturao se i kliznuo na izlomljenu tarabu. Tezina slema mu povuce glavu unazad, a redenici tiho zazveckavsi spustise se na tlo. Vreme je zgasnulo i pre nego sto je stigao to da shvati. Praznim pogledom ispratio je nekoliko tridesetcetvorki, bujicu vojnika zaklonjenih iza tenkova kao i zavijanje Kacusa u daljini. Ali to ionako vise nije bilo vazno.
.... Pavel se nije secao kako se vratio. Odjednom je ponovo bio u svojoj sobi. Stajao je na samim vratima, posmatrao svoj ofucani metalni krevet i drhtao celim telom.
Sutradan, ponovo je bio na svom radnom mestu. Cutke je ukljucio masinu i sacekao da se teski zamajci zaukaju. Nekoliko trenutaka je posmatrao sistave kaiseve, a zatim zatvorivsi oci gurnu ruku u to sistavo klupko... kratak ostar bol... Pavel uzmice, pridrzava patrljke prstiju iz kojih sikljaju mlazevi krvi i lagano tonuci u mrak cuje uzvike drugih radnika... Pavel je krenuo kuci.......... ...daj drugu esmarhovu!!! - urla Dok pritiskajuci otvorenu venu iz koje strca vodoskok krvi natapajuci mu jaknu. Panicno preturam torbu: - Nema!!! - Daj bilo sta!!! Iskrvarice!!! - u bluzi napipavam konopac za ciscenje puske - ...imam samo ovo!- - Bice dobro! - Dok uzima konopac i cvrsto steze nogu iznad kolena. - Zovi sanitet da posalju kola! - klimnuh glavom i odmakoh se malo nize jos uvek cvrsto stezuci pusku. - Sladoledzija, ovde Sneg, imamo jednog tesko ranjenog, hitno saljite sanitetska kola! - kratko sustanje u slusalicama - ...Sneg ovde Sladoledzija, kakve su povrede? - ....osvrcem se ka Doku i onom nesretniku na zemlji...- ...paaa, nema jednu nogu, a na drugoj dvostruki... otvoreni prelom...- Stizemo!-.... iskljucujem radio stanicu i vracam se do Doka. - Dolaze....- dok klima glavom. Momak lezi na zemlji, a graske znoja mu se skupljaju po obrvama. Uzimam cuturicu i otpijam jedan gutljaj i dodajem je Doku. On je cutke pruza momku koji je samo prisloni na usne i odmah vrati - N...ne m..mogu... povraticu...-
- To ti je od soka...- rece Dok otpijajuci dug gutljaj. Petar Veliki se spusti pokraj mene i potapsa me po ramenu. - Ti bas nadjes trenutak gde da se zadesis...- Slegnuh ramenima. Nije bio moj izbor. -Samo nemoj mnogo da skaces okolo...eno jos jedna - rece Petar i uperi prst u zbun do nas iz kojeg je vrebala jos jedna mina nasadjena na kocic. Tanki konac protezao se skriven u travi i napred i nazad. - Sta mislis? Na potez ili otpust? - upita Dok....- Jebiga, ne bih sad to proveravao. Na nesto jeste...hm, izgleda da ce opet magla... nastavice se...
|
Komentara ( 7 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
8/5/2006
-
Bremen 2. deo
 ...Pavel povuce jos jedan dug gutljaj iz cuturice. Abehajci su se konacno spustili do nas. Mailman je uz "klaaang" repnog stabilizatora podigao ruke i konacno se prepustio neminovnoj sudbini, dok su Martina malo duze jurili unaokolo rupcage sa uperenim dozimetrima, a Kep je za to vreme davao sasvim jasna uputstva koja nisu imala veze s pamecu, ali, mislim, ko bi i mogao reci bilo sta smisleno sa najmanje 1500 rentgena, zar ne? Mada, sve je to samo subjektivan utisak. Uglavnom, iz onog komada metala nije bilo ni traga zracenja, Mailman opet nije otisao na psihijatrijsko posmatranje, Martin je doziveo nervni slom, a Kep se ipak ispisao u onu dimecu rupetinu. A ja? Mene je mrzelo i da se pomerim. Cedio sam lagano Pavelovu cuturicu i njusio onaj miris vitezita. - I, sta si radio posle? - upitah pruzajuci cuturicu. Pavel slegnu ramenima. - Ne znam... ne secam se bas najbolje...mislim da sam tada dobio i poslednje pismo od Juraja...-
- ...jos jedan u nizu losih izbora...- pomislih i otpih gutljaj iz cuturice...
... znam da ovo nikada nece stici do tebe...kao i sve ostalo uostalom. Ostace mozda tek kao trag secanja za koji nisam siguran da ces znati da ga procitas. Sve je to uostalom samo led. Zaledjena secanja, zaledjeni ljudi, samo naznake, nista vise. Sedim ovde, i gledam ono sto nece biti. Jedva drzim olovku u ovom jebenom ekvilibriranju izmedju vatre i leda i pokusavam pronaci sta je to sto ti u stvari zelim reci. Ali ne mogu. Previse sam umoran. Previse je hladno. Onaj kreten Hoth nas tera napred, i mi idemo, srljamo, ginemo, a stvarnog razloga nema. Staljingrad je daleko. Predaleko, a i niko ne zeli da stigne tamo. Svejedno je. Ovde ili par stotina kilometara dalje. Evo, i Misa te pozdravlja. U stvari, samo namesta creva nazad, jadnik, spavajuci, prevrnuo se na bok, pa su se malo prosula. Tenkovi su blizu. Kada god ispale salve smicu nam slemove sa glava. Cujemo ih kako nam dovikuju. Napravio sam glupost Pavele. Iz ovoga se necu izvuci. Svakog casa ocekujemo da crveni krenu, i mi cemo ostati ovde, sacekacemo da nas samelju, da pomesaju nase kosti sa njihovom jebenom zemljom...ma, kome je uopste i trebala. Od Vere vise i ne dobijam pisma. Sam sam Pavele. Prokleto sam ovde. I nemam kome to da kazem. Evo, jos jedna grupa stormovika, srecom ,preko nas. Traze tenkove. Imamo jos malo vremena. Na kraju, samo bih te jedno zamolio.
Nemoj me zaboraviti. Otrgni bar deo secanja, jer nemam nikog osim tebe Pavele. Ne dopusti da nestanem bez traga, jer, plasim se praznine. Krenuli su. Cujem tenkove kako melju zemlju. Zbogom Pavele, i reci Veri da sam mislio na nju...
- ...i to je to? - Pavel zaklima glavom. Zapalih cigaretu i bacih pogled na put. Martin je besno sutao onaj repni stabilizator, momci u gumenim odelima su se vrzmali oko kratera. Mnogo vike ni oko cega. Zora je vec pocela da sivi na istoku natapajuci vlagom travu ispod mene i okrenuvsi se na ledja, pokusah da zaspim...nastavice se...
|
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
8/5/2006
-
Bremen
 ...kundak napravi tiho klik sedajuci na svoje mesto. Samo polako, rutinirano, kao na obuci, prst iznad kocnice, remen preko lakta... nema potrebe biti nervozan, proslo je. Negde s desne strane trupkanje nogu, a odmah zatim i Kepov panicni glas: - Sto nisi pucao jebote?! - Namestam remen, slusajuci udaljeni tutanj koji zamire u nocnoj tisini.
- Jebalo te pucanje...nisam ga ni cuo dok nije pustio...izgleda da je bio zdravo visoko....- Kep se osvrce, zija u dimnu oblak koji se lagano spusta ka tlu. - Jesi li video gde je pogodio?- pita pokusavajuci da ukljuci svoju radio stanicu. Slegoh ramenima: - Drugi vod, ili prskalice, ili put, otkud znam... Kep zaklima glavom: -Zovi Mailmana, idemo da vidimo...-
Pa da, ko bi drugi i isao. Ja, zato sto sam naoruzan, Mailman zato sto je lud i Kep, valjda radoznao? Uostalom, i nije bilo sta da se vidi. Tresnulo je posred puta, nadomak mosta. Jebeno ogromna rupetina. Kada to kazem, mislim stvarno nejebenovatno veeeelika rupetina, zadimljena, vrela...da je samo malo dublja valjda bi stigla do samog pakla. U to dotrcava i Martin nosajuci neki komad metala. - Nasao sam je!!! Nasao sam je!!!
- Baci to jebote!!!- zaurlasmo u glas. Martin staje zbunjeno se osvrcuci - Pa...pukla je...!!! -
- Mozda je radioaktivno!!! - povika Kep lagano odstupajuci od zbunjenog Martina. - Daaaangg - zaklepeta onaj komad metala po asfaltu... - V...vec... m..mi se suse dlanovi...- promuca Martin zureci u repni stabilizator. - Da zovem abehajce? - upitah lagano hvatajuci zaklon iza opet stuporisanog Mailmana ciji je mozak ocajnicki pokusavao da poveze tu gomilu neraspoznatljivih reci koje ocigledno oznacavaju nekakvu opasnost. Istovremeno, sigurnim, izvezbanim pokretom vadim masku i stavljam je na lice. Za Kepa, to je bilo dovoljno, on je vec na vrhu padine, bar 30 metara od nas, Mailman stoji, skrguce zubima i znoji se, a Martin, bled kao krpa vrti se oko sebe sireci okuzene ruke. Ukljucujem radio i odmicem se ka Kepu. - Morava ovde Arizona, saljite ABHO ekipu ovamo, na 331, tresnuli su nas necim...- kratko sistanje i razgovetan glas- Sta je sa mostom? -
besno pritiskam prekidac na mikrofonu - ...Jebo te most!!! Ceo je!!! Izgleda da nam se ozracio jedan!- opet sistanje - Ok, stizu, vec su na putu do vas...- iskljucujem radio i bacam pogled dole ka putu. Mailmanu je mozak konacno otkazao poslusnost. Zadenuo je onaj komad stabilizatora ispod miske i prazni besiku u zadimljenu rupu. Za to vreme, Martin je iskoristio priliku i zalegao iza nanosa zemlje sa strane... U daljini bleskaju farovi vozila abehajaca... Pavel se sve zveckajuci loncicima sruci pored mene i potegnu jedan dug gutljaj iz cuturice. - Ovu si trazio, jel` da?- upita pruzajuci mi je...
To leto 42. je bilo hladno, mnogo hladnije nego ijedno pre toga. Pavel zagrnu mantil, uze parce slanine i hleba pazljivo zamotanih u novinsku hartiju, stavi svoj omiljeni half cilinder na glavu i krenu brzim korakom niz Lieben Strasse, ka drugom kraju grada. Na kratko je skrenuo u Taube Strasse, u prodavnicu pica starog Vernera Klugea i iskamcio "na crtu" vec bog zna koju flasu vina koju je strpao u unutrasnji dzep mantila. Pavelu je zivot bio veoma jednostavan. Nista ga nije previse brinulo. Zivot je isao svojim tokom, a on je taj zivot pratio. Ne preterano ambiciozno, ali on nije ni znao drugi nacin. Kutija cigareta, boca dobrog pica, zena u zagrljaju i nesto krova nad glavom. Treba li traziti vise? Mozda, ali to je bilo van njegovog poimanja. Zadovoljno je grabio osuncanim ulicama Bremena, upucivao ponosne naklone damama, odvazno podizao glavu u susretima sa nacifranim oficirima u crnim i zelenim uniformama. Svet je bio na njegovoj strani. Na ulazu u zenski radni logor, blizu fabrickih hala zaustavi ga vojnik na kapiji. - Halt! Ausvajs bitte! - Pavel, ni ne pogledavsi ga pruzi papir. Vojnik zabaci pusku na ledja i lenjo se odgega do prijavnice. Nekoliko minuta je prevrtao papir u rukama, telefonirao...razgovarao sa pretpostavljenima, a zatim se jednako lenjo dogega do Pavela, pruzi mu papir i samo mahnuvsi rukom podize rampu. Pavel nakrenu sesir, i u prolazu dobaci kutiju cigareta vojniku na sto ovaj zadovoljno klimnu glavom. Uspevalo je, kao i svaki put. Odmah iza ulaza, iza prve barake sa desne strane cekala ga je Tanja. Bez ijedne reci uhvatila ga je za ruku i povela unutra. Soba u baraci, kao bilo koja druga. Sest kreveta na sprat, sada praznih, jedini prozor koji gleda na krug, uokviren trakama od kockastog platna, grubi drveni sto prekriven cistom plahtom i 3 lale u flasi ispijenog pica. Pavel skida mantil i kaci ga na ivicu kreveta. Lagano, bez zurbe, razmotava stare novine i stavlja na sto parce slanine i hleba, flasu vina, kutiju losih cigareta. Tanja iz olupanog metalnog ormancica vadi case. Pavel izvezbanim pokretima otvara bocu i sipa vino u case. Tihi zveket stakla. Ispijaju vino gledajuci se preko ivica casa. Pavel joj sklanja rukom kosu sa lica. Dodiruje vrhovima prstiju njeno celo, obraze, a zatim zabacuje pramen kose preko njenih usnih skoljki tek ovlas ih dodirujuci. Ona spusta glavu i smesta svoj obraz u njegov dlan. Pavel oseti toplotu njenog lica, oseti otkucaje njenog srca i pije to vino zagledan u plavetnilo iza prozora. Tanja se odmice i svlaci grubi vuneni dzemper, suknja klizne na pod a za njom i pohabana bluza. Stoji tako naga, nezna, gotovo nedodirljiva, mirisnih bujnih grudi, snaznih bokova, raskosnih slapova kose stidljivo pustenih preko bradavica. Pavel ispija svoje vino i posmatra. Pazljivo, da ne zaboravi nijedan trenutak. Okleva da je i dodirne, da ne bi senka makar i na trenutak pala na pogresno mesto. Lagano udise taj miris, miris lavande i sapuna, miris muskata i svezeg hleba. Dodiruje je vrhovima prstiju, klizi niz njeno telo proklinjuci hrapavost sopstvenih prstiju.Ona ga privija uz sebe, sapuce na svom neznom pevajucem jeziku i Pavel zaboravlja stvarnost. Govori sa njom zaboravljajuci svoj jezik...
Kasnije, napustajuci krug, samo dodirnu prstom obod sesira pozdravljajuci vojnika na kapiji. Sunce se vec spustalo na zapadu i on zastanu paleci cigaretu. Ulica se sirila pred njim ispunjena predvecernjom vrevom. Prodavci su ispred otvorenih radnji pozivali kupce, deca su vozila biciklove, a dame setale nudeci svoja uzgibana tela. Pavel ispusti jedan dim i nastavi niz ulicu osmehujuci se u sebi. Gotovo je stigao do Taube Strasse kada u njegovim usima po prvi put zaurlase sirene, a odmah zatim se zacu i udaljena grmljavina. Pavel stade i pogleda ka nebu sa kojeg su se jos smesili purpurni oblaci zarobljeni u sutonu. Tada je nebo eksplodiralo. Jos uvek nepomican, Pavel ugleda crnu pticu kako urlajuci izranja iz narandzastog bleska rigajuci vatru. Trenutak pre nego sto ga je udarni talas bacio na tlo uspeo je da procita na boku ptice: "RAF"!, a onda su meljuca crvena usta zagrizla i u njega.
Dugo je proslo dok Pavel nije ponovo otvorio oci. Nebo je bilo crno i crveno. Zvona su zvonila, a to sasvim izvesno nije bio raj. Zaboravio je i svoj half cilinder i potrcao za vatrogasnim kolima, ka fabrickoj cetvrti. Na samom ulazu u radni logor zaustavi ga vojnik u crnoj uniformi besno ga udarajuci kundakom. Logor je goreo, bar, ono sto je od njega ostalo. Diter je lezao nekoliko metara od njega gledajuci ga prazno, cigarete jos uvek zaglavljene izmedju usana, dok se tamno crvena lokva sirila pod njim. Pavel je mlatarao svojim papirom, zaustavljao ambulantna vozila sve dok vojnik u crnoj uniformi nije prisao i prosiktao: - Nema prezivelih!!! Gubi se odavde ako mislis poziveti jos malo!!! -
Iznad njega su jos tutnjali Halifaksi i Lankasteri bljuvajuci svoj tovar po zapaljenom Bremenu, a Pavel je i dalje jednako stajao zureci u tinjajuce rusevine....nastavice se...
|
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
16/4/2006
-
Intermezzo
 Gotovo sam izgoreo u svojim strastima, svojoj nepojamnoj ceznji za nekim drugim vremenom, vremenom koje je mozda izgubljeno ili mozda uopste nikada nije ni postojalo. Odakle li dolazi ta ceznja? Ne znam... samo je osecam kako tinja u meni donoseci nemir i preduge noci obasjane mesecinom, poput nekog zova, sa nekog potpuno bezvremenog mesta. Zelim da budem ovde i sada ali, ta tiha muzika i prijatna tama, srebrnasta svetlost... kao tek puko obecanje, dato jednom davno i sacuvano u krajevima secanja ne dopusta mi da konacno zaspim. Jer ceznja ostaje, beskrajna, i sveobuhvatna.
Jedino u sta mogu biti siguran je to da takav svet ne postoji nigde do u mojim mislima. Svet beskrajno nezan i krhak, gde hodam na vrhovima prstiju jedva dodirujuci nezne vlati trave, gde sam dah uzburka vazduh udarajuci poput oluje u oblake... gde nebo oseti bol kada se pod mojim dlanom namreska kristalna povrsina vode a svetlost klone i zgasne kada pozelis da je uhvatis i sacuvas makar i kao trag secanja. To mesto... porice secanje, jer porice i samo vreme... satkano od duha postoji samo onoliko koliko ga osecamo. Ako pokusas da ga zapretes u svom secanju, ono nestaje. Boje blede, a nebo se obavija nistavilom. Tamo boravi i moja tama, moje senke, kose upletene u koru stabala, sa prstima u liscu koje mi dodiruje lice i stopalima duboko usadjenim u same korene zemlje. Taj svet porice i mene. Tu ne postojim, sem kao vlat zatalasana na vetru. Kao kap vode na vlaznoj steni ili sum lisca... ali posvecen beskrajnoj svrhovitosti. Posvecen toj beskrajnoj ceznji. Postojanje, poput molitve se uvlaci u moje misli...
|
Komentara ( 5 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
15/4/2006
-
Zaledjena noc 2. deo
 Sve je islo naopako jos od proleca. Nemci su usli u Beograd, zauzeli aerodrom Zemun i jednostavno rasterali sve. Medju njima i Petra, stolara i aviomehanicara. Tog dana, Petar je dosao kuci, pomilovao po glavi svog prvorodjenog sina, pogledao Ildiko u osmom mesecu trudnoce i bez reci poceo da pakuje stvari u kofere. Ildiko je nemo stajala nekoliko trenutaka, a zatim se i sama prihvati posla. Taj deo zivota je bio zavrsen. Trebalo je iznova krenuti. Na neko bolje mesto.
Januar je cvrsto drzao Novi Sad u svojim ledenim zubima. Nepopustljivo. Led se danima krsio na Dunavu, a zatim ponovo lepio sve vise okivajuci reku pod sobom. To vece, Petar je sedeo za stolom zamisljeno vrteci cigaretu u ruci. Retka corba hladila se u tanjiru. Ildiko je spremala njegovog gotovo nepokretnog oca u krevet dok su se deca igrala na podu pored peci. Do Petra su vec doprle zloslutne vesti. Njegov rodjak je uhapsen zbog sabotaze, a iz okoline su danima dopirale vesti o nestancima ljudi. Ali on je i dalje samo sedeo i vrteo cigaretu pogledavajuci ka Ildiko, ocu i sinovima. Smestivsi starog Jana konacno u krevet, Ildiko uze u ruke njihovog najmladjeg sina i sede za sto nasuprot Petru.
- Pero. Nema svrhe razmisljati. Ne sluti na dobro.-rece ona.
- Znam.
- Zasto onda ne odes u Kisac?
- Ne mogu da napustim grad.
- Noc je Pero. Lako bi se izvukao.
- A vi?
- Nas nece dirati. Madjarica sam.
Petar oduva dim i promesa corbu.
- Ne mogu Ildiko. Ne mogu vas tek tako ostaviti ovde.
To vece legli su ranije. Deca su vec odavno spavala a Janovo astmaticno hripanje spusti se do necujnosti. Ildiko se svuce i ugnezdi se pored Petra pokusavajuci da precuje uzurbane korake koji su dopirali sa ulice. Lezala je tako, cvrsto obujmivsi Petra, dok joj je srce tuklo gotovo u samom grlu.
U tisini, otkucavanje sata odjekivalo je poput crkvenih zvona. Buka spolja nije prestajala. Ildiko podize glavu sa jastuka.
- Petre...
- Cujem...
Drzeci ruku na njegovim grudima, Ildiko oseti kako mu srce udara.
- Petre, nesto se dogadja!
- Cujem i sam!
Uzvici i koraci su se sve vise priblizavali. Ildiko ustade, dograbi njegovu odecu i baci je na krevet.
- Moras odmah ici Pero!!! Odvesce te!!!
Petar se ni ne pomeri. Ostao je u krevetu bledo zureci u Ildiko.
- Otici ce oni...
- Pero!!!
U tom trenutku zaprastase udarci na vratima. Ildiko se trgnu i ocima punim straha pogleda Petra.
Potpuno bled, Petar lagano ustade iz kreveta i stade da se oblaci dok su vrata praskala i odskakivala pod udarcima. Ildiko je nekoliko trenutaka stajala skamenjena, a onda prigrli sada vec razbudjenu decu. Starijeg koji je uplaseno stajao pokraj prozora i mladjeg, koji je plakao poput svake druge bebe, trgnute iz mirnog sna. Nemocni Jan je samo hripao iz svog kreveta.
Sarke na vratima pocese da popustaju pod udarcima.
- Otvaraj pseto jedno! - vikao je neko spolja.
Petar drhtavim rukama, otkljuca bravu i otvori vrata. U sobu nahrupise honvedi psujuci i smrdeci na rakiju. Onaj, najblize Petru udari ga kundakom u stomak. Petar se presamiti i pade na pod pokusavajuci da dodje do daha. Ildiko vrisnu i skoci medju honvede psujuci na madjarskom dok su dec vristala od straha.
- Pustite te ga djubradi jedna pogana!!! Sta ce vam on!!! - urlala je udarajuci krupnog brkatog narednika koji se klatio na sredini sobe.
- Bezi kucko!!! Bezi tamo kod dece!!!On je na spisku!!!
I vec su dva honveda izgurala Petra u zaledjeno dvoriste prekriveno snegom. Ildiko i stariji sin poletese za njima. Nisu ni osetili ubod ledene hladnoce gazeci bosim nogama po snegu.
- Bitange jedne!!! Ne smete da ga vodite ja sam Madjarica!!!! Pustite ga!!!
Tada se na vratima pojavi i najmladji sin, uplakan, samo u tankim carapicama, gegajuci se poput svake tek prohodale bebe. Ildiko pojuri i podize ga iz snega ne prestajuci da sipa psovke. Jedan honved je gurnu ka ogradi zajedno sa starijim sinom i odmace se od nje nekoliko koraka. Petra su vec izveli napolje do kamiona koji je brektao ispred kuce.
- Stani tu kucko, inace cu da ubijem i tebe i tvoju kopilad!!!
- Pucaj onda djubre jedno!!!
Stariji sin jos jace zaplaka i obujmi majcine butine. Zacu se priguseni prasak i iz kuce izadje honved repertirajuci pusku. Ildiko zaneme, a dvoristem je odjekivao samo plac preplasene dece. Honvedi su otisli, ali ona jos dugo nije mogla da udje u kucu. Stajala je tako gledajuci u zjapeca vrata i tesila decu koja su ridala, sto od straha, sto od hladnoce. Tada se na kapiji pojavi prilika njene sestre. Dosla je sa muzem zandarmom koji odmah pozuri u kucu.
- Ildiko!!! Gde je Petar???
- Odveli su ga...- promuca Ildiko
- Gde, znas li gde???- protrese je sestra, a ona samo nemo odmahnu glavom.
- Ubise Jana...- procedi Istvan izlazeci iz kuce -...u krevetu...-
Sestra baci brz pogled na Istvana, a zatim uze oboje dece u narucje.
- Ildiko, kreni odmah sa Istvanom!!! Obidjite sve kasarne!!! Morate ga naci! Ja cu cuvati decu!!!
Ildiko stisnu sestrina ramena u pojuri u kucu. Oblaceci se, bacila je samo jedan pogled na Janov krevet gde je on pocivao otvorenih ociju dok se krv lagano cedila sa jastuka.
- Idemo!!! - doviknu ona Istvanu oblaceci kaput i hitajuci kroz sneg. Istvan cutke pozuri za njom. Prva kasarna bila je blizu. Sva svetla su bila upaljena, a kapija sirom otvorena. Redovi ljudi stajali su poredjani ispred zidova. Istvan je pokretom ruke zaustavi i pozva oficira koji je setkao po dvoristu vrteci glavom. Posle krace rasprave, Istvan mahnu rukom Ildiko i ona udje u krug kasarne.
- Ildiko...- rece Istvan -...prodji kroz sve strojeve, pogledaj da li je Petar tu...
Ildiko nemo klimnu glavom i zadje izmedju ljudi. Lica...jedno za drugim...i oci...plave, smedje, crne, vlazne, tuzne, uplasene. Iza svakih jedan zivot. Petar nije bio tu. Vrati se do Istvana i oni izadjose iz kasarne. Nisu odmakli ni 30 koraka kada odjeknu plotun. Ildiko se trgnu i sa stravom pogleda Istvana.
- O..oni ih streljaju?!!! - Na mah joj prodjose sva ona lica, i Ildiko zajeca udarajuci pesnicom Istvana.
- Sta..a ...ra...ade to ludaci?!!! Istvan se cutke izmace, i uhvati je za misicu.
- Pozurimo, ima jos mesta gde treba ici....
.... nisu nasli Petra. Ni u sledecoj kasarni, niti u bilo kojoj drugoj. Ildiko je docekala jutro lica prepunog smrti. Legla je pored svoje dece, i odmah zaspala....
...cak ni kada su mu rekli da se svuce i ostavi svoju odecu na gomili Petar nije mogao poverovati...
Drhtao je citavim telom izlozen stravicnoj hladnoci dok su se oko njega tiskala tela, jednako naga, jednako uplasena, gonjena udarcima kundaka i ubodima bajoneta. Polako su se pomicali ka reci panicno trazeci bilo kakav znak spasenja, ali nije bilo nicega osim urlanja pijanih honveda i praskova koji su jetko odzvanjali od zaledjene povrsine. Nije mogao verovati ni kada je stao pred krvavu rupu u ledu. Prestao je drhtati, pogledao u tamnu vodu, a zatim u honveda iza sebe koji je klateci se nisanio njegov potiljak.
- Kraj puta - uzdahnu Petar i preduhitrivsi prasak baci se u tamni otvor. Reka ga odmah ponese ubadajuci milione ledenih igala u njegovo telo. Strahovit bol proze mu pluca dok je udisao ledenu vodu a telo se u grcu stisnu. Zvezde zaigrase u uglovima ociju i Petar se prepusti struji...
....svetlost....u stvari nije bila svetlost....samo jedak miris eksploziva u nozdrvama koji je pekao i rasterivao sumaglicu. Okrenuh glavu i pogledah golemu pecurku koja se jos uvek uzdizala.
- Pas ti mater...ovo je bilo blizu...- procedih stresajuci zemlju i sljunak sa sebe i tek tad postadoh svestan opsteg urlanja na radio vezi. Svi su se dozivali, komentarisali, raspitivali o poginulima. Nekako otkopcah mikrofon ali odustadoh. Nije vazno. Vazno je da ja znam da sam ziv...valjda...
Pa, bar za veceras, zabava je zavrsena...ali i dalje ne mogu da se setim gde sam ostavio onu cuturicu sa lozovacom... nastavice se....
|
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
15/4/2006
-
Zaledjena noc
 ... Kuvar je otisao kuci. I stvarno je bio sretan. Sa gipsanom nogom koja je izvirivala iz zadnjeg dela pik-apa radosno nam je odmahivao dok je vozilo brektalo uspinjuci se blatnjavim putem. Moja noga je i dalje sevala, ali koliko sam mogao da vidim, nista osim pozamasne modrice i jednog slomljenog prsta. Stegnuta u visoke cizme jos je bila upotrebljiva. Pokupih opremu i izadjoh. Nazad na svoje mesto. Na nocnu strazu. Noc se vec uveliko spustila dok sam dosepao do svog omiljenog mesta pod krosnjom starog oraha. Oblaci su se konacno malo razredili i kroz poderotine se ukazase zvezde. Los znak. Bolje je kada je oblacno. Mirnije se spava. Spustih se pored drveta i oslonivsi se na drvo slozih pusku u krilo. Iz slusalica radio veze dopiralo je samo uznemiravajuce sustanje. Ako nista drugo, jos jedan dan je prosao. Noc se vec drugacije broji.
Ferenc ostade da stoji zamisljeno gledajuci niz padinu u Dunav. Nalaktio se tako na moj orah, bez pitanja, uporno pokusavajuci da svuce namotaje bodljikave zice sa svojih ruku tela.
- A za koji sad ti dolazis? - upitah.
On nesto probrblja na madjarskom, ali uzalud. Ne razumem madjarski. Na kraju krajeva. Nikad ga nisam ni poznavao. Ne samo poznavao, nego nista nisam ni znao o njemu. Nista, osim da je imao 3 kcerke, da je otisao devetstosedamnaeste i da je skoncao dve godine kasnije ne napisavsi ni jedno pismo, zapetljan u bodljikavu zicu i proboden bajonetom negde na severu Grcke. Nije bas neka karijera, u svakom slucaju, los izbor. Ali i dalje mi nije sta ga to vuce ovamo. Kao i sve ostale. Da bar imaju sta pametno reci, ali uglavnom su samo dosadni. Ponavljajuci. Tako i Ferenc. I dalje je brbljao, uglavnom psujuci...bar tako je zvucalo, i cupao komade zice sa sebe fronclajuci svoju poluraspadnutu austrijsku uniformu. Uskoro se pojavi i mesec. Ravnica sa druge strane Dunava blesnu u nenadanoj svetlosti, a na nebu zaiskrise nove zvezde. Ferenc se okrenu ka meni, ali ja sam vec cvrsto odlucio. Nece dobiti cigarete! Ma, ko mi je on uopste?! Cetiri generacije ranije.
Ni on meni nista nije dao, a znam da u cuturi cuva Palenku. Mislim da bi bio red da ponudi kad vec ne zna srpski. Odmahnuh rukom i odsepah do ivice kosine pracen Ferencom u stopu. Odatle se sirio pogled na desno i vitka silueta mosta blesnu u tami. Lose, veoma lose. U stvari, lepo je izgledalo, ali nekako zloslutno. Jos i taj jebeni Ferenc koji ne prestaje da laprda. Bar da je Eli ovde da prevede. Posmatram kroz dvogled cak i odavde previsoke stubove ali onaj cudni osecaj me i dalje ne napusta. U slusalicama i dalje samo elektrostaticko sustanje.
Odjednom tisina. Pa jos jednom tisina. A onda panicno urlanje operatera.
-Iz sedam!!! Iz sedam!!! Nisko!!! Nisko!!! Pravo na metu!!!
- Jebem ti mater!!!- vrisnuh dok se zaglusujuca huka razmaknutog vazduha priblizavala. Bacih se napred, ka tlu. U letu me sustize vrisak hiljadu sirena. Osetim kako mi vazduh nadima usta, landara obrazima i odecom, zasipa sljunkom i razbijenim betonom. Lagano padam, kao i obicno, presporo...
vidim zastrasujuci blesak koji se lagano gasi i ogromnu pecurku dima i prasine. Udaram u tlo...odskacem, prevrcem se i na trenutak vidim zvezde kako lagano trnu, jedna za drugom...
nastavice se....
|
Komentara ( 5 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
14/4/2006
-
Kraj zime 2
.... lagano, nevoljko, kolona umornih konjanika se u tisini pokrenu. Neko zapeva tuzbalicu i nekoliko dubokih glasova mu se pridruzi. Namestih se udobnije u sedlu i pogledah ka severu, beskrajnoj zatalasanoj stepi prekrivenoj snegom. Tanka ostrica magle lezala je udenuta izmedju sivog neba i bolesno belog tla zasecajuci sumu koja se prostirala sa leve strane. Vucje vreme, pregladnelo i bezobzirno. Pokusavao sam da se prisetim zelenila stepe ali nisam uspevao izbaciti iz glave nijanse sive. Tada me sustize Petar Trofimovic. Trofimov sin, vecito nasmejan trinaestogodisnjak ali vec sa puskom preko ramena i kopljem u rukama. Poskakivao je sedlu od aritmicnog kaskanja njegovog konja, tako da mu je cupava subara stalno padala na nos.
- Andreje Ivanovicu, idete li? Ili ste se mozda predomislili? - upita nabiruci nos u pokusaju da vrati subaru na mesto.
- Idem Petre- rekoh dokasavsi do njega i vracajuci mu subaru na teme - Idem. Vreme izbora je davno proslo Petre. Hajde sad, pozuri za ocem!
Nije me bas razumeo, ali klimnu glavom i podbode konja. Samnom ostadose dva jahaca kao zastitnica. Pustili smo glavnu grupu da malo isprednjaci, a onda lagano krenusmo. U to se i magla malo razbistri i otvori pogled. Onaj jezicak sume se produzi duz citave desne strane dolazeci na nekih 500 metara gotovo do samog ugazenog puta. Suvise blizu. Ipak smo se trebali odbiti levo, pa makar morali prtiti novi put. Ali konji se vec bili iscrpljeni i Trofim je ipak odlucio da rizikuje. Pogledah Jermoluka, zboranu starinu potpuno bele brade kako zamisljeno trlja potiljak. Ni njemu se nije dopadao izabrani put, ali atamanova rec se postuje.
- Andreje Ivanovicu - rece on - ...hajdemo malo blize sumi. Ne dopada mi se kako izgleda. -
Bacih pogled ka koloni koja je odmicala kasom i povukoh uzde.
- U pravu ste Jermoluce Andrejevicu, ici cemo ivicom, tako da nas iz kolone mogu videti.
Poteravsi konje malo brze ubrzo smo zasli medju prvo drvece. Doceka nas tisina. Mahnuh zacelju kolone i poceh polako prtiti stazu kroz retko drvece. I tada je pocelo. Gotovo padoh iz sedla kada serija zaglusujucih prasaka prelomi tisinu. U daljini zavristase konji propinjuci se i u padu zbacujuci jahace i na trenutak videh belu Petrovu subaru kako se propinje i nestaje ispod mase njegovog belca.
- Pas mu mater!!! zaurlah zatezuci uzde. Jermoluk me pogleda divljim pogledom i spustivsi koplje zestoko obode konja mamuzama. Njegova kobila se prope, i u nekom neverovatnom trenutku vremena, potpuno zaledjenom, videh kubanskog Kozaka, onakvog kakav je nekad bio. U sumanutom galopu izmedju zaledjenih stabala, oborenih kopalja, pogledah na levo, ka koloni. Desetak konjanika se izdvojilo i zapocelo sumanuti juris na dobro zaklonjene crvene u sumi. Nisu mogli nista uciniti i verovatno nijedan ziv nece stici do sume. Znali su to, ali bili su Kozaci. Kubanski. Samo su davali priliku mojoj maloj grupi odvracajuci paznju crvenima da stignemo do njih.
Cvrsce stegoh koplje i pognuh se iza vrata zivotinje. Jermoluk je nezaustavljivo jurio napred, zalepljen za sedlo dok se vreme sve vise usporavalo. Gotovo sam mogao videti kako se kopita njegove kobile zarivaju lagano u sneg, kako sasvim lagano prste komadi leda, kao da lebde. I onda odjednom kao da je neko pustio uzde raspomamljenog pastuva. Izbijamo iza uzvisenja iza desetak crvenih.
- Za cara!- zaurla Jermoluk u ulete medju crvene dok se njegova kobila mahnito bacakala. U prvom naletu moje koplje probija crvenog dok je jos pokusavao da repertira pusku. Vidim njegovo bledo lice kako zapanjeno gleda dok mu vrh koplja probija grudi. Inercija me tera dalje. Koplje se zabija u zemlju iza crvenog, osetim pritisak drveta ispod pazuha, izmahujem rukom ostavljajuci zabijeno koplje i izvlacim sablju dok tanad srdito zuje okolo. U to stizu i ostali, mozda cetvorica od one grupe. Crveni nasrcu bajonetima. Izmahujemo sabljama, odbijamo njihove neveste napade, secemo i probadamo, a kopita nasih propinjucih i vristecih konja melju lobanje i rebra. U sred haosa haosa i urlanja tisina dolazi kao udarac od koje posrnuh u sedlu. Gotovo je. Jermoluk pridrzava crvenu mrlju na boku i izvlaci svoje koplje, ostali silaze sa konja. Tek sada mozemo da vidimo ko su u stvari napadaci. Donski Kozaci. Crveni. Jedino su nas oni mogli sustici.
Jermoluk besno otpljunu i podvriskujuci odjaha ka koloni dok su mu cuperci na subari divlje odskakali. Tada se setih. Petar. Divlje osinuh konja i pojurih za Jermolukom. Nisam sacekao da se konj zaustavi vec iskocih iz sedla tik pored Trofima koji je klecao u snegu drzeci u krilu Petra.
- Trofime! Petar...-izustih. Trofim me pogleda, a zatim skloni dlanom Petrovu kosu sa cela. Bio je ziv. Stezao je zube mali Petar, ali suze su same klizile iz uglova ociju.
- Dobro je Andreje Ivanovicu- procedi Petar - ...djavoli mi izbusise noge.....
Nesto kasnije, Jermoluk se samo srusi iz sedla i ostade lezeci okrenut nebu bezvidno zureci u krpice plavetnila izmedju mora sivila.
Ostatak vremena. Proveli smo na brodu. Neko je sisao u Istanbulu, da bude blize Rusiji. Neki nastavise. Posmatrao sam sa ograde blestavu kamenu obalu prosaranu retkim krzljavim rastinjem kada mi pridje Trofim.
- Andreje Ivanovicu...Petar i ja silazimo ovde...u Rijeci. Jugoslovenski kralj nam je dozvolio da se ovde iskrcamo.
Pogledah ga. Njemu je sada bilo svejedno. Oprostio se od Rusije i vise je nikada nece videti.
- A vi Andreje Ivanovicu? Hocete li sa nama?
Odmahnuh glavom. I to je bilo suvise blizu. Trebalo je otici jos dalje. Na drugi kraj sveta. Negde gde zaista mozes sve zaboraviti.
- Ne Trofime Borisovicu... idem dalje - rekoh posmatrajuci gromovite oblake koji su se skupljali na obali, odmah iza samih vrhova planina. Istog trenutka zaslepljujuca svetlost rascepi oblake i obala vrisnu oprzena ognjem.
- Majku ti!!! - zavrista nisandzija i zavrte kupolu istovremeno pritiskajuci okidac. Citavo vozilo se trgnu unazad i ostade tako pritisnuto prastavim dobovanjem. Naglavacke se bacih sa platforme i laktovima i kolenima se ukopah u meku oranicu, maltene do same ivice slema. Namestih pusku i oprezno izvireh. Svetleca zrna kopala su svuda oko nas ali mocan tok svetlosti iz nasih cevi postojano je sipao ka izvoru tih zrna zveckajuci praznim caurama koje su letele i 15 metara. Ispalih nekoliko rafala od cega mi slem zestoko zazvoni.
- Ispraznjeno!!!- zacu kroz svu to pistanje i zvonjenje urlanje nisandzije. Iz vozila izlece prilika, hvata novi magacin, nekih 70 kila i nabacuje na automat.
- Drugi punilac!!! Drugi punilac!!!- urla i dalje nisandzija. Neko je izgleda odustao. Dok bumbari zuje okolo zvekecuci po oklopu cevi, skacem i hvatam drugi magacin. Pogresan potez. Jednostavno je pretezak i ne uspevam da ga iz prve nabacim. Klizi mi iz ruke i pada na stopalo. Jebote. Napravih vec drugog invalida! Prvi punilac stize do mene i pomaze mi da namestimo magacin. Za to vreme oba automata su ponovo nategnuta i nisandzija nestrpljivo sipa drugi mlaz svetlosti. Sa druge strane ne vidi se nista od postojanih bleskova i dima. namestih se na platformi pored Kuvara koji je zamrznut lezao na ledjima odbijajuci da pomeri makar i jedan misic na licu.
- Cini mi se da smo izgleda odradili posao...- rekoh menjajuci ispraznjen magacin na pusci. Stopalo je zigalo upornim postojanim bolom ali nisam previse brinuo o tome. Daleko veci problem je bio dohvatiti onu nesretnu cuturicu sa lozom.... nastavice se....
|
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
13/4/2006
-
Kraj zime
...ricuci i trzajuci cevi se nekako dokopase tvrde zemlje i zestoko se zaljuljavsi stadose ispred nas.
- Idemo- rekoh Kuvaru i uzverah sa na platformu iza nisandzijine kupole. Kuvar, kao i obicno, nije propustio priliku da zaglavi nogu izmedju oborene stranice i platforme, a remen puske za mrezicu zmigavca. Stvarno je za tako nesto trebalo imati energije. Svakom drugom bi vec davno dosadilo. Dohvatio sam ga jednom rukom i snazno povukao na platformu jer su cevi vec uveliko ubrzavale pouzdanim makadamom. Jebiga. Zaboravio sam na njegovo stopalo. Kuvar ne pusti ni glasa. Samo me je zabezeknuto gledao i ocajnicki zevao pokusavajuci da istisne krik. Mislim, da je slomio stopalo. Sretnik. U stvari jos nije bio srecan, to dolazi kasnije, za sada se samo valjao po platformi pokusavajuci da udahne vazduh.
-Je...ebo..ote..- konacno prosopta klateci se napred nazad - Slo...omio si mi no..gu!
Krenuh rukama ka njegovom stopalu, koje je, bar sa moje tacke gledista izgledalo sasvim normalno ali me presece njegov vrisak:
-Ne diraj jebote!!!
-Samo hocu da pogledam...
-Nemoj ni da gledas!!! Nosite me odmah u bolnicu!!!
Ocigledno, nije gubio prisustvo razuma. Valjda je konacno shvatio da mu se sreca osmehnula. Rat je za njega gotov. Drzeci se za kupolu cvrknuh nisandziju po slemu.
-Coravi, izgleda da moramo da se vratimo... Kuvar je slomio stopalo!!!- povikah
Nisandzija zestoko zavrte glavom.
-Ne moze!!! Sad su javili da se tamo vec puca!!! Vec kasnimo!!! Odnecemo ga u povratku!!!
Ovaj poslednji deo je nekako dopro do Kuvarevih usiju i istog trenutka njegovo lice prekri maska totalnog beznadja. Nemocno rasirih ruke i ponovo sedoh na nisku klupu.
-Ma nista. Odlezi malo tu dok obavimo posao.- rekoh Kuvaru povlaceci ga u malo udobniji polozaj, a za svaki slucaj i dalje od rotirajuce kupole koja se sa svakim oduzimanjem gasa zestoko trzala. Opet magla... Cekala nas je, strpljivo, iza prevoja, a onda se bacila na nas i zapusila nam pluca mirisom memle. Rika motora izgubi na snazi i pretvori se u tiho brundanje. Sve bledji obrisi drveca spajali su se u hladnu belinu u kojoj, izgleda, nema mesta ni za koga. Povukoh okovratnik navise, i zagnjurih lice u toplotu bluze.Gotovo bih mogao zaspati...
-Andrej Ivanovicu...Andreje Ivanovicu!
Pogledah krajem oka. Visoka prilika Nikolaja Sergejevica strpljivo se gnezdila u mom vidnom polju.
- Morate po Trofima... nece da se pomeri odande, a moramo dalje!- rece nervozno trljajuci jabucicu sablje. Podigoh malo subaru i pogledah nize, prema obali, zgurenu priliku Trofima Borisovica. Sedeo je nepomican, valjda u zellji u kamen da se pretvori.
- U redu je Nikolaj, odmah cu..- rekoh nevoljko ustajuci i osluskujuci pucketanje gotovo odrvenelih zglobova. Teski tmasti oblaci sporo su se valjali nad rekom kojom su jos proticale razbijene sante.
Zima je na kraju, ali prolece ne donosi niceg dobrog. To zna i Trofim, onako zagledan u reku, ruku spokojno slozenih preko kolena.
-Trofime Borisovicu....- cutnja
-Trofime Borisovicu, sada je stigla izvidnica...crveni su stigli na tri lige od nas...Moramo odmah krenuti!-
Trofim samo ispusti oblak pare.
-A kuda Andreje Ivanovicu? Znas li kuda?
-Na obalu Trofime Borisovicu...da se domognemo trupa generala Zeremskog...
Trofim zaklima glavom.
-A onda?
-Onda cemo poterati nazad crvene Trofime Borisovicu!
On samo otpljunu i nastavi zuriti u lenjo promicanje santi.
-Andreje Ivanovicu, tamo...- rece i mahnu glavom ka jugu-...gde idemo, idemo da bi otisli jos dalje! Idemo da zaboravimo Rusiju Andreje Ivanovicu. Car je mrtav. Kronstatski mornari su mrtvi. Cesi su mrtvi. Nema vise nikoga Andreje. Gotovo je.
Slegnuh ramenima. To smo ionako znali. Znali smo i kada smo napustajuci Krasnodar spalili svoje selo, pobili konje i stoku ostavljajuci ih raspomamljenim napustenim psima. Ostavili smo sve suvisno, pa i cast. Sada smo samo bezali. Bezglavo cuvajuci jedino preostalo, zivot.
- Ma dodjavola...- uzdahnu Trofim i ustajuci nabaci sinjel preko ramena -...idemo...
Negde na jugu, izmedju oblaka, promoli se nekoliko zrakova sunca, a vetar donese dah topline.
Trofim zajaha svog pastuva i zestoko ga osinuvsi odjuri na celo kolone.
-Hajdemo momci! Za 3 sata smo u luci!
...nastavice se...
|
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
12/4/2006
-
Mail Man
| ...imam vremena za jos jednu cigaretu. Kisa, koja je nakratko stala, ponovo se nosena vetrom zabija kroz mokru bluzu sve do kostiju. Izmedju grana pojavljuje se prilika Setaca 2. Ne deluje bas previse sretno. Svadja se sa sopstvenim preteskim nogama koje uporno zaglavljuju u lepljivom blatu. Komadi opreme vise po njemu kao da ih je slucajno zakacio negde u prolazu, a nesretno maskirno satorsko krilo stalno mu klizi sa ramena. - Smenahauh- prodahta on kolutajuci ocima istovremeno pokusavajuci da otpetlja jedan od lose prebacenih kaiseva koji ga je neumitno davio. Stvarno je bio jedan od najnesretnijih ljudi ovde, uz to, jos i kuvar koji nije znao da skuva rovito jaje. Nekako se otpetljao iz smrtonosnog stiska a zatim smireno poceo da raspakuje svoju opremu. U stvari, sve je samo bacio na, po njegovoj proceni, suvlji deo blata ispod same vocke. Iz nekog neverovatnog dzepa u jakni izvukao je malu rasklopivu stolicu, tranzistor, seo, prekrio glavu satorskim krilom i dubokoumno se zapiljio u neku tacku na horizontu. -`ajde sad, kreni- rece - Mail Man samo sto nije stigao. Klimnuh glavom i pozurih kroz vocnjak. Tek sto sam stao na stazu i napravio nekoliko koraka zacuh sumanuto urlanje motora. Bez neke namere, vec onako nagonski odskocih u stranu i pored mene protutnja pik-ap klizajuci i bacajuci gejzire blata. Mail Man. Lud? Suvise jednostavan opis tako kompleksne licnosti. On ludilu daje novo znacenje. On je ekspresni lonac u kojem se kuvaju depresija, paranoja, alkoholizam, fobije svih vrsta, zudnja za vlasti i odsustvo volje za bilo kakav koristan posao. I sto je nasmesnije, to je bio njegov izbor. Uopste nije morao biti ovde. Ali, ovde je bio srecan. Jedini. Pred samom kucom pik-ap se ocajnicki zanese i klizajuci stade na nekih tridesetak centimetara od zida. Za to vreme Arhitekta se nije ni pomerio. Ruku zabijenih u dzepove pantalona zainteresovano je zvakao cackalicu potpuno indeferentan prema cinjenici da je gotovo zavrsio ispod pomahnitalog vozila. Mail Man ispada iz pik-ap-a i psujuci otvara prtljaznik. - E jebiga! Opet se prosula bela kafa!- uzvikno besno izbacujuci manjerke. Bacih pogled unutra. Nekih dvadeset litara sada neprepoznatljive tecnosti valjalo su unutra kvaseci vec smezurane vekne hleba. - Samo da si slaninu dobro zatvorio u manjerku...ne daj boze da se i ona prospe- rece Arhitekta unoseci gnjecave ostatke hleba u kucu. Mail Man je ukoceno zurio u njega. Ne, nije bio besan. Uhvatilo ga nesto kao stupor. Njegov mozak je odbijao da poveze reci. Uhvacen, nepomicno je stajao na kisi zmirkajuci onim svojim vrljavim ocima. Prodjoh pored njega i udjoh u kuhinju. Raj. Tisina, pucketanje vatre u nagorelom "Smederevcu", i caj koji se pusi na ivici ploce. Skidam mokru odecu i slazem je na konopac razapet iznad sporeta. Dobro je. Za sada imam najpotrebnije. Tada u uglu, pored same primecujem i Zelimira. Kunja, glava mu pada, i svaki put kada mu brada dodirne grudi naglo se trza unazad. Kao i uvek jak miris alkohola lebdi oko njega. Za njega bih mogao reci da je napravio los izbor jos pri rodjenju. Mogao je bilo sta drugo da radi. On polako podize glavu i ckiljeci na jedno oko promrmlja: -Imas cigaru?- Danas su svi navalili na cigarete. Bez dalje rasprave dodajem mu kutiju. - Imas ispod sudopere jos malo loze...sacuvao sam ti- oduvek je zeleo da bude pravi covek na pravom mestu. Na zalost, omaklo mu se. Iako ne pripada ovde, nije mrtav. Zivi negde na cigaretama i alkoholu i ponekad skuva caj, ako ga nadje. Ma koliko se trudio nisam mogao dokuciti njegovu svrhu. Ali i on ima svoju pricu, ma kako besmislenu ali je ima. Odeca mi se gotovo osusila. Skidam je sa konopca i lagano je oblacim izbegavajuci da dodirnem ona jos uvek vlazna mesta. Dok sam zakopcavao opasac u kuhinju ukotrlja Setac 2. Sve sa velikim krugom blata na stomaku, i naravno sa "slucajno usput zakaceno nije moglo da se skine" opremom po sebi. Znojav, zaduvan, iskolacenih ociju koje su sada zauzimale pola glave dohvati onu lozu i srucivsi ono malo jada na dnu zasista: - Morava 2 trazi cevi i strazu!!! Izgleda da imamo upad!!! Zelimir uzdahnu i lagano ustade nesigurno balansirajuci na vrhovima prstiju -Ma, sa` cemo mi to...- rece, napravi dva koraka i pade pljostimice. Pazljivo ga prekoracih, uzeh pusku i krenuh za Setacem 2. - Sta cemo sad? Imamo li vozaca? -Samo Mail Man, to se ne racuna. Vidis da ni slanina nije mogla da prezivi njegovu voznju. - Da necemo peske? - Sada ce cevi da sidju sa polozaja pa cemo se ubaciti kod njih. Istovremeno kroz tisinu se prolomi rika motora potvrdjujuci moje reci medjutim, to nije moglo sakrije zvuk Setacevih vilica koje su nezaustavljivo mlele vec nacete zube. Gledam ka ostroj padini brda i vidim cevi kako se oprezno spustaju pracene Petrom Velikim. Na konju je koji se izvezbano sulja niz klizavo brdo. Ne cujem bas najbolje od buke motora, ali od pokreta lica mi se cini da psuje...i to na ruskom...Gutam pljuvacku. Razmisljam o Ivani i klincima i gotovo sam siguran da u cuturici jos uvek imam onu lozu od pre tri dana.... nastavice se... |
Komentara ( 7 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
12/4/2006
-
Petar Veliki
| Vreme sporo odmice... beskrajno sporo. Gledam sekundaru na satu kako beskonacno stoji na jednom te istom mestu. Prodrmam ruku, pogledam, i ona je i dalje tu.Ipak, uporan sam, vec osetim kako mi se kisa sliva niz ivice slema, pravo iza okovratnika, i jezicak hladnoce, negde na sredini ledja kada se sekundara posle citavog eona pokrenula. Prosto je bilo gadno koliko sporo. Da, da, vreme je stvarno subjektivna stvar. Gazim Pavelovim blatnjavim tragovima ignorisuci gnjecavi zvuk koji dopire iz cizama. Treba sici niz ovu bledozelenu kosinu, malo prema Dunavu, a zatim uzbrdo do rovova sa ukopanim topovima. Lagano napredujem kroz maglu koja mi vec krklja u plucima. Prebirem po secanju stazu, trazim pogledom poznate obrise ali ne vidim nista osim beskrajnih nizova kukuruza. Mislim da sam se izgubio. U jebenom kukuruzistu. Uljucujem radio vezu i napeto osluskujem elektrostaticko sustanje. Nista. - Morava 2, ovde Setac 5 javi se...Morava 2, ovde Setac 5 javi se... Okruglo nista. Ono sustanje me pocinje nervirati...kao i obicno dezurni spava...a ja pojma nemam gde sam. Kod nekog skretanja sam verovatno napravio los izbor. Cesto mislim da je ipak najjednostavnije ici pravo. Spustam pusku sa ramena, ubacujem metak u cev i pocinjem se oprezno probijati kroz tu sumu kukuruza. Korak po korak...- Visoko podizi nogu...dobro pogledaj gde ces stati...a zatim ponovo...i tako u nedogled, bar dok ne cujes klik. Posle vise nece biti vazno. Posle dvadesetak metara vidim kako se sasusene stabljike proredjuju. Vide se i obrisi mutnog neba. Osecam nagon da potrcim...ali, mrzi me. Sigurno nisam stigao bog zna gde, bar, nista razlicito od onog sto jeste. Novi vidik i novi izbor. Ravno. Bez brda u zaledju. Topovi rastrkani po njivama, uske blatnjave staze. Prilazim najblizem. Posada sedi oko vatre, podgreva konzerve i potpuno im je svejedno da li ce opet poceti kisa. Pronalazim slobodno mesto pored vatre i upadam u krug cuturice koja ide od ruke do ruke. Sljivovica, malo tezak miris pa jos i ukus plastike ali prija. Vraca malo topline. - Treca baterija, gde je? - upitah - Levo ili desno odavde? Bradonja sa zaledjenim osmehom odmahnu glavom. -Idi desno, pored rova, negde su na kilometar i po od nas..- Klimnuh glavom i polako krenuh u naznacenom pravcu. I opet nista osim tisine. Osvrnuh se i videh Petra kako pazljivo staje u moje tragove. Ne onog Petra, vec Petra Velikog. U stvari, nije bio bas veliki, imao je samo cetrnaest godina, ali vec je tesko koracao od kako ga je rafal crvenih presekao preko nogu negde kod Odese. Preduga sablja mu se stalno uplitala medju noge, ali nije pustao iz ruku uzde gotovo lipsalog konja. -Ti stvarno nemas pametnijeg posla nego da se muvas ovuda?- upitah Petar Veliki slegnu ramenima i zabaci svoju cupavu kozacku subaru unazad. -A gde bih drugde. Mislis da ima boljih mesta? Sada je dosao red na mene da slegnem ramenima. -Ne znam, mogao si napraviti i bolji izbor... -Ja nisam birao.- -Ma znam, ali opet, evo te tu. Opet razgovaramo. -Sagni se malo... u istom trenutku se bacam na zemlju i cujem ljutito zujanje zrna koja prolecu iznad mene. Naravno da je i Petar Veliki mrtav, mozda tek 3 decenije, ali opet dovoljno. Dovoljno da zaboravi stepe, Kuban, zestoke konje, razmahane biceve, ostre sablje, medvede i sve ostalo. Pa dobro, on mi se jos najvise dopadao od svih. Vecito ljutit, cudne cudi, kao i svi sa tri imena, ali covek se uvek mogao osecati sigurno u njegovom prisustvu. Ne kao pored plasljivog Petra, niti razumnog ali prevrtljivog Pavela. Petar Veliki je sa svojih 14 bio sasvim siguran u ono sto je cinio. I bio je u pravu. Ostao je ziv. -Sta mislis, hoce li i danas biti gusto? -upita on Bacih jedan pogled ka udaljenom gradu i njegovim jedva raznatljivim obrisima. Crni dim vijugao je na nekoliko mesta, a iz oblaka se pocelo pomaljati sunce. - Ne verujem.- rekoh. - Setac 5, ovde Morava 2, prijem- zasista radio. - Morava 2 ovde Setac 5, spavate je li?! - Mogao bi i ti, `ajde nazad, Setac 2 ide ka tvom mestu. - Ok Morava 2, odoh. Iskljucujem radio i ponovo gledam Dunav kako se valja ispod. Sa brda dopire jasan zveket praznih caura i Dunav nije vise tako mutan. Ni sa deset godina izmedju sabijenih u dve sekunde izmedju eona, a dorucak tek stize...nastavice se... |
Komentara ( 2 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
12/4/2006
-
Dan posle juce
| Kao i svaki drugi uostalom. Stvar dobrog ili loseg izbora. Sivilo nadire sa istoka mucno se probijajuci kroz kisnu koprenu koja neumorno natapa odecu. Palim cigaretu, duboko udisem i vec osecam vlaznu hladnocu zore. U vazduhu se jos oseca miris eksploziva i baruta, sada pomesan sa mirisom jeftinog duvana. Ne moze se previse ocekivati od ovog dana, osim solje vrele kafe. Valjda to daje smisao ovim beskrajnim ponavljajucim jutrima. Spustam slem i sedam na raskvaseno oboreno deblo naziruci Pavela kako se probija kroz sumaglicu. Ni on nije napravio neki narociti izbor za ovo jutro. Podbuo, neobrijan, tetura preko blatnog puta balansirajuci i zvekecuci usput limenim soljama, ali ako nista drugo, cinio je jutro podnosljivijim. Zastaje predamnom pruza mi solju i sipa vrelu kafu iz termosa. - Gadno bilo nocas?- Slezem ramenima. Ionako nemam sta pametno reci. Pavel klima glavom i pazljivo zatvara termos. - Nestaje kafe. Trebalo bi otici do sela. Jebiga. Samo nam jos to trebalo. - Imam nesto u rancu...-rekoh - ...bice dovoljno do sutra. Pavel samo zavrte rukom i odgega dalje. Opet sam sam. I tisina. I vrela kafa. I nije tako lose. Bar imam kafu. I jebeni Pavel. Uvek ima potrebu da bude na nekom drugom mestu, narocito tamo gde se nista ne dogadja. To sto je mrtav vec godinama uopste ga ne opravdava. Daaa, mrtav je, zajedno sa svim onim Nemcima, ludim ruskim tenkistima, prelepim Ukrajinkama. Cami u nekoj banatskoj ledini i svako jutro donosi vrelu, tek skuvanu mirisnu kafu. Bar zna sta valja. Ipak, posle svih gluposti on je jos napravio najbolji izbor. Srcem tu kafu, izduvavam ogromne oblake pare i gledam Dunav pod sobom. Sirok je, mutan, nabujao i tih. Petar se tiho prikrada izmedju drveca. Oprezno izviruje izmedju stabala. Malo je ubledeo, verovatno prehladjen i naravno, opet bez cigareta. - Ziv si?- pita unezvereno vrteci glavom - Ono nocas je bas bilo blizu...- - Oko dva i po kilometra...- rekoh pruzajuci mu kutiju cigareta. Petar je brzo dohvati i izvezbanim pokretom izvuce nekoliko komada. Jednu zatice za uvo, jednu pali, a ostale gura u neki tajni dzep. Cutimo i posmatramo Dunav. Uvek je bio dosadan, a njegov spisak losih izbora pozamasan. Toliko velik da se protegao na 3 generacije. Ali to je bilo i za ocekivati od porodicnog coveka. I ne voli Dunav. Zbog njega u porodici niko ne voli Dunav. Verovatno zato sto je u njemu umro, a zbog toga je i Jan besan na njega. On je zeleo da to obavi kako treba, kao i toliki pre njega ali kada se spoji mnogo losih izbora razum bas i nema mnogo sanse. - Pa, idem ja - rece Petar gaseci cigaretu petom. - Prilicno je vlazno ovde...- - Jeste Petre- odvracam stavljajuci slem na glavu. Negde iza brda probija se tihi ostri pisak. Petar potrckujuci, ali i dalje oprezan nestaje izmedju stabala... Pisak se pretvara u tutanj a zatim u hipersonicno vristanje. Palim jos jednu cigaretu slusajuci aritmicno tutnjanje topova i riku panicnog forsaza i samo na trenutak kroz procepane oblake vidim siluetu aviona kako nestaje u daljini pracena malim rasprskavajucim oblacima. Dovoljno vremena da razmislim da li sam i ja napravio uopste bilo kakav izbor....nastavice se... |
Komentara ( 3 ) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link |
O meni
Poslednje objavljeno
- Iskusenje
- Ne zaboravljam
- Krajevi
- Bez Naslova
- Spavanje
- Razmisljaj
- Magla
- Smrt
- Bol
- Kisa i alkohol
- Nebo
- ...za Berlin!!!
- Sretni praznici!!!
- ovaj blog jos postoji...
- Bremen 3.deo
- Bremen 2. deo
- Bremen
- Intermezzo
- Zaledjena noc 2. deo
- Zaledjena noc
- Kraj zime 2
- Kraj zime
- Mail Man
- Petar Veliki
- Dan posle juce
Meni
Kalendar
Prijatelji
Linkovi
Strana 1 od1
Prethodna | Sledeća