16/10/2007 -
Konačno je svanulo. Dim eksplodiranih granata nepomično je stajao u vazduhu žareći se crvenilom, a spora magla se mučno vukla između brda. Skinuo sam slušalice, okačio ih na radio i protegao se pucketajući zglobovima. Negde u daljini sirene su oglašavale kraj vazdušne opasnosti za utihla sela, a meni je trebala još jedna cigareta. Mailman je postojano srkao vodu iz kante ignorišući postojanje plastične šolje zakačene za rub.
- Rakijaš. Baci jednu cigaru! – doviknuh. Mailman pažljivo spusti kantu na beton, obrisa rukavom usta i odmahnu glavom.
- Jebote... kako dobra voda.... – a zatim se odgega negde iza. Odmah zatim, u niskoj kućici nedovršenog krova začuh glasove i osetih dobro poznati miris tek založenih drva. Protrljah promrzle ruke i zazvah domaćina.
- Komšija, da nemate možda jednu cigaru? – upitah provirujući preko niskog zida. Suvonjavi brka od nekih šezdesetak leta zastade u pola zamahe sekire iznad gotovo iscepanog panja. Lice mu se razvuče u osmeh i spuštajući sekiru mahnu ka meni.
- Ima, kako ne bi bilo, ako oćeš, baba i kafu stavila!
- Moj čovek!- pomislih preskačući ogradu. Unutra me dočeka starica umotana u slojeve marama, pucketanje drva u Smederevcu i omamljujući miris sveže skuvane kafe.
- Može jedna ljuta pre kafe? – upita starica više reda radi sipajući oprezno rakiju u izlupanu čašu. Nisam se bunio, već spremno istrusih čašicu istovremeno posežući za ponuđenom cigaretom.
- Noćas ste baš raspucali.- reče brka paleći cigaretu na ugarak iz ognjišta.
- Dočekasmo ih.- odvratih zadovoljno oduvavajući prve dimove. – Bili su sigurni da nismo ovde, noćas su otkrili da su se malo zeznuli!
Tada začuh i neko meškoljenje sa velikog kreveta iza. Tek tada primetih kako ispod pokrivača proviruje jedna nožica u belim hulahopkama, a kada malo podigoh pogled videh i dve raščupane glave začuđenog izraza lica kako sanjivo trljaju oči i gledaju spodobu u maskirnoj uniformu. Zapanjeno se okretoh brki. On samo klimnu glavom.
- Majka ih dovela, kaže sigurnije je.
Bacih još jedan brz pogled kroz na rasvetane dimne ruže koje je vetar tek počeo nositi i stondiranu ekipu koja je ponosno nosila ostatke pogođene rakete, a zatim ponovo na pospane petogodišnjake. Dim mi zastade u grlu stegnutom kao mengelama.
- Ovamo?! Na vatreni položaj?!
- Nije znala. Ni mi.
Onaj bol u grlu spusti se u stomak... vrati me kilometrima dalje, u to isto jutro, pored moje dece koja isto ovako sneno trljaju oči. Nisam izašao. Zaplakao sam. Za svu decu tog jutra.
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

16/10/2007 -
Poslao rosethorn
Dobra prica...

Permanent Link

29/12/2008 -
Poslao Boreal
Čudno, sad primetih ovaj komentar...
Samo jedno zapamti, ovo nisu priče. Ovo je stvarnost. Stvarni ljudi i stvarno vreme.

Permanent Link

O meni

secanja, dobri i losi izbori, stvarni ljudi i stvarni dogadjaji, neka imena su prava, neka malo izmenjena, sve u svemu imao sam potrebu da ih zabelezim, da mi ne iskliznu iz pamcenja

Poslednje objavljeno
Meni
Kalendar

Prijatelji
Linkovi


    Entry 4 od25
    Prethodna | Sledeća