14/4/2006 - Kraj zime 2
.... lagano, nevoljko, kolona umornih konjanika se u tisini pokrenu. Neko zapeva tuzbalicu i nekoliko dubokih glasova mu se pridruzi. Namestih se udobnije u sedlu i pogledah ka severu, beskrajnoj zatalasanoj stepi prekrivenoj snegom. Tanka ostrica magle lezala je udenuta izmedju sivog neba i bolesno belog tla zasecajuci sumu koja se prostirala sa leve strane. Vucje vreme, pregladnelo i bezobzirno. Pokusavao sam da se prisetim zelenila stepe ali nisam uspevao izbaciti iz glave nijanse sive. Tada me sustize Petar Trofimovic. Trofimov sin, vecito nasmejan trinaestogodisnjak ali vec sa puskom preko ramena i kopljem u rukama. Poskakivao je sedlu od aritmicnog kaskanja njegovog konja, tako da mu je cupava subara stalno padala na nos. - Andreje Ivanovicu, idete li? Ili ste se mozda predomislili? - upita nabiruci nos u pokusaju da vrati subaru na mesto. - Idem Petre- rekoh dokasavsi do njega i vracajuci mu subaru na teme - Idem. Vreme izbora je davno proslo Petre. Hajde sad, pozuri za ocem! Nije me bas razumeo, ali klimnu glavom i podbode konja. Samnom ostadose dva jahaca kao zastitnica. Pustili smo glavnu grupu da malo isprednjaci, a onda lagano krenusmo. U to se i magla malo razbistri i otvori pogled. Onaj jezicak sume se produzi duz citave desne strane dolazeci na nekih 500 metara gotovo do samog ugazenog puta. Suvise blizu. Ipak smo se trebali odbiti levo, pa makar morali prtiti novi put. Ali konji se vec bili iscrpljeni i Trofim je ipak odlucio da rizikuje. Pogledah Jermoluka, zboranu starinu potpuno bele brade kako zamisljeno trlja potiljak. Ni njemu se nije dopadao izabrani put, ali atamanova rec se postuje. - Andreje Ivanovicu - rece on - ...hajdemo malo blize sumi. Ne dopada mi se kako izgleda. - Bacih pogled ka koloni koja je odmicala kasom i povukoh uzde. - U pravu ste Jermoluce Andrejevicu, ici cemo ivicom, tako da nas iz kolone mogu videti. Poteravsi konje malo brze ubrzo smo zasli medju prvo drvece. Doceka nas tisina. Mahnuh zacelju kolone i poceh polako prtiti stazu kroz retko drvece. I tada je pocelo. Gotovo padoh iz sedla kada serija zaglusujucih prasaka prelomi tisinu. U daljini zavristase konji propinjuci se i u padu zbacujuci jahace i na trenutak videh belu Petrovu subaru kako se propinje i nestaje ispod mase njegovog belca. - Pas mu mater!!! zaurlah zatezuci uzde. Jermoluk me pogleda divljim pogledom i spustivsi koplje zestoko obode konja mamuzama. Njegova kobila se prope, i u nekom neverovatnom trenutku vremena, potpuno zaledjenom, videh kubanskog Kozaka, onakvog kakav je nekad bio. U sumanutom galopu izmedju zaledjenih stabala, oborenih kopalja, pogledah na levo, ka koloni. Desetak konjanika se izdvojilo i zapocelo sumanuti juris na dobro zaklonjene crvene u sumi. Nisu mogli nista uciniti i verovatno nijedan ziv nece stici do sume. Znali su to, ali bili su Kozaci. Kubanski. Samo su davali priliku mojoj maloj grupi odvracajuci paznju crvenima da stignemo do njih. Cvrsce stegoh koplje i pognuh se iza vrata zivotinje. Jermoluk je nezaustavljivo jurio napred, zalepljen za sedlo dok se vreme sve vise usporavalo. Gotovo sam mogao videti kako se kopita njegove kobile zarivaju lagano u sneg, kako sasvim lagano prste komadi leda, kao da lebde. I onda odjednom kao da je neko pustio uzde raspomamljenog pastuva. Izbijamo iza uzvisenja iza desetak crvenih. - Za cara!- zaurla Jermoluk u ulete medju crvene dok se njegova kobila mahnito bacakala. U prvom naletu moje koplje probija crvenog dok je jos pokusavao da repertira pusku. Vidim njegovo bledo lice kako zapanjeno gleda dok mu vrh koplja probija grudi. Inercija me tera dalje. Koplje se zabija u zemlju iza crvenog, osetim pritisak drveta ispod pazuha, izmahujem rukom ostavljajuci zabijeno koplje i izvlacim sablju dok tanad srdito zuje okolo. U to stizu i ostali, mozda cetvorica od one grupe. Crveni nasrcu bajonetima. Izmahujemo sabljama, odbijamo njihove neveste napade, secemo i probadamo, a kopita nasih propinjucih i vristecih konja melju lobanje i rebra. U sred haosa haosa i urlanja tisina dolazi kao udarac od koje posrnuh u sedlu. Gotovo je. Jermoluk pridrzava crvenu mrlju na boku i izvlaci svoje koplje, ostali silaze sa konja. Tek sada mozemo da vidimo ko su u stvari napadaci. Donski Kozaci. Crveni. Jedino su nas oni mogli sustici. Jermoluk besno otpljunu i podvriskujuci odjaha ka koloni dok su mu cuperci na subari divlje odskakali. Tada se setih. Petar. Divlje osinuh konja i pojurih za Jermolukom. Nisam sacekao da se konj zaustavi vec iskocih iz sedla tik pored Trofima koji je klecao u snegu drzeci u krilu Petra. - Trofime! Petar...-izustih. Trofim me pogleda, a zatim skloni dlanom Petrovu kosu sa cela. Bio je ziv. Stezao je zube mali Petar, ali suze su same klizile iz uglova ociju. - Dobro je Andreje Ivanovicu- procedi Petar - ...djavoli mi izbusise noge..... Nesto kasnije, Jermoluk se samo srusi iz sedla i ostade lezeci okrenut nebu bezvidno zureci u krpice plavetnila izmedju mora sivila. Ostatak vremena. Proveli smo na brodu. Neko je sisao u Istanbulu, da bude blize Rusiji. Neki nastavise. Posmatrao sam sa ograde blestavu kamenu obalu prosaranu retkim krzljavim rastinjem kada mi pridje Trofim. - Andreje Ivanovicu...Petar i ja silazimo ovde...u Rijeci. Jugoslovenski kralj nam je dozvolio da se ovde iskrcamo. Pogledah ga. Njemu je sada bilo svejedno. Oprostio se od Rusije i vise je nikada nece videti. - A vi Andreje Ivanovicu? Hocete li sa nama? Odmahnuh glavom. I to je bilo suvise blizu. Trebalo je otici jos dalje. Na drugi kraj sveta. Negde gde zaista mozes sve zaboraviti. - Ne Trofime Borisovicu... idem dalje - rekoh posmatrajuci gromovite oblake koji su se skupljali na obali, odmah iza samih vrhova planina. Istog trenutka zaslepljujuca svetlost rascepi oblake i obala vrisnu oprzena ognjem. - Majku ti!!! - zavrista nisandzija i zavrte kupolu istovremeno pritiskajuci okidac. Citavo vozilo se trgnu unazad i ostade tako pritisnuto prastavim dobovanjem. Naglavacke se bacih sa platforme i laktovima i kolenima se ukopah u meku oranicu, maltene do same ivice slema. Namestih pusku i oprezno izvireh. Svetleca zrna kopala su svuda oko nas ali mocan tok svetlosti iz nasih cevi postojano je sipao ka izvoru tih zrna zveckajuci praznim caurama koje su letele i 15 metara. Ispalih nekoliko rafala od cega mi slem zestoko zazvoni. - Ispraznjeno!!!- zacu kroz svu to pistanje i zvonjenje urlanje nisandzije. Iz vozila izlece prilika, hvata novi magacin, nekih 70 kila i nabacuje na automat. - Drugi punilac!!! Drugi punilac!!!- urla i dalje nisandzija. Neko je izgleda odustao. Dok bumbari zuje okolo zvekecuci po oklopu cevi, skacem i hvatam drugi magacin. Pogresan potez. Jednostavno je pretezak i ne uspevam da ga iz prve nabacim. Klizi mi iz ruke i pada na stopalo. Jebote. Napravih vec drugog invalida! Prvi punilac stize do mene i pomaze mi da namestimo magacin. Za to vreme oba automata su ponovo nategnuta i nisandzija nestrpljivo sipa drugi mlaz svetlosti. Sa druge strane ne vidi se nista od postojanih bleskova i dima. namestih se na platformi pored Kuvara koji je zamrznut lezao na ledjima odbijajuci da pomeri makar i jedan misic na licu. - Cini mi se da smo izgleda odradili posao...- rekoh menjajuci ispraznjen magacin na pusci. Stopalo je zigalo upornim postojanim bolom ali nisam previse brinuo o tome. Daleko veci problem je bio dohvatiti onu nesretnu cuturicu sa lozom.... nastavice se....
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

14/4/2006 -
Poslao proteus
kakva dinamika priče : )

Permanent Link

15/4/2006 -
Poslao Lady
A cuturica u takvim momentima uvek pomogne...

Permanent Link

O meni

secanja, dobri i losi izbori, stvarni ljudi i stvarni dogadjaji, neka imena su prava, neka malo izmenjena, sve u svemu imao sam potrebu da ih zabelezim, da mi ne iskliznu iz pamcenja

Poslednje objavljeno
Meni
Kalendar

Prijatelji
Linkovi


    Entry 21 od25
    Prethodna | Sledeća