8/5/2006 - Bremen 2. deo
...Pavel povuce jos jedan dug gutljaj iz cuturice. Abehajci su se konacno spustili do nas. Mailman je uz "klaaang" repnog stabilizatora podigao ruke i konacno se prepustio neminovnoj sudbini, dok su Martina malo duze jurili unaokolo rupcage sa uperenim dozimetrima, a Kep je za to vreme davao sasvim jasna uputstva koja nisu imala veze s pamecu, ali, mislim, ko bi i mogao reci bilo sta smisleno sa najmanje 1500 rentgena, zar ne? Mada, sve je to samo subjektivan utisak. Uglavnom, iz onog komada metala nije bilo ni traga zracenja, Mailman opet nije otisao na psihijatrijsko posmatranje, Martin je doziveo nervni slom, a Kep se ipak ispisao u onu dimecu rupetinu. A ja? Mene je mrzelo i da se pomerim. Cedio sam lagano Pavelovu cuturicu i njusio onaj miris vitezita. - I, sta si radio posle? - upitah pruzajuci cuturicu. Pavel slegnu ramenima. - Ne znam... ne secam se bas najbolje...mislim da sam tada dobio i poslednje pismo od Juraja...- - ...jos jedan u nizu losih izbora...- pomislih i otpih gutljaj iz cuturice... ... znam da ovo nikada nece stici do tebe...kao i sve ostalo uostalom. Ostace mozda tek kao trag secanja za koji nisam siguran da ces znati da ga procitas. Sve je to uostalom samo led. Zaledjena secanja, zaledjeni ljudi, samo naznake, nista vise. Sedim ovde, i gledam ono sto nece biti. Jedva drzim olovku u ovom jebenom ekvilibriranju izmedju vatre i leda i pokusavam pronaci sta je to sto ti u stvari zelim reci. Ali ne mogu. Previse sam umoran. Previse je hladno. Onaj kreten Hoth nas tera napred, i mi idemo, srljamo, ginemo, a stvarnog razloga nema. Staljingrad je daleko. Predaleko, a i niko ne zeli da stigne tamo. Svejedno je. Ovde ili par stotina kilometara dalje. Evo, i Misa te pozdravlja. U stvari, samo namesta creva nazad, jadnik, spavajuci, prevrnuo se na bok, pa su se malo prosula. Tenkovi su blizu. Kada god ispale salve smicu nam slemove sa glava. Cujemo ih kako nam dovikuju. Napravio sam glupost Pavele. Iz ovoga se necu izvuci. Svakog casa ocekujemo da crveni krenu, i mi cemo ostati ovde, sacekacemo da nas samelju, da pomesaju nase kosti sa njihovom jebenom zemljom...ma, kome je uopste i trebala. Od Vere vise i ne dobijam pisma. Sam sam Pavele. Prokleto sam ovde. I nemam kome to da kazem. Evo, jos jedna grupa stormovika, srecom ,preko nas. Traze tenkove. Imamo jos malo vremena. Na kraju, samo bih te jedno zamolio. Nemoj me zaboraviti. Otrgni bar deo secanja, jer nemam nikog osim tebe Pavele. Ne dopusti da nestanem bez traga, jer, plasim se praznine. Krenuli su. Cujem tenkove kako melju zemlju. Zbogom Pavele, i reci Veri da sam mislio na nju... - ...i to je to? - Pavel zaklima glavom. Zapalih cigaretu i bacih pogled na put. Martin je besno sutao onaj repni stabilizator, momci u gumenim odelima su se vrzmali oko kratera. Mnogo vike ni oko cega. Zora je vec pocela da sivi na istoku natapajuci vlagom travu ispod mene i okrenuvsi se na ledja, pokusah da zaspim...nastavice se...
Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja!

8/5/2006 -
Poslao dreamybanny
mogao bi malo da usporish , ne mogu da stignem da ishchitam

Permanent Link

8/5/2006 -
Poslao proteus
"i to je to?" ne znam šta da kažem,ostajem uvek bez reči samo utisak jačine atomske bombe!

Permanent Link

9/5/2006 -
Poslao Boreal
Hvala na komentarima

Permanent Link

O meni

secanja, dobri i losi izbori, stvarni ljudi i stvarni dogadjaji, neka imena su prava, neka malo izmenjena, sve u svemu imao sam potrebu da ih zabelezim, da mi ne iskliznu iz pamcenja

Poslednje objavljeno
Meni
Kalendar

Prijatelji
Linkovi


    Entry 16 od25
    Prethodna | Sledeća