Na Solomonskim ostrvima, ostrvlju u Južnom Pacifiku, stanovnici jednog sela primenjuju jedinstvenu tehniku seče drva. Ako je stablo preveliko da bi se oborilo sekirom, seljaci ga seku vikom. Drvoseče koje poseduju tu moć prikradu se stablu tačno u zoru i iznenada počnu da viču na njega iz sve snage. Rade to trideset dana. Stablo umre i sruši se. Teorija glasi da vika ubija duh stabla. I seljaci tvrde da ih ta tehnika nikada nije izneverila.  

Ah, jadnih li i naivnih stvorenja. Ljupkih li običaja u životu džungle. Vikati na stablo, zamislite. Kako je to primitivno. Šta ćete, od njih su još daleko blagodeti moderne tehnologije i dostignuća nauke.  

A ja? Ja vičem na svoju ženu. Vičem na telefon i na kosilicu za travu. Vičem na televizor, kompjuter, novine i svoju decu. A svedoci tvrde da sam više puta viđen kako preteći zamahujem pesnicom prema nebu i vičem.  

Moj komšija mnogo viče na svoj automobil. A letos sam ga čuo kako celo popodne viče na merdevine. Mi moderni, gradski, obrazovani ljudi, vičemo na saobraćaj, na fudbalske sudije, račune koje treba platiti, banke i aparate – naročito na razne aparate. Aparati i najuža porodica pretrpe najviše vike.  

Ne znam ima li od toga kakve koristi. Aparati i ostali predmeti prosto su tu gde su. Možete ih vi i udariti, ali ni od toga nema koristi. A što se ljudi tiče, seljaci sa Solomonskih ostrva možda imaju pravo. Vikati na živo biće znači stvarno ubijati duh u njemu.

"Mramor, kamen i željezo lako može biti slomljeno…"

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

  prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.

Pitao neki čovek Hajduk Veljka 1813-te godine ‘’kako misli razbiti janičare Kapetan Paše koji se kreće prema njemu i Negotinu, kad ih ima mnogo više i bolje su naoružani, a ovaj mu odgovorio'’: '’E, kako? izvešću moje soldate i bećare preda nji, pa ću im jebati mater'’. Stvari dakle mogu biti jednostavne i proste ako smo uistinu voljni da ih završavamo. Sve može stati u zadnje dve reči Hajduk Veljkove samo ako se reši. Trpi se, trpi, pa se jednog dana lepo izađe ‘’preda nji'’ i….. Samo prvo treba raskrstiti sa sobom i sa onim što se nosi među nogama. Treba biti spreman da se više žrtvuješ (ako treba) od svojih dušmana. Tu je rešenje: u rešenosti i izdržljivosti po svaku cenu. A cene nema. Kad se izađe onda nema nazad: u pobedu ili propast. Zato, kad se smogadne i reši, treba izaći pred naše neprijatelje i jebati im majku.

A mi, fala dragom Gospodu, nikada oskudevali u neprijateljima nismo. Prijatelja smo slabo zapatili al’ dušmana: na sve strane. Kud se god okreneš neko te vreba kamijom ili kuburom. Tako nam okruženje: spoljašnje i unutrašnje. Jer mi smo okruženi i iznutra. I spolja. E baš u vezi te spoljašnje opkoljenosti često se čuje floskula od strane naših političara (naši su nemamo kud a nemamo ni druge, ni bolje) koji su mahom neobrazovani (osim što imaju formalne diplome) a onda i od takozvanih ‘’javnih ličnosti'’ (koje su još neobrazovanije), elem: ‘’da je Srbija oduvek bila deo Evrope, da je i sada u Evropi i da to samo treba da se formalno potvrdi kroz prijem u EU'’.

Prvo, treba razjasniti šta većina tih mikroba podrazumeva pod pojmom ‘’Evropa'’?! Naravno, vrlo prizemno i sa animalnim motivima oni pod tim pojmom podrazumevaju  državno- političko ustrojstvo zemalja zapadne Evrope u zadnjih dva-tri veka i pri tome misle uglavnom samo na te najbogatije države na zapadu kontinenta. Ne!!!, i ako su danas Rumunija i Bugarska formalno (jer ekonomski niti jesu niti će biti) punopravni članovi te koalicije država ti lakomisleći  Srbi te iste države ni danas ne podrazumevaju pod pojmom ‘’Evropa'’. Evropa se geografski prostire i do Moskve preko Kijeva i Minska- pa opet ta vesela družina ne misli da je to Evropa i ne misle da smo mi odvajkda bili deo ‘’te'’ Evrope. Za njih je Evropa samo puno korito, šoping centri i jeftini narkotici a ne nikako kulturološki i istorijski obrazsci- eto to je napribližnija definicija. I kada lupetaju da naša deca treba da dobiju vize i putuju ne uzimaju u obzir da naša deca i danas imaju vize za devedeset odsto država sveta jer oni misle na vize zemalja zapadne Evrope.

Ako ćemo pravo, a hoćemo jer smo pošteni i pametni ljudi, u smislu gore navedenih odrednica: Srbija nikada nije bila deo ‘’te'’ i ‘’takve'’ Evrope. Bili smo i bićemo deo Balkana koji se jednim krakom oslanja na Aziju a drugim krakom na Evropu. Po duhu, istoriji i tradiciji, po genetskom kodu naše narodne svesti mi pripadamo Vizantijskom kulturnom temelju koji je bio napredniji i civilizovaniji u odnosu na ono što se podrazumeva pod zapadno- evropskim kulturnim temeljima. Silom prilika, pet vekova smo bili i pod direktnim uticajem orjentalne, dakle azijske kulture (i nekulture) pa smo tako bili i danas jesmo više deo Azije nego deo Evrope. Nikakve razlike, uostalom nije ni bilo. Dok su nas Osmanlije naticale na kočeve ‘’napredna'’ Evropa je palila po trgovima veštice. Po verskom, rasnom i duhovnom statusu mi smo Sloveni i Pravoslavci pa smo kao takvi prirodno okrenuti u svojoj pripadnosti prema ‘’trećem Jerusalimu'’: Moskvi. Naravno i prema Konstantinopolju. Ali nikad prema Rimu. Nama je bliža klasična grčka kultura ili široka ruska duševnost od hladnog racionalizma reformatorske Evrope Lutera i Erazma ili potuljenog katolicizma papskih dominiona.

Te i takve, današnje ili negdanje, zapadne Evrope mi nikada ni istorijski, ni geografski, ni politički, ni religijski, ni kulturni deo nismo bili. I kad god smo to pokušavali grdno bi postradali. Od odbrane hrišćanstva pred najezdama azijata, preko Prvog svetskog rata kada smo izgubili svaku drugu mušku glavu i Drugog svetskog rata kada smo izgubili nacionalni identitet, državu i ratnu pobedu a dobili holokaust  i Jasenovac- mi smo od Evrope dobijali samo zlo. Tako nas je u tim zadnjim svetskim ratovima jedan deo Evrope (Engleska i Francuska) terao da ratujemo protiv drugog dela Evrope (Italija i Nemačka) a svi su nas terali da idemo protiv Rusije a komunisti iz Rusije su nas terali da idemo protiv svih. Saveznici Nemaca Hrvati su izvršili genocid nad Srbima a naši saveznici Englezi su Srbe na kraju bombardovali i bacili u čeljusti komunizma. A na Zagreb nije pala ni jedna bomba u toku toga rata: ni Nemačka, niti saveznička a ponajmanje komunistička. Jesmo li tada bili deo Evrope? I koje? One fašističke ili one savezničke?

Ja ne vidim razlog zašto treba da se sramimo zbog balkanske pripadnosti?! Mudri Pekić je s’pravom govorio da je Balkan kolevka svih relevatnih evropskih civilizacija. Zašto bi neko trebalo da se oseća nižom vrstom ako nije sa podnevlja zapadne Evrope?! Reći da smo kroz istoriju ili duhovno mi odvajkada bili deo Evrope nije nikakva naročita privilegija ili dokaz naše pripadnosti civilizaciji na uštrb varvarstva. Pre bi se zaključilo da je to otežavajuća okolnost. Jer, i tu gde jesmo, i takvi kakvi jesmo mi se ne razlikujemo civilizacijski i kulturološki od bilo kojeg evropskog naroda (opet se vratismo na isto ali nije isto) ili azijskog (osim po boji kože, ne mislite valjda na to vi ‘’evropjeci'’?!). Imamo dobre i loše strane naconalnog bića. U mnogim stvarima smo bolji od zapadnoevropejaca, u isto tako mnogo stvari smo gori od njih- u proseku smo tu negde. Mi smo takvi kakvi jesmo i nikakvo samodeklarisanje nas neće učiniti pametnijim, boljim, vrednijim i bogatijim nego što jesmo i bićemo. Industrijska razvijenost je nešto drugo i to nema veze sa civilizacijskom pripadnošću. Razlikujemo se i brojčano, i teritorijalno. Ali, svet je postao globalo selo a mi globalni seljaci tako da prostota malograđanštine nije različita u ‘’krugu dvojke'’, u ‘’krugu oko ajfelovog tornja'’ ili u ‘’krugu oko Aja Sofije'’- pa mu dođe na isto.

I šta je zaista Evropa? Koliko je ona ukorenjena u svesti ljudi? Koliko je ona zaista duhovno utemeljena tvorevina? Koliko je ukorenjena kod ljudi kao istorijski fakt? Možda potvrdu da je to mrtvorođenče i jedna birokratska tvrorevina treba tražiti u faktu da niko nije mahnuo niti jednom zastavom Evropske unije na tekućem prvenstvu Evrope u fudbalu koje se odigrava u Austriji i Švajcarskoj (koja doduše nije ni članica EU). Ne!!! Svi su insistirali na svojim nacionalnim obeležjima i tukli se međusobno u tu čast. (U finalu su Nemačka i Španija a mi ćemo navijati za Špance jer nisu priznali nezavisnost Kosova, bez obzira što je Solana Španac). EU ne može kopirati SAD jer države SAD nisu nacionalne države. Samo malo neraspoloženiji birači (kao onomad u Irskoj) i eto kraja EU. O nekom oružanom sukobu unutar unije ne vredi ni trošiti reči: za tili čas bi se pronašli stari rovovi na ‘’mažino liniji'’.

Stvari su proste, makar kako ih je Veljko iz Krajine shvatao: ili treba stati ispred njih sa svim što sleduje ili spremiti dupe za kolac. Ali palamuditi o tome kako smo jedno te isto: e, to kod mene ne prolazi. Nismo i nikada nećemo biti isto. Kad smo jedno (a kako neki tvrde) što navijamo za Noleta a ne za Nadala kad igraju jedan protiv drugog?

U duhu hajdučke tradicije u jednoj šumadijskoj crkvici: šorka!!! Dovatili se pastiri sa stadom. Kao i u stvarnom životu i ovde je stado, sudeći po snimcima, izvuklo deblji kraj. Sreća te se u tuču nije umešao ni jedan od vladika jer oni imaju one teške močuge optočene zlatom i dragim kamenjem pa koga bi time sustigli sa crnom bi ga zemljom sastavili.

Penzioneri se raduju. Moj otac već planira šta će sa svojih deset posto povećanja. Dok su, a kobajagi, trajali pregovori crvenih sa narodnjacima, žuti ministri koji se vrte oko para govorili su da je nemoguće povećati penzije jer nema para. Sada kada su se žuti i crveni dogovorili (i uvili Srbiju u crno, po svemu sudeći), odjednom ministar finansija kaže: biće para!!! Znam i ja da će biti. Još se nije prodao NIS, JAT i EPS. A Dačić će biti ministar policije?!

Recite pošteno: koga će taj smeti da uhapsi od političara žute provinijencije ili tajkuna?! Koga će Dačić smeti da uhapsi od onih koji su u privatizaciji ojadili Srbiju?! Hoće li Dačić potpisati nalog da se hapse haški optuženici?! Hoće li uhapsiti Marka ili Miru ako se vrate u Srbiju?! Pazite, ima tu nekih kosmičkih dilema: šta je optužnica protiv Mire Marković zbog dodele jednog stana nekoj devojci prema Božnih 11 miliona evra i vile na Dedinju?! Ili šta je Markov ‘’Bambilend'’ prema Plalminom ‘’Akvalednu'’?! Ipak, u ime evropske perspektive moraće da hapsi Mladića i Karadžića. Već se čuju glasine iz Požarevca kako iz dvorišta porodične kuće Miloševića dopiru čudni zvuci. To se Sloba prevrće u grobu. A nema ‘ajduk Veljka da se nekome najebe majke.

PS

Srbija nije imala predstavnike iz državnih organa na zasedanju Skupštine parlamentaraca Evrope na kojoj se raspravljalo o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba sa Kosmeta?! Zar treba komentara o stanju srpskog društva?