Opet mi je bio neko u rukama. Marie-Claude, pomislio sam. Kad sam razgledao bolje, to nije bila ona. Čudi me da sam mogao i pomisliti na nju. Nikada nisam držao u zagrljaju nekoga sa takvim imenom. Pitam se da li ću ikada i držati. Pre da neću. Verovatno nikada u zagrljaju jedno od nas dvoje neće biti ona. Dobro, ko je onda? Mora da ima neko ime koga ću se posle sa bolom sećati.
- Nema razloga da se ne razumemo, rekao sam joj ne trepnuvši. Oduvek sam želeo da sa nekim budem blizak. Da mu ne govorim ništa ali da budemo bliski. Nekog pred kim ću moći da bez ustručavanja ćutim i da se skinem go.
Nije mi odgovorila. Bile su dve mogućnosti: ili je izmišljena ili razmišlja o predlogu. To je bilo prvo što sam joj rekao od susreta. Možda joj je trebalo vremena da se pribere. Pitam se gde sam je našao i kako se desilo da mi se nađe u zagrljaju. Tačno je da se ništa nije videlo i da smo se morali zagrliti da bismo osvetlili glasove i da se ne izgubimo u mraku. Mora da ću je mnogo voleti.
Južno od grla, željni znanja prsti su ispitivali predeo.
- Pričaj mi nešto.
Pitao sam se šta bih joj mogao pričati.
- Hoćeš li da ti pričam moj život? To je bila jedina stvar koju sam umeo da pričam bez velikog zaplitanja. Koje hoćeš doba - pitao sam je - iako nisam umeo da pričam ni o jednom drugom dobu osim o onome u kome sam se nalazio. I koji hoćeš život?
Posle nekoliko vekova kiše blago razređene sa sumrakom čuo sam kako odnekud dolazi muzika:
"Svi ludaci su napustili azil
šta čekaš ti...?"
Tango koji je zauvek sastavljao sve parove koji bi se u njemu našli.
Otišla je.
Moje su je oči ispratile,
u njima su drhtale suze.
Oči su bile moje telo.
Ruka još u stisku topla,
zaklanjam je od vetra.
Usta udahnuše tugu,
noć nađe svoj mir u meni.
Otišla je.
Ona i ja rastavljeni.
To krik jedan u meni
pali letnje podne.
To krik jedan u meni
zavodi sne umesto usne.
Neispisane pesme - čuvari sveta,
to krik jedan u meni
pali zene lomača leta.
To krik jedan u meni...
U lobanji oka niče travka,
to krik jedan u meni...
Zovem te zovom zvonkijim od zvona,
to krik jedan u meni...
Iz života odlaziš neprimetno k'o sena,
to krik jedan u meni...
Otkinut pogled, plače vena,
to krik jedan u meni...
Zlatna seta, zlatna leta,
to krik jedan u meni...
To pali, to peče, to teče...
To krik jedan u meni...
Kako da reč otmem
i u pesmu te smestim?
To krik jedan u meni...
Kako da reč ozvezdim?
Vetar me moli
da te ne milujem.
Ćutim,
a reka nosi jesenje kapi.
Mokra je klupa.
Pusta.
U tuđem zagrljaju
prkosiš kiši.
Nemo ćutanje
pod prozorom usnule kuće.
Bujica reči i kiše...
Vetar me moli
da te ne milujem.
Uspravljam se u snu
i vidim te lepu i daleku
negde u pesku
u tuđem zagrljaju.
Vetar me moli
da te ostavim
dok te tako lepu i svežu
milujem
u nedosanjanom snu.
