Kada ste me okrznuli dojkom, sećam se, bila je topla i mirisala je po brzini.
Odjednom dragoceni, ležali smo u travi, vrele žrtve sudara. Ta dojka, sa koje je namere tu na domak usne pala? Šta li to ljubav namerava s nama, pitam se u dubokoj travi.
Vi novi, a već uveliko dragi. Stalno promiču brzi spratovi nebesa. Vi sve ređi i skuplji, ja tek na početku bludnje; u detinjstvu želje; na samom početku beskrajne lestvice uzdaha.
Ležimo na mestu pada neiscrpni. Vatrom nerazdvojno venčani. Zaboravljeni bez oznake i napomene u vremenu i prostoru, reklo bi se bez kraja.