Ako možeš da sačuvaš razum kad ga svi oko tebe gube i osuđuju te;
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad svi sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;
Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž,
Ili te mrze, a da sam ne daš maha mržnji;
I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;
Ako možeš da sanjaš, a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu cilj,
Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi i Porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž;
Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao,
Izopačenu od podlaca u zamku za budale.
Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah,
I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;
Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikada, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
Da te služe još dugo, i ako su te već odavno izdali
I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
Do volje koja ti govori: „Istraj! “
Ako možeš da se pomešaš sa gomilom i da sačuvaš svoju čast;
Ili da opštiš sa kraljevima, a da ostaneš skroman;
Ako te, najzad, niko, ni prijatelj ni neprijatelj, ne može da uvredi;
Ako svi ljudi računaju na tebe, ali ne preterano;
Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta
Sa šesdeset skupocenih sekundi,
Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu,
I što je mnogo više, tada ćeš biti Čovek, sine moj.
