Tragam za sobom u tuđim rečima, u tuđim mislima, u tuđim filosofijama života. Na tren, učini mi se da je to to, da sam našla, da sam uhvatila nit vodilju. Ali samo mi se učini. Avaj.

Ja sam devojčica, zaboravljena u pesku, u parkiću. I izgradila sam svoje peščane bedeme, i grlim svog medu, i igram se sasvim lepo i sama. Ali kad padne noć, ja se bojim, strašno se bojim. A noć pada redovno, nikad ne zaboravi. Ipak, ne bežim. Ostajem, i ne zovem pomoć. Znam, ako pobedim samo jednom, pobedila sam zauvek. Kao šah protiv kompjutera.

I onda, ako se desi da me on bude ljubio ispod mosta u predvečerje, i ljubio na klupi pored reke, i ljubio na terasi neke sobe na poslednjem spratu hotela u sitne sate, i vodio sa mnom ljubav gledajući me u oči svakog trenutka kao da ću se rasplinuti ako skrene pogled na sekund, i ako mi bude ljubio ruke kao da sam neka nedostižna dama sa francuskog dvora, i ako me ujutru ostavi i ode, ja neću plakati i neću nemo moliti da me ne ostavlja samu. Jer pobedila sam noć, a šta je on naspram noći.

Samo da pobedim. Jednom.

„Svaka žena ima ljubavni život kakav želi’’

„Svako izabere partnera prema sebi, svesno ili nesvesno’’

...

Fraze, fraze, fraze. Kad ih čuješ, klimneš glavom, odmah se složiš, imaš čak i primer iz svoje okoline za svaku od tih mudrosti. A onda se dogodi da ti upadneš u neku čudnu ljubavnu situaciju, besmislenu svakom osim tebi. Dogodi se da ti neko postane potreban jednako kao vazduh, odjednom se ne sećaš kako je to bilo kad njega nije bilo u tvom životu. Ne sećaš se da je uopšte postojao život pre tog nekog. A ’’drugovi su odmah rekli nije za tebe’’, i ti znaš da su imali pravo, znala si i tada, ali nisi umela da se odupreš. Dala si mu se od prvog trena, bezuslovno, kao da je to svrha tvog bivstvovanja. I taj vaš odnos je čudan, skoro da i ne postoji, a ipak ništa ti nije tako stvarno kao to. I sve je tu pogrešno, a opet samo si tu sretna, samo tu mirna, samo tu potpuno zaštićena. Iako, to kratko traje, jer on je tuđi... bio je tuđi davno pre tebe, i ostaće tuđi. Znaš to sasvim pouzdano. On tuđi a ti njegova. Od momenta kad ste se sreli, do ovog trenutka sada, nijedan te muškarac nije dotakao, nije poljubio, nijednom nije dozvoljeno da vidi tvoju nagost, ni tela ni duše. Ti si ljubazna ali hladna, ti si društvana ali zatvorena, ti si otvorena ali nepristupačna. Ti si čekalica. Čekaš nekog ko nikad neće doći da ostane, nekog ko je uvek u prolazu. I taj neko ti je rekao da te voli. Dva puta. Prvi put, na početku, kad je mislio da je to ono što želiš da čuješ, a drugi put, nakon deset godina, jučer, zato što tako oseća. Prvi put si znala da je to floskula, drugi put znaš da je istina. Čak i drugovi, i oni sad znaju da je istina. Laž je bila laka, očekivana, bilo je jednostavno razumeti je. Istina je teška, ne znaš šta ćeš s njom.

Sestra ti kaže da ti nisi svesna svoje vrednosti, da misliš da ne možeš bolje i da si zato tu. Kaže ti da ti njemu imponuješ, da mu daješ na vrednosti. Kaže da to radite nesvesno, ali da u tome leži odgovor na pitanje ’’zašto’’ koje postavljaš deset godina. I ti čeprkaš po sebi tražeći opravdanje za tu njenu misao, i čeprkaš po svim vašim razgovorima i svemu što je bilo. I ne nalaziš ništa. Ništa osim ljubavi, besmislene i teške, i neophodne.

A sve do pre neki dan si mogla da se zakuneš da je prošlo, da više ne osećaš ništa, ništa osim prijateljske naklonosti. A onda je on rekao ’’Volim te’’, i ti si odgovorila ’’I ja tebe’’, a ti osećanja ne znaš da slažeš i odglumiš. Ljudi te veoma cene zbog te vrline. Deset dugih godina žena tuđeg čoveka, potpuno, i svime što jesi.

Je li te sramota?! Užasno te sramota, nepodnošljivo. Još više zato što si ti ta koja ima moć da na sve stavi tačku, to znaš. I znaš da moraš. A hoćeš li?! Možeš li?!

Ti si bila mamina princeza i ne znam šta ti bi...

Imao je, tada, tridesettri godine, vozio je autobus i bio je oženjen. I sada je sve to, osim što ima četrdesetjednu godinu. Priča bi mogla da se zove i osam godina kasnije...

Ja sam imala dvadeset godina i bila putnik njegovog autobusa, vrlo čest, a on prijatelj porodice moje drugarice i tako smo se nekako upoznali. Sećam se te noći, kad smo se i zvanično upoznali, moja drugarica i ja smo sedele na prvim sedištima iza njega, a on je vozio i razgovarao s nekom ženom koja je sedela na mestu suvozača, poznanicom iz škole. Svitalo je, a on je govorio o tome kako najviše voli taj deo dana. Prolazili smo kroz brda Crne Gore, svetlost se tek pojavljivala. Krajolik kao iz neke bajke... i mislim da sam se tad zaljubila iako toga nisam bila svesna. Ali sada kad razmišljam o tome, verujem da je to bio taj trenutak. Zora je momenat tih, intiman, usamljenički... moj omiljeni deo dana. Osetila sam ga bliskim, kao da ga poznajem ceo život, kao da su svi moji putevi vodili pravo tu, njemu. Osetila sam se sigurnom.

I tako, vreme je odmicalo, ja sam često putovala kući i natrag, na fakultet, uvek s njim. Razgovarali smo o svemu i svačemu, bio je moja "draga Saveta". I negde, uz-put, postali smo bliski, postali prijatelji. U mom životu, ceo taj odlazak od kuće, bio je jako stresan, i, bez obzira što sam uživala u studentskom životu, i slobodi, bila sam strašno uplašena, strašno sama. I nekako, od svih ljudi na svetu, on je bio taj koji je sve olakšavao, koji je bio zaštita, sigurna kuća. Čini mi se da sam toliko često i putovala kući, najviše zbog samog putovanja, zbog njega. Taj sveti On, bio je, a i sada je, lep, zgodan, šarmantan, pažljiv... i tu. A ja, da sam smišljala taktiku zavođenja, nikad se ne bih setila te najjednostavnije, da budem jednostavno ja, uplašena, stidna, ćutljiva, lepo vaspitana ja. Razmenili smo i brojeve telefona, zlu-ne-trebalo, i sad se više ne sećam ni kako se to dogodilo, ali počeli smo i da se čujemo, s vremena na vreme, pa onda i da se dopisujemo sms-ovima, malo češće, i jednog dana, došao je da provede dan kod mene. Bio je to prvi put da smo ostali sami, bio je to i moj prvi put. Imala sam dvadesetčetiri godine. Četiri godine živela sam sama, sa svim ludostima studentskog života, sa svom slobodom sveta, i potpuno nepristupačna za suprotni pol. Nisam toga bila ni svesna, mislila sam da mi se jednostavno niko ne dopada, a sada znam da sam ustvari čekala njega. I dočekala. Bio je to najlepši, najintimniji trenutak u mom životu, i najtužniji i najbolniji... Jedan od onih koji nas obeleže za sve buduće dane. Desilo se to samo tada, posle više nisam mogla, stalno sam imala u glavi da tamo negde postoji neka žena kojoj činim strašnu, nezasluženu nepravdu... Dolazio je još nekoliko puta nakon toga, a onda je odustao... Poslednji put kad je bio, grlio me je snažno, kao da hoće da me upije u sebe... i ja sam znala da je to to, poslednji put. Taj je zagrljaj mesto gde u mislima pobegnem i danas, od "velikog, zlog sveta". Znao je da me ohrabri i uteši kao niko pre, i niko posle... "Ti sve možeš" govorio je.

Naravno, ja nisam bila jedina "druga" žena u njegovom životu, znala sam to i tada kao i sad, i priča je čist kliše, toliko da me je stid dok ovo pišem, nevešto i šturo, ali nisam o tome nikad pre pisala.A u poslednje vreme, svi nešto pišu o ljubavi, ili, pre će biti o boli, pa me to nateralo da ponovo mislim i sećam se svoje. Iako, ta je ljubav umrla, shvatila sam to tek nedavno. U mukama, ali je umrla.

Jednom mi je jedna prijateljica rekla da sami, nesvesno, prema sebi biramo partnere, i da sam ja izabrala njega zato što sam negde znala da je to nemoguće. Da sam ga izabrala zato što je postojao i bio tu, ali samo u tom trenutku, zato što ta priča nije imala nastavak. Da sam ga izabrala zato što sam u paničnom strahu od vezivanja... I, sudeći po nekim kratkim epizodama posle Njega, verujem da je bila u pravu.

O svemu tome razmišljam dok čitam razne "ljubavne" post-ove sjajnih nekih ljudi koji ovde pišu, i mislim da je možda prvi korak u oslobađanju od straha, priznati ga samoj sebi. Nadam se da jeste.

Gledala sam nedavno jedan naš ljubavni film, pre će biti ljubavna limunada, ali bili su "oni dani u mesecu", pa mi se učinio sladak, gde na kraju, srećnom, naravno, glavni glumac kaže svojoj izabranici, parafrazirano, "Gladan sam tebe, i ljubavi i nežnosti, svega sam gladan"

Nadam se da će i mom životu naići neko koga neka takva izjava ne bi isprepadala i naterala u beg, neko ko bi razumeo šta znače te reči...

"Patetika, ali jbg"

Danas je osmi mart, Dan žena. Kad sam doživela svoj prvi Osmi mart u Beogradu, bila sam vrlo iznenađena pravom prazničnom euforijom koja je vladala u gradu, i vlada svake godine na taj dan. Ko god ima ikakvu đinđuvu ili cvet ili bilo šta, da proda, a moglo bi se zvati poklonom, tada je na ulici. Jedini dan u godini, osim rođendana, kad se žena ne uplaši svog muškarca sa cvećem.

Slušala sam radijsku emisiju na temu osmog marta i kako ga originalno proslaviti. Zanimljivo mi je bilo da čujem mišljenja žena protiv cele stvari. Kažu žene, ako se seti da ti ukaže pažnju poklonom ili nekim lepim gestom, samo na taj dan, onda ne mora ni to. Druge kažu da apsolutno ne vide smisao ovog praznika, dok treće nemaju ni vremena ni želje da diskutuju na tu temu. Pa se zapitah koje je moje stanovište!?

Osmi mart se obeležava u znak sećanja na borbu žena da se izjednače, u društvenom poretku, sa muškarcima. Odnosno, borbu da nam se priznaju osnovna ljudska prava i slobode. Tužan rat, iz još tužnijeg razloga, jer ima li išta strašnije i bezumnije i, na kraju, primitivnije, od onog koji smatra da je od onog drugog, ma ko to bio, superiorniji u bilo kom smislu, i išta bolnije i teže od onog koji se bori za nešto, što mu, samim njegovim postojanjem, pripada. Slavimo pobedu, iako smo svedoci, nažalost nemi, da je samo pokoja bitka dobijena, a sukobi još uvek traju.

Moj najveći strah, ili jedan od, je strah od zavisnosti, u svakom obliku. Iako pasionirani sam pušač, pa eto odmah kontradikcije. Elem, užasno je bio veliki moj ponos kad sam prvi put sve svoje troškove platila sama, i kiriju i račune i hranu, pa još i poneku knjigu i kafu s drugaricama. Osećaj slobode i neke moći nad sopstvenom sudbinom bio je opijajući, i još je uvek, moram priznati. Kao da sam napokon uzela uzde u svoje ruke. Vrlo sam važna kad mislim da sam sve uspela sama, snagom sopstvene volje. Bez bogatih i uticajnih roditelja i prijatelja, samo ja. Došla iz provincije u veliki grad i izborila se za svoje mesto. Počela sam da radim nemajući ni iskustvo ni znanje, samo ludi entuzijazam mladosti, i stekla sve to, plus poštovanje svih ljudi s kojima sam sarađivala, a to je posebno blago. Nažalost, izostao je reprezentativan materijalni dokaz uspeha, ali ne može ’i jare i pare’, kaže naš narod. Ali imam samopouzdanje i samopoštovanje, koje nisam posedovala, i čvrstinu, i misli i reči i karaktera. Imam ono što je važno. I znam, ma šta da bude, dok je meni mene ...

Ipak, kad noću legnem u krevet, sva tako samodovoljna, uvek zamolim Boga za istu milost. Zamolim Ga da što brže dođe dan kad će me u tom krevetu čvrsto držati ruke one druge polovine moje duše, onog  ko će nositi moje terete, znati moje slabosti i terati moj strah. I da znam, ma šta da bude, dok je on tu ... Da, ja čvrsto verujem da će taj dan doći i, onako među nama, možda je tu moja snaga.

 U poslednje vreme često mislim na pokojnu baku, i na dedu, koji je nestao onog dana kad je ona otišla, ostala je samo ljuštura od čoveka, a duša je umrla zajedno s  njom. Bolest ju je potpuno zarobila zadnjih meseci života, samo je sedela na kauču i sećala se nekih prošlih vremena i o njima govorila. Realno, nakon njene smrti, reklo bi se da mu se život nije drastično promenio. On se ionako brinuo o svemu uz pomoć njihove  dece, a oni su i dalje tu. Ali niko više ne sedi na onom kauču. Život ne da se promenio, nego se izgubio nepovratno, ostalo je samo vreme, i moj deda, nekad strpljivo, nekad ljuto, čeka da ono prođe. Nema budućnosti i nema čoveka, samo oklop i prošlost.

Ta je slika moja vera i moja molitva i moja snaga, pa bila ona i odraz balkanskog vaspitanja. Ne zato što ne mogu i ne umem sama, već zato što smatram da je svaka ljudska duša, i ženska i muška, ma koliko uspešna i sjajna bila, uvek nepotpuna, uvek polovina, ako se drugoj ne da.

Ispričah ovu priču da objasnim moje mišljenje da je osmi mart dan kad svi mi treba da se setimo koliko smo isti i u strahu i u snazi, i koliko smo jedni drugima neophodni i za sreću i za bol, i u životu i u smrti. Pred Bogom jednaki, pred sobom, bez onog drugog, polovični.

I ako mene pitate šta se daruje za Osmi mart, a originalno je, odgovor je ljubav. Nikad ne liči na onu u komšiluku, uvek je jedinstvena, ma koliko puta je poklanjali, i bez obzira na sve, njena svetlost obasjava osobu, kojoj ste je poklonili, ceo život. I, naravno, poneki cvet, zašto da ne?!