Opet pada kiša. Kao da nikad neće ni prestati. Ima neka reklama na radiju, ili džingl, čiji deo glasi "A kiša pada, k'o Bog da plače". I hladno je, iako radi grejalica. Jedan moj drug, programer za pare, a svirac za dušu, napisao je pesmu "Moja kvarcna grijalica". Napisao je kad ga je ostavila devojka iz Nevesinja, mala, punačka, i stidna do besvesti. Nikad nije htela razmenjivati nežnosti ako su mu cimeri kod kuće, pa je silne novce dao na bioskopske karte za cimere. Elem, on je voleo, ona ga ostavila, i tako je nastala pesma o "grijalici" koja ga jedina greje u trenutcima kad je hladno i "ima struje". Nekim kao ovaj moj sada. Patetično u pesmi, patetično u realnom trenutku.

Nepročitana knjiga stoji na stolu s moje desne strane. "Zgrada izgubljenih snova", dobila sam je na poklon, u nekoj nagradnoj igri. Baš sam se obradovala, kao da je neko specijalno meni namenio a ne to bila čista slučajnost. Svejedno. Pročitala sam do pola, i  nije loša. Ali sad ne mogu da se skoncentrišem, iako je trenutak idealan za čitanje. Ne mogu ni da se družim, mrzi me da pričam. Danas sam baš namćor.

Mislim da ću gledati film, "skinula" sam neke zanimljive ove nedelje. Moje piratske sposobnosti unapređuju se iz dana u dan.

Neverovatno su glupi dani kad kiša nije romantična.