O drustvu, o samoci, o genijalnosti, o gluposti, o Vama, o meni, o svemu, ni o cemu ... https://www.blogoye.me/pricice/ sr Sat, 18 Jul 2026 17:47:52 +0200 BlogOye! Jul 2012. - jedva čekam kad ću na odmor, umorna sam do nezamislivosti. Jedan dan mi je toliko pozlilo da sam uzela taxi da me vozi dve stanice od posla do kuće. Živci su mi kao strune, i stvarno ću nekog zadaviti ako čujem još samo jednu glupost. Avaj, gluposti koliko voliš na ćošku svakom. 17.avgust se činio tako daleko. Avgust 2012. - umor je dostigao svoj vrhunac, vučem se do posla, na poslu i s posla. Vrućina. I onda napad, veče pred rođendan. Izgledalo je kao da ću dobiti infarkt, bila je to vrlo duga noć. Za 31.rođendan privatna klinika, detaljan pregled srca, merenje pritiska, vađenje nalaza svih mogućih. Za par dana terapija, četiri vrste tableta svako jutro, za srce, za smirenje, za pritisak i aspirin, za svaki slučaj. Nije ništa strašno ali male doze lekova tek da budemo sigurni. Na poslu ludilo, firma puca po svim šavovima, svaka nada izgleda potpuno glupo. Odluka je pala, kad se vratim s odmora, tražim novi posao. Ok. Odmor je napokon stigao. Stigla sam kući kod mame i tate, napokon. Tata je bio na selu, trebalo je da dođe dan posle mene, taman da se mama i ja ispričamo. Kaže mama da ga neki proliv muči već dugo, i da je smršao jako ali neće kod doktora. Ko još ide kod doktora zbog proliva?! Sutra dan je stigao, čim sam ga videla u glavi mi se pojavila slika Patrik Svejzija, verovatno jedna od poslednjih objavljenih koju sam videla u nekim novinama. Izašli smo u šetnju, kratku a on je jedva hodao. Naterali smo ga da ode kod doktora, 21.08.2012. Mama je otišla s njim a ja sam sedela u stanu i čekala, i molila se kao nikad pre. Vratili su se zbunjenih izraza lica, s nevericom. Samo mi je rekao: tumor na debelom crevu. Mama je otišla u kuhinju i nešto petljala tamo. Kad sam ušla da tati napravim sok, uplakano mi je rekla da je kraj, tri do šest meseci. Bože Gospode! Narednih dana sledili su temeljniji pregledi, nalazi, tumor markeri, CT. Ishod jednak. Septembar/Oktobar 2012. - predoperativni nalazi i pripreme, homeopata, čitanje o svemu do besvesti, potpuna promena ishrane, kupovanje svega što je bilo ko rekao da je bilo kome pomoglo, operacija, težak oporavak, depresija, napokon izlazak iz bolnice, i malo poboljšanje kod kuće. Nada, ludačka nada da su pogrešili. Oni se bore, a ja jurim svakih desetak dana kući, da budem s njima, pa nazad na posao u ludnicu, radim kao manijak da bi postigla sve što zaostaje kad nisam tu, pa nazad kod njih, i u krug. Novembar 2012. - Jurim i dalje tamo-ovamo. Više ne osećam umor, samo nemoć. Nemoć je najstrašnije osećanje od svih. Opet nalazi i testovi pred hemoterapiju. Tumor markeri očajni. On više ne misli da će umreti, pravi planove za proleće. Mi ih pravimo zajedno s njim. Znate li kako izgleda kad vidite nekad snažnog čoveka, od dva metra i sto kila, punog energije, kako je užasno ponosan jer je dva puta sišao niz dva niza stepenica u zgradi, odnosno na sprat niže, i popeo se za vreme trajanja jednog svetla koje se automatski gasi? I kako izgleda kad to mora i vama da bude dostignuće kojem se divite kao da se popeo na neki planinski vrh? Iskreno vam želim da nikad ne saznate kako to izgleda. Pet dana nakon što sam se vratila na posao i pet pre nego sam planirala opet da idem kući, mama me nazvala. 23.11.2012. tata je umro. Mirno, u snu. Nije bilo bolova, nikad neću prestati da zahvaljujem Bogu zbog toga. I eto. Sahrana, saučešća, otupelost na sve, nema bola, ni ničega. Samo ravna linija i naučeno, društven prihvatljivo ponašanje. Decembar 2012. - povratak na posao i spoznaja koliko je loša situacija. Plata smanjena na 20 hiljada, sa 60, bez Aneksa Ugovora, bez objašnjenja. Plata od oktobra koju dobijamo u decembru iznosi 20 hiljada i sve koje slede. Dala sam otkaz, s otkaznim rokom od dva meseca. Neopisiv tempo rada, da se postigne zaostalo i da se uradi sve na vreme. Maltretiranje od strane novog rukovodstva, i užasan pritisak. Ali trpim. Zašto?! E baš nemam pojma. Januar 2013. - Nema vikenda, radim svaki dan, ludilo u firmi. Svaki dan mislimo da će neko doći i pobiti nas sve zajedno s gazdom. 31.01.2013. kraj, napokon. Februar 2013. - na odmoru sam kao, da iskoristim neiskorišteno. Teška srca su pristali da mi ga dozvole. Prvih dana osećam se oslobođeno. Spavala sam gomilu sati dnevno, pročitala nekoliko knjiga, družila se malo s prijateljima potpuno zanemarenim. Lepo. Samo par dana odmora. A onda panika, sto nekih kombinacija za novi posao, i jedna po jedna propadaju. Napadi panike sve češći, još uvek se trudim da niko to ne primeti, duboko dišem, i čekam da prođe. I onda bol, pojavio se ni-od-kud. Mislila sam kako sam sve lepo podnela, razumno. Ali nema ništa razumno u tome da vam umre tata, da nestane za tri meseca i da ništa niste mogli da uradite, da niko ništa nije mogao da uradi. Toliko je kasno bilo. I sad je vreme plakanja, tri meseca kasnije, svakodnevnog plakanja, iako am plakala i pre, ali drugačije, ovo sad me guši. Sad znam zašto dva meseca otkaznog roka. Užasavala sam se pomisli na slobodno vreme, mogla sam još beskonačno da radim po dvanaest sati dnevno i trpim mobing. To je lako, presmešno. Ovo sad... mir i vreme za razmišljanje, to je nepodnošljivo. Za šet meseci, niko me nije tešio, niko me nije zagrlio, stvarno zagrlio, ni u čijem naručju nisam plakala do besvesti, niko nije uopšte video da plačem. Ja sam jaka, samostalna, razumna, sve sam vrlo lepo podnela. Ma, jebote, ja svih šest meseci plačem svake noći, svaki dan nekoliko sati provedem u otupljenom buljenju u tv, šćućurena pod ćebetom, izbezumljena od straha, nekoliko sati nakon uspešnog radnog dana, druženja s prijateljima, koncerta, bioskopa, druženja s familijom. Nije moj život stao, niti sam pala u duboku depresiju, niti delujem zabrinjavajuće. Ja sam kao i svako drugi spolja. Iznutra, vodopadi suza, ogroman strah, i usamljenost veličine mora. Kad šetam ulicom, posmatram druge ljude i mislim da li svako tako u sebi nosi sebe, a spolja masku, kakvu god? Thu, 07 Mar 2013 20:00:00 +0100 https://www.blogoye.me/pricice/98214/ Proleće, proleće, proleće... Sunce sija, toplo je, dani su savršeni i svetli, noći su lepe i romantične. Oseća se miris reke. Da, nisam se zbunila, u retkim trenutcima zaista miriše reka u gradu. Drveće je olistalo, zelenilo je sakrilo sivilo betona. Na pijaci, boje se pretaču iz jedne fantastične žive nijense u drugu. Čak i prolećna kiša ima nekog šarma, kao da samo doprinese sveukupnoj živopisnosti, spirajući smog i prašinu. Energija i snaga je sažeti opis cele šarene slike. Tako to radi priroda. A malo ljudsko biće koje piskara ove redove?! E, to je već druga priča. Malo ljudsko biće ne zna šta će sa samom sobom. Sva ta nabujala energija oko mene tera da se moje želje probude i rasplamsaju. Želim da učinim nešto, nešto što će promeniti svet, barem ovaj moj mali, nešto drastično. Želim da se smejem dok me stomak ne zaboli. Želim da se napijem i ludujem u nekoj kafani do zore. Želim da se šetam pored reke u predvečerje dok me za ruku drži snažna muška ruka. Želim da strasno vodim ljubav sa istim tim muškarcem, snažnim i pouzdanim. Želim da ga gledam kako spava, i osećam njegovu ljubav. Želim, želim, želim... Pročitah jutros kako svi želimo da menjamo svet, a ipak nekako se dogodi da svet promeni nas. Istina... Proleće je tako divno, i opterećuje sačuvaj Bože. I, da vam kažem iskreno, jedva čekam kad će ona letnja žega pa da mi jedina želja bude hladovina i hladni napitak, i da budem s mirom. Elem, tako... Odoh da napravim sebi kaficu i da čitam knjigu. Da, da, i ja se čudim: Bože ti pomozi, ko još čita knjigu u proletnje nedeljno popodne?! Sun, 15 May 2011 17:10:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/88485/ Praznik rada kod mene protiče apsolutno neradno. Četiri slobodna dana koristim da leškarim , čitam, posvetim se sebi kroz sve one male sitne ženske stvari, i, naravno, gledam tv mnogo više nego inače. Neću pisati o opštom trendu radovanja ubistvima po svetu, pošto ne znam ni šta tu ima da se kaže. Mene samo obuzme neka tuga od svega toga, pa se trudim da vesti izbegnem, i da na tu temu čujem što manje mogu. Srećom, kroz ’’prozor u svet’’ mogu da se vide i neke lepe stvari, one koje daju nadu da nije sve tako crno, one koje vam ostave osećaj optimizma a ne beznađa. Imam nekoliko utisaka nedelje, stvari koje sam pogledala a koje su me dotakle, izmamile po koju suzu, učinile ponosnom, i dale ’’vetar u leđa’’ da verujem u dobrotu, da verujem u duh čovečiji, neumoran i snažan, uprkos svemu, koje su učinile da vidim da ipak, uz svu krizu, nemaštinu i ludilo kojim smo okruženi, ipak postoje ljudi koji sopstvenom snagom ličnosti doprinose da i oni oko njih, zabludeli u tešku svakodnevnicu, osete optimizam. Najjači utisak ostavila je emisija Radna akcija na Prvoj. Za one koje ne znaju, daje se četvrtkom uvečer, i ideja je da se nekom ko živi u teškim materijalnim i stambenim uslovima, potpuno renovira i sredi stambeni prostor u roku od pet dana. Koliko sam primetila, uglavnom se biraju porodice sa decom koje žive u malim, skučenim i oronulim prostorima, do tridesetak kvadrata. U poslednjoj prikazanoj emisiji, jednoj samohranoj majci troje dece, medicinskoj sestri, koja zajedno sa decom, živi kod oca, u kućici od dvadesetdevet kvadrata sa zajedničkim dvorištem, poklonjen je potpuno novi životni prostor na temeljima starog. Neverovatan je bio izraz lica te žene, ali i dece, kad su posle pet dana došli u svoju staru novu kuću. Izrazi neverice i zahvalnosti smenjivali su se na njenom licu i u njenim očima, dok je razgledala učinjenu promenu. Deca su skakala od radosti pokazujući jedni drugima nove igračke i novu sobu koje su dobili. Zaista sjajan gest, i prilika za neki novi, veseliji nastavak. Toplina doma, barem u mom svetu, je mesto gde se sve dobre stvari rađaju, i gde se akumulira snaga za nova iskušenja koja nam život priređuje, i pored ljudi koji čine da se osećamo sigurno i zaštićeno, bitan je i taj mali estetski momenat, koji nam učini da se osećamo udobno. Sinoć sam gledala Ja imam talenat na RTS1. I to je sledeći utisak. I šta reći osim da toliko snage, volje, optimizma i pozitivne energije odavno ne videh negde. Uhvatila sam sebe kako uopšte ne razmatram da li je neko dobar ili nije u onom što izvodi, ili da li mi se dopada ili ne, već kako duboko uživam u snazi volje svakog kandidata, koliko se divim tom poverenju u sopstveni talenat, toj hrabrosti s kojom se dođe pred milionski auditorijum da bi se pokazala neka veština. Utisak ove emisije bila je vera, vera u sebe, vera u uspeh, vera u sopstveni trud i rad, vera da će na kraju vrednost u vama ipak pronaći svoj put da se pokaže i dokaže. I treći utisak je, naravno, kraljevsko venčanje. I znate šta, baš me briga hoće li se sad neko narugati sentimentalnosti, ili naivnosti, ili ko zna čemu. Ja sam bila potpuno oduševljena. Oduševljena ne samo samom ceremonijom, i lepotom prizora, već oduševljena činjenicom da ipak postoji toliko ljudi na ovoj planeti koji su u stanju da se raduju sreći jednog mladog para, da se raduju lepoti, da poštuju tradiciju. Svest da u ovom i ovakvom svetu, gde se ljudi raduju javno i neskriveno nečijoj smrti, ma čija da ona bila, postoje i oni koji veruju u bajke, oni kojima je zastao dah od lepote jedne devojke koja se udaje za princa, ispunila je mene nadom i optimizmom. I, šta god da ko mislio, ja smatram da ima nade za nas dok još živimo u svetu u kome se događaju bajke. To je reality koji ja pozdravljam. I tako, dragi moji, želim vam da uživate u praznicima, i da uživate u svojim malim bajkama, ili da ste našli mesto odakle crpite snagu da za sebe i svoje drage stvorite bajku. Želim nam svima što manje politike i terorizma, a što više nekih novih lepih kutaka, vrednosti unutar nas samih i novih bajkovitih početaka. Mon, 02 May 2011 13:28:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/88104/ Tražim rečenicu koja će biti prigodna za početak ovog post-a, a sve što mi ’’pada na pamet’’ zvuči kao otrcana floskula. Pitam se zašto je to tako, je li krivac nedostatak kreativnosti ili originalnosti ili ko zna čega, ili su razlog reči, previše puta izgovorene, a nisu ih pratila nikakva dela, nikakvi učinci, pa su se rasplinule svuda i sad blude naokolo bez značenja i vrednosti?! Nadam se da je ovo prvo.Nadam se, jer bi to značilo da ja imam problem, a ne da smo svi, kao društvo izgubili kompas, izgubili vrednosti, izgubili sebe. U poslednje vreme, u poslednjih par meseci, ne pišem ništa i čitam retko i prilično kratko. Pravdam se umorom, iako znam da je to opravdanje slabo, i neiskreno. Moja se misao povukla pred radnim zadacima, pred željom da budem što bolja u svom poslu, pred ’’napredovanjem’’. Namerno stavljam taj glagol napredovati pod navodnike jer ono što je njegovo značenje, po mom mišljenju, i ono za šta sam ga ovde upotrebila dve su sasvim suprotne stvari. Negde, jureći za tim napretkom zaboravila sam šta ja zaista smatram da je napredak jedne osobe. I onda se desilo da sam dobila novu koleginicu u mom sektoru, jer da, došla sam do pozicije šefa sektora, trudom, radom i zalaganjem za koje nisam ni znala da sam sposobna. Devojka, dvadeset i tri/četiri godine, potpuno bez iskustva. Unapređena od strane gazde preduzeća, preko moje i volje direktora, sa mesta sekretarice. Posle početnog nezadovoljstva tom odlukom, pomirila sam se sa situacijom, na kraju, niko se nije naučen rodio, svi smo nekad negde krenuli od početka. Međutim, posle prve nedelje njenog rada, u kojoj sam ja bila prilično zadovoljna njenim zalaganjem, ispostavilo se da i ona ima svoju ličnu interpretaciju glagola napredovati. Elem, devojka je naučila par operativnih stvari, moram priznati zavidnom brzinom, i to je za nju izgleda dovoljno. Ispostavilo se da je ona negde odlučila da je to dosta, da dalje i ne treba, i počela je da provodi dane tako što završi svojih par dužnosti ili ih rasporedi tokom dana, a ostatak vremena provodi na Internetu, i skupljajući abrove po ostalim kancelarijama. I sve to ne bi bilo toliko iritantno da usput nije sebi dala prava i slobode šefa, pa ima vrlo nadobudan i drzak stav. Ne treba ni reći da je moje strpljenje bilo na izmaku, a onda se i potpuno izgubilo u momentu kad sam je, sasvim slučajno, kako se to već namesti, čula kako sa gazdom analizira situaciju i rad našeg sektora. Bila sam vrlo besna danima. Ja vrlo analiziram svoje postupke, koji su naravno i ovakvi i onakvi, i zbog količine žara i energije koju ja ulažem u svoj posao, svesna sam da sa mnom nije lako raditi, jer to nije jednostavno ispratiti. Zato se trudim da ne budem preoštra kad uvidim propuste kolega, i da dozvolim drugima više od onog što dozvoljavam sebi. Moj direktor takvo ponašanje naziva ’’pokrivanje tuđih grešaka’’. I iako mi se tu i tamo obije o glavu popustljivost, ja se ipak ne bi složila s njim. Mislim da treba biti pravedan, i praviti razliku između nemara i greške koja se potkrala usled brzine i pritiska. Elem, moja nova koleginica je, ničim osnovano, smislila da želi moje mesto, zanemarujući svoje neznanje. Nije dovoljno što je mesto sekretarice zamenila smislenijim poslom, već bi trebalo i da bude šef. Ipak je to mnogo više cool. Njena drskost prevazilazi sve granice. A moj bes se uvećava s danom u dan. Zaboravila sam da je bes vrlo loš saveznik, vrlo često od presudne važnosti za poraz. Ono što me dovodi do ludila je da jedna praznoglava lutkica sebi daje za pravo mnogo više od onog što bi smela, a sve to zato što ima noge do zuba, čizme do kolena, suknju vrlo iznad kolena, i apsolutno odsustvo bilo kakvog vaspitanja, i to prolazi bez problema, za sada. Ono što me mučilo danima je kako da celoj toj šaradi stanem na put, sve do jutros dok nisam slučajno naišla na rečenicu koja glasi ’’Opsednut sam ironijom sopstvenog života’’. I onda mi sinu i ta istina da za svakog reč napredak ima drugačije značenje. Moj napredak je upoznavanje suštine i upotpunjavanje sadržaja u svakom smislu. Mogu li ja ikad da budem stvarno ugrožena nekim bezsadržajnim?! Da li uopšte u mom životu ima mesta za takve ljude?! Moj direktor, kome su ruke takođe vezane za sada, ima taktiku koja se zove ’’Čekaj da se sapleta sam/a’’, i verujte mi, uvek dočeka. Ali, ja ne bih bila ja, da uvek ne postupam po svom. Umesto što se nerviram, odlučila sam da je otvoreno pitam je li to zaista ono što ona želi da bude u životu, ukras, bez obzira na potencijal koji poseduje? Uostalom, uvek me to zanimalo, šta je ono što takve osobe smatraju kao svoju vrednost?! Da li je zaista ambalaža jedina osobina koja je bitna?! Politika gazde preduzeća je da svi zaposleni treba da budu lepi i mladi, što uz to vrlo često ide i nesposobni, manje je važno. Naravno do tačke u kojoj naprave ogromne greške, ali opet, u tim slučajevima dobijaju momentalni otkaz da bi bili zamenjeni nekim istim takvim, pa u krug. Verujte mi, ja sam u tom preduzeću deset meseci, i jedan sam od starijih radnika. Tako da besmisleno je pokušavati promeniti njega, ali možda ipak neće biti uzaludno pokušati objasniti njoj tačku u kojoj stoji. Ili sam ja prevelik idealista?! Videćemo.  Sun, 17 Apr 2011 15:56:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/87493/ Dva dana zbrajam i oduzimam. Uspehe i greške iz prethodne godine. Valjda kao i svi. Nisam osetila novogodisnju euforiju, ali opet, ima vec par godina kako mi to osećanje izmiče. Ne iz nekih pesimističnih razloga nego prosto zato sto sam negde, u nekom momentu, počela da razmatram taj 31.12. kao i svaki drugi dan. Ali eto, ove godine prvi put sumiram utiske. Desilo se svašta, i ružno i lepo, iako mi je krajnji utisak da je to bila jedna dobra godina. Teška i plačljiva, ali dobra. Hoću da se setim zašto, pa da se pohvalim tim i tim, da objavim svetu neki konkretan događaj kojim je prethodna godina obeležila moj život, a ne mogu. Ne mogu jer nije se desilo ništa spektakularno, nisam videla nijednu egzotičnu zemlju, nisam zaradila svoj prvi milion, nisam se ni udala, ništa što bi ljudi prepričavali kao neki ’vau’ događaj. 2010. bila je jednostavno moja mala lična pobeda, nikom zanimljiva do meni samoj. Pobeda zato što je bila teška, zato što je bila bezobzirna, zato što me nije poštedela ni u čemu, a ja sam dogurala do 31.12., došla s posla umorna neverovatno, spremila novogodičnju trpezu, smejala se s drugaricama i sestrom, jer bio je to jedan kućni, female doček uz romantični film, i bez ikakvog ludog novogodisnjeg plana, legla da spavam zadovljna sobom. Moja mala lična, neprocenjiva pobeda. Upoznala sam puno novih ljudi, uglavnom mi se nisu dopali, ali su me naučili šta nikad ne želim da postanem i budem. Naučili su me da još više cenim svoje prijatelje, da ih čuvam i da im se divim, i da generalno uvek i u svakom momentu poštujem ljude koji imaju stav i mišljenje, pa makar se i razlikovalo od mog vlastitog. Imam posao težak i naporan, i bez obzira što je svaki dan borba koja me iscrpljuje preko svake mere, zahvalna sam na tom poslu, jer me je naučio da verujem u sebe, i da ne postoji ništa što se ne može, samo ako pokušaš. Stavila sam tačku na jedan besmisleni dugogodišnji odnos koji me je omalovažavao u sopstvenim očima a da toga nisam bila ni svesna. Sada znam da neke žrtve koje činimo zarad ovog i onog, nisu zarad toga čime ih sebi opravdavamo, već su beg. A sve dok bežiš, ono od čega bežiš juri te neumorno. I sve me to naučilo da pogledam u ogledalo i da mi se dopada ona koju tamo vidim. Ne uvek lepa, ne uvek srećna, ne uvek dobra, ali uvek ista i svoja. Dobro, ipak mi se ne dopada onih onih par kilograma viška, ali s tim stvarno ne umem da se izborim. Dragi moji, što navratiste, želim vam da volite onog ko vas posmatra iz ogledala, i ove godine i svake naredne. Sun, 02 Jan 2011 18:40:00 +0100 https://www.blogoye.me/pricice/84688/ Negde sam pročitala da je vrlo važna stvar, na kraju svakog dana sebi reći zbog čega smo taj dan bili zadovoljni. Vrlo je važno, kažu, biti svestan činjenice da se svakog dana nečemu obradujemo, da se svakog dana nečemu nasmešimo. Počela sam da usvajam taj savet, i iako, pod uticajem lošeg dana na poslu, ili ljubavnih neprilika, tu i tamo zaboravim da se preslišam, uglavnom zabeležim svaku lepu stvar u neki poseban tefter u glavi, u kom se onda ogromna pozitivna energija akumulira i posle izlazi kroz osmeh, kroz mir, kroz zadovoljstvo sobom i sopstvenim životom. Elem, jutros sedim i pijem kafu, i imam potrebu da s vama svima podelim svoja dva glavna utiska od prethodnih mesec dana. Ne, nisu to ni gej parada ni dešavanja u Đenovi, ni poskupljenje grejanja. To su dva koncerta kojima sam imala sreću, a sad mislim i čast, da prisustvujem. Žanrovski potpuno različiti, ali po energiji koju su nosili, savršeno jednaki. 16. oktobra bila sam na koncertu Parnog valjka u Areni u Beogradu. Neću vam pričati o fenomenalnom Akiju, koji posle svih ovih godina peva nepromenjeno sjajno i poseduje energiju na kojoj bi mu mogli pozavideti i tinejdžeri, ili o ostalim momcima iz benda, koji su publici priredili festival za uši kad je o kvalitetnom i besprekornom zvuku reč, jer sve ste to već negde pročitali. Ono što je mene fasciniralo, odnosno što je meni bio najjači utisak večeri, bio je sklop publike. Oko mene stajali su najrazličitiji ljudi, momak i devojka koji su zaljubljeno pevali sve pesme od početka do kraja, slaveći time svoje emocije; gospodin u kasnim tridesetim, gromada od čoveka, koji se potpuno ’’otkačio’’ šireći neverovatnu pozitivnost; mama i ćerka tinejdžerka, darkerka, reklo bi se po stilu oblačenja i šminki, koje su zajedno pile pivo, skakale i pevale; mladi roditelji koji su doveli svog malog sina i zajedno s njim plesali i pevali; momci u svojim četrdesetim godinama, dugih kosa, brada i u kožnim jaknama, što bi se reklo bajkeri, koji su se takođe sjajno zabavljali; grupa drugara u svojim ranim dvadesetim, koji su, takođe, pevali sve pesme iako su neke starije i od njih samih... I da ne nabrajam dalje, stvorili ste, nadam se, već sliku koju želim da vam dočaram. Zamislite sad sve te ljude kako horski pevaju Slazem - sate, dane, godine Pa krenu bitke Dodju porazi Kad nije film Da pravda pobjedi Sjeti se Kako smo mastat' znali I bogu dane krali Ispred "zvecke" satima Kovali planove Kuzili istine Svak' sa svojeg oblaka I teku bitke teku porazi Ti znas da nije lako Isti ostati Moje zastave - uvijek su iste boje Nad njima ljubav caruje Moja zastave - nikad na pola koplja Ljubav se ne predaje   Sinoć, 06. Novembra, bila sam u SKC-u na koncertu Marchela. Veliki sam poklonik mladog umetnika. I znam, možda sam malo prestarila slušanje hip-hop-a, međutim tekstovi koje on piše su nešto što mene potpuno dotakne, i sve o čemu govori ja prepoznajem i osećam, pa mi je blisko. Jako sam želela da ga čujem uživo, i napokon sam namolila moje drugare, da idemo na koncert. Istina, bili smo među najstarijima tamo, i kao prava ’’starija raja’’ stajali smo na kraju sale, ali potpuno učestvujući u emocijama i energiji koju su Marchelo i njegova ekipa širili s bine a publika im usrdno uzvraćala. Kao roditelji koji se nadimaju od ponosa gledajući svoje dete kako diplomira kao najbolje u grupi, tako sam se ja osećala gledajući svu tu decu, jer prosek godina je bio negde oko 20-25, koji su bučno i s oduševljenjem pozdravili Marchelove reči, parafraziram, ’’Vidi i ovi neke budale kao mi, pa umesto da paradiraju i ruše sopstveni grad, oni došli na koncert’’ . I bez obzira što Marchelo vrlo brzo govori svoje tekstove, i horsko pevanje s njim, prilično je nemoguće, postojali su delovi koje je publika, najglasnije što može, ipak pevala. Jedan od tih momenata, bio je uz pesmu Tri želje, gde, na kraju pesme, u kojoj se govori o kompromisu koji napravimo sa životom, zarad lagodnijeg života, idu stihovi Vi ste stoke, svinje, govna i nakaze, ljudi od papira!"  "Ali, ti nemaš makaze! Mi smo srecna porodica, s nama sve u redu je. Ti si taj virus, ti si taj što buni se!" "O, da, kako da ne, u našoj zemlji sve u redu je: red u pošti, red za vizu, i na auto-putu red! Sve je to zbog vas, vi ste šljam i ološi... vi ste cak ponosni što ste toliki monstrumi!" "Ti nemaš makaze i ne možeš nam ništa. Vladamo, ti buni se, još godina trista." "Grešite, ipak jedno mogu, mali trik: da odem od vas i da ne budem kao vi. NIKAD." I eto, to su moji utisci prethodnih mesec dana, to su momenti u kojima mi je srce bilo puno ponosa, jer se to dešavanja iz zemlje u kojoj ja živim. I delila sam to sa nekim divnim ljudima, koji takođe žive u ovoj zemlji. To je slika moje Srbije, možda ne toliko atraktivna kao one negativne, ali slika koja postoji a čine je divni neki, pozitivni i pametni ljudi, od 7 do 77. Slika koju ja pokažem prijateljima i rodbini iz inostranstva, s ponosom. Sun, 07 Nov 2010 12:28:00 +0100 https://www.blogoye.me/pricice/82752/ „Prosti brojevi deljivi su samo s brojem jedan i sa samim sobom. Zauzimaju svoje mesto u beskonačnom nizu prirodnih brojeva, stisnuti između pretodnog i sledećeg kao i svi ostali, ali uvek korak ispred njih. To su nepoverljivi i usamljeni brojevi (...) (...) među prostim brojevima postoje neki koji su još više posebni. Matematičari ih nazivaju prosti blizanci: to su parovi prostih brojeva koji stoje sasvim blizu, gotovo jedan uz drugi, zato što između njih uvek postoji jedan paran broj koji ih sprečava da se stvarno dodirnu. Brojevi kao što su 11 i 13, zatim 17 i 19, 41 i 43. Ko ima strpljenja da nastavi da broji, otkriće da se ovi parovi, kako niz odmiče, sve više proređuju. Naići će na sve izolovanije proste brojeva, izgubljene u tihom ujednačenom prostoru ispunjenom samo ciframa, mučiće ga teskoban predosećaj da su parovi na koje je dotad naišao samo puki slučaj, da im je stvarna sudbina da budu sami. A onda, već spreman da odustane, kad izgubi volju da dalje broji, naleteće na još jedan par blizanaca stisnutih jedan uz drugi. Među matematičarima vlada uverenje da će se, koliko god da se broji, uvek naići na još dva takva broja, iako niko ne može da kaže gde, dok ih neko ne otkrije.         Paolo Đordano ’’Usamljenost prostih brojeva’’   Sjajan citat za zaljubljenike u slova koji se bave brojevima. Sjajna knjiga za poklonike proučavanja pomerenih stanja svesti, zakopanim ispod normalnih, svakodnevnih površina. Odavno nisam ništa pisala. Retko sam i svraćala ovde u poslednje vreme, da vidim šta se piše, još ređe nešto zaista i pročitam, samo baš drage blogere, za nove ili meni nepoznate nemam strpljenja. Ništa što podseća na emociju, ne mogu da podnesem. A tek ne mogu razglabanja o društveno-političkoj situaciji u zemlji i svetu. Prekinula sam desetogodišnju besmislenu vezu. Napokon. Na sreću. Nažalost. Osećam neko neodređeno olakšanje. Osećam i napetost s kojom osluškujem zvuk telefona. Nadam se, pretpostavljam, da mi neće dozvoliti da odem. A hoće, i mora i treba. I već neko vreme u ogledalu ujutru viđam poslovnu ženu, bez emocija, bez osmeha, s brojevima u mislima, na papiru, u rukama, na ekranu... S brojevima u celom biću. Savršeno ljubazna, savršeno poslovna, savršeno sposobna. Za četiri kratka meseca, prva osoba do generalnog direktora. Postoji ta izreka da je rad stvorio čoveka. Verovatno tačna. Ali, kao i sve drugo, taj stvoreni čovek, iskoristio je taj rad od kog je nastao, da bi se otupeo, da bi ubio u sebi sve što ga čini ljudskim bićem, a ostavio samu ambiciju. Ona je laka, ne boli i ne vređa. Samo postaviš cilj i juriš ka njemu. Kad ga dostigneš, onda ga pomeriš malo napred pa još malo i još malo... nema kraja. Ambicija je osećanje koje nikad ne nestaje. I ne trpi ostala osećanja, što je, u stvari, i poenta priče.   Ambicija je osećanje ili osobina, koja sasvim sigurno dovodi do rezultata. Ne podnosi besane noći, ne podnosi podočnjake, umor, tugu i dezorjentisanost. I što je više imaš, rezultati su bolji, a zavisi samo i isključivo od osobe koja je poseduje. Nikakav strani faktor tu nema uticaj. I nema sivih površina, samo crne i bele. I tako, ako već niste, svakako pročitajte pomenutu knjigu. Nema mnogo veze s mojom pričom. Ja sam samo za sebe izvukla jedan deo koji mi se dopao posebno, pa se ovde sa sobom razgovaram. Sun, 31 Oct 2010 13:19:00 +0100 https://www.blogoye.me/pricice/82545/ Novinski članci. Ovde otpušteno ovoliko radnika, onde onoliko. Ovo preduzeće otišlo pod stečaj, ono preduzeće otišlo pod stečaj. Statistički podaci slučajnom čitaocu tih istih članaka, udobno zavaljenom u fotelju u toplini sopstvenog doma. Meni. I onda se dogodi da, nekim čudnim obrtom sudbine, dođem u situaciju da budem deo jednog takvog preduzeća. Istina, nije otišlo pod stečaj, i verovatno neće biti ugašeno, ali po kojoj ceni?! Velika, eminentna kuća smanjila je plate od pedeset do sedamdeset posto svim malim ljudima koji čine istu. Malim ljudima koji imaju decu koja su upravo krenula u školu i trebaju im knjige, i nove patike i nova oprema za fizičko, i cipele za zimu, i jakna. Malim ljudima koji imaju stanarine. Malim ljudima koji su prezaduženi po svim mogučnim karticama, dozvoljenim minusima i svim sredstvima po kojima čovek može da se zaduži, zbog plate koja kasni tri meseca. I onda dobiju obaveštenje da će ta ista plata, pošteno i vredno zarađena, biti smanjena za pedeset do sedamdeset posto. Pedeset do sedamdeset posto. I dogodi se da žena, koja u tom istom preduzeću radi od početka, koja, u proseku, radi po deset sati dnevno i koja je, bez preterivanja, stub svog sektora, i daje se tom poslu maksimalno, dobija otkaz po osnovu ne sviđanja mladom, nadobudnom, nesposobnom i vrlo sujetnom direktoru, koji na njeno mesto dovodi devojku bez iskustva. Ona dobija otkaz, a njenom mužu, koji je deo istog preduzeća, smanjena je plata za pedeset posto. Njih dvoje imaju dvoje dece i podstanari su. Nisu oni baš najsimpatičniji ljudi koje sam u životu upoznala, ni previše kolegijalni, ali svejedno... Jednim potezom bezobzirnog gazde, i mladog direktora koji je kumovao otkazu, njihov, koliko-toliko, stabilni i uređeni život pretvorio se u ružan san, vrlo stvaran i opipljiv. Rešenje o otkazu još joj nije saopšteno zvanično, ali ona je iz nekog izvora saznala da se sprema, kao, nažalost, i ja, pa već priprema teren da kaže kako je otkaz sama dala. Umesto da je uletela kod mladog nam direktora, da mu je spomenula svu familiju vrlo glasno da neko slučajno ne propusti koju reč, da mu kaže sve što treba da mu se kaže, i što je zaslužio, ona i dalje dolazi na posao i obavlja svoje zadatke revnosno, kao i do sada, poslednjim atomom nade se nadajući da se otkaz ipak neće dogoditi.  Ne postoje reči koje mogu opisati težinu te slike, ni izraz njenog lica u trenutcima kad misli da je niko ne vidi, i njenih očiju... Pričala nam je kako je sin pitao kad će ići da kupe knjige, pa ne njen odgovor da ne zna, on joj je rekao da nema veze, i da ne moraju kupiti nove knjige, da mogu i polovne. Uh..... Grozna nedelja je iza mene, a sutra već opet ponedeljak i povrat u sliku iz novinskih članaka. Povrat u statistiku. Zaboravimo, usled ludila svog sopstvenog života, da nijedno biće na svetu nije statistika, da je svaka priča iz novina, stvarna ljudska sudbina, opipljiva i realna. Nepodnošljiva težina postojanja. Sun, 05 Sep 2010 12:27:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/81198/ I tako radim ja već mesec dana. Imam filosofiju da  je uvek prvih mesec dana u novom preduzeću najteže. Koliko god da imaš prethodnog iskustva na ’’istim ili sličnim poslovima’’, prvih mesec dana, po promeni preduzeća je tapkanje u magli, koja se samo tu i tamo malo podigne. A kad potpuno nestane, to ne primetimo, barem ja ne, to se samo nekako dogodi u nekom trenu koji ne ispratim. Elem, mojih prvih mesec dana isteklo danas. Magle još uvek ima ali samo mestimično, na poljima gde nikad pre nisam zalazila. Vratila sam se poslu, od kojeg sam, do pre samo godinu i po, mislila da ću doživeti nervni slom ako samo još jedan dan provedem radeći ga. I onda, nakon tog vremena, počevši opet da radim to isto, nemajući mnogo izbora, pitala sam se koji mi bi vrag tada, kad je ovaj poslić lagan, barem meni, i kao neki zadatak iz matematike po kojem brčkaš dok ne dođeš do rešenja, koje mora da postoji samo ga treba naći, a lepo plaćen?! I nedugo pošto sam počela da radim, i zapitala se pomenuto, pojavio se odgovor. Ljudi. Male, sitne duše koje su našle neko mesto i zamislile da je tron, pa odatle posmatraju ostatak sveta, a usled visine koju su sebi dodelile u svom imaginarnom svetu, počeli su da boluju od te visinske bolesti, za koju lek još nije pronađen, a verovatno da nikad neće ni biti. Naime, imam tri koleginice i jednog kolegu u kancelariji, dve gospođe u svojim pedesetim godinama, jednu na pragu četrdesete dok je kolega negde na sredini između tridesete i četrdesete. Spominjem njihove godine da bi se moglo zaključiti, kao što sam ja zaključila u prvoj nedelji rada, da su to sve ozbiljni, odrasli ljudi. Pored njih pomenutih, i mene, imamo još i ženu koja radi kao kurir, odnosno meni je tako predstavjena, i to joj piše u ugovoru o radu. Međutim, nakon ovih mesec dana, bez ikakvog preterivanja, ja bih to njeno radno mesto preinačila u lični sluga na našu malu službu. Ona, pored kurirskih poslova, kuva kafe, kupuje doručke, plaća privatne račune, trkne po cigare, kupuje knjige za decu gospođe na pragu četrdesete jer su redovi u knjižarama ogromnni, pa je logično da nekog ’’zamoli’’ da to za nju obavi, čisti kancelariju, i sve u svemu, radi sve što god kome padne na pamet da bi trebalo da se uradi a njega samog mrzi. I sve to za dvadeset hiljada dinara. A kako to već biva, ta kurirka je jedna prostodušna žena, kojoj ništa nije teško, sretna što u ovakvom vremenu uopšte ima posao, i svesna svoje mentalne ograničenosti (koja, nažalost, zaista postoji) vrlo revnosno, i bez ijedne žalbe, obavlja sve poverene joj zadatke, bili oni privatni ili poslovni. Znam, sada će neko reći, da je svakom onako kako sam dozvoli, i da vas drugi upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, onoliko koliko se pustite. Međutim, nije uvek tako. Postoje ljudi, kao naša kurirka, koji nemaju mentalnu snagu i mogućnost, da se s njom izbore protiv ruganja i iskorištavanja, koji ne znaju da na zlobne šale adekvatno odgovore pa čak ni da ih barem prepoznaju. A pored takvih, kao po pravilu, uvek se nađu i ovi što sam ih već pomenula, što pate od visinske bolesti, koju treniraju na svim ’’kurirkama’’ ovog sveta. Na njima pokažu koliko su bistri, vispreni, duhoviti i inteligenti. I ja od toga imam mučninu, i to, čini mi se, više od bilo koje druge anomalije društva koju poznajem. Kad sam primetila način ophođenja prema njoj, i to da je ona malo ’’sporija’’, ali i sasvim dovoljno brza da bude vrlo sposobna i odgovorna na svom radnom mestu, odlučila sam da se ne mešam. Ne mogu ja ispravljati sve krive Drine ovog sveta, odlučila sam da neću dozvoliti da me taj odnos remeti, ili dotiče. Jbg, to je takva bara, ako možeš plivaj, ako ne, potonućeš i to je to. Uspela sam da se držim te svoje odluke nekih nedelju i po dana, i onda sam počela da reagujem na napade na nju spontano, bez razmišljanja, i skoro i pre nego mi to dopre do svesti, ja sam već rekla nešto, vrlo oštro, u odbranu kurirke koju je neko napao zato što ima loš dan i zato što može. I vidim zahvalnost u njenim očima, i ne znam zašto, ali ona mi je još teža od gluposti ovih žena. Tako me duboko rastuži. Baš ne umem da objasnim zašto. Možda što me boli da uopšte treba neko da reaguje za nju odnosno što se ikako dešava da je neko napadne, ili da joj se ruga, iako zna da ona ne ume da reaguje na to. Ili možda što znam da ne zaslužujem da mi bude zahvalna, jer ja reagujem u tom nekom trenutku, ali ne reagujem suštinski, jer ja sam deo njih, onih koji se bore za bolji posao, veću platu i bla, bla, bla... Razlika je možda jedino u tome što ja neću uvrediti misleći da tako sebe izdižem, ali je li to dovoljno?! Je li to išta, je li to uopšte vredno spomena?! Neko će reći da se ništa i ne može uraditi jer tih rugalica obolelih od visinske bolesti je jako puno, i nadmoćni su u svakom pogledu. I to je istina, ali ako reagujem ja danas i ne dam da se viče na nju, pa o tome napišem i post, pa taj post pokrene još nekog da reaguje na neku sličnu situaciju, pa od njega vidi još neko, možda je to puteljak koji će dovesti do nekog cilja, makar za nekoliko ljudi. Nadam se, barem... Pa, sad ako ima i neko ko će reći da je to oblik mobinga, i da se treba obratiti službi toj i toj, odmah da kažem tom nekom, da se naša draga kurirka, a da se ne lažemo ni malo ko drugi u toj situaciji, ne bi požalila ni za šta na svetu, da je ona sretna što ima taj posao, i da su te žene baš fine, i da ona voli tu da radi jer, citiram, ’’Moram da radim šta mi kažu jer ko te pita...’’ Ne znam jesam li to samo ja u emotivnoj nekoj fazi, ili je ovo rečenica koja sadrži težinu od koje ne može da se diše?! I vratiću se na ono da se kaže da je svakom onako kako dozvoli, jer to važi za mene, za vas koji ovo čitate, a baš kao i ja ne radite ništa da bi se stvari promenile suštinski, jer ipak, svakom je svoja guzica najvažnija, samo što smo negde zaboravili da, danas-sutra, i vi i ja možemo biti na mestu neke kurirke. Nevažan, potrošni materijal. Ili smo već?!   Sun, 01 Aug 2010 11:14:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/80198/ Kisa ce... valjda. Grmi  i seva a nikako da počne da pada već jednom. A ja tako želim da pada... zato što mi je vruće, i imam potrebu za vodom u svim oblicima, ali i zato što mi se plače, a ne mogu... onda barem da pada kiša, izgledaće kao suze, moje, tuđe... nije ni bitno... Evo, upravo je počela padati... baš dobro, iako nešto jedva i stidljivo, a ja želim pljusak, strašan i glasan i dug. I htela bih izaći i pokisnuti do gole kože. Ništa od toga. Kao i svaki put, progutaću ovaj loš dan, ćuteći, i čekajući da prođe. Muka mi je od sopstvene jačine ili od slabosti, jer ne znam ni šta je to, i pitam se hoću li ikad biti toliko jaka da dozvolim sebi slabost ili jačinu?! Slabost ili jačinu, da se kao normalna osoba raspolutim na sve moguće delove i plačem i grcam i tražim utehu... i zahtevam utehu. Slabost da priznam sebi i celom jebenom svetu da imam silnu potrebu za zagrljajem, potrebu da budem slaba i plačljiva, potrebu da se barem jedan dan neko brine zbog tih mojih iracionalnih suza i ludila, i da mi neumorno govori da će biti sve u redu, i ja da verujem. Ništa ni od toga. Mogu da utešim, mogu da zagrlim, mogu da razumem ali ne mogu da dozvolim nekom da to isto uradi za mene. Ne znam kako bih to. Kod mene je uvek sve super, ja se uvek smejem, sarkastično se šalim na loše stvari, govorim da je uvek i ono grozno za nešto dobro. A nije, grozno je grozno i tu je tačka. Nijedna šala to ne može učiniti lepim ili bar manje groznim. A kad stvari krenu tom putanjom, lošom, zatvorim se u kuću i ćutim, nešto mi se ne izlazi i ne druži, sve dok ne prođe, da niko ne vidi. Kao sad... kao prokleto sad. Umesto da plačem, jer želim, jer trebam, jer mi se sve skupilo, ja ću izabrati garderobu za sutrašnji radni dan, opeglati je i pripremiti na vešalicu, oprati kosu i urediti je da bude lepa, istuširati se, pročitati par stranica Murakamijeve knjige, i leći da spavam, kao da je sve u najboljem redu. A ništa nije. Sve je redom golo sranje. Jedan redovni posetilac ovog mog bloga, napisao mi je na jednom post-u kako mi ne leži patetika. E, i ne leži. Nikom ne leži, zato je to stanje nešto što nije poželjno ni u jednoj sferi bilo čega. Ali, avaj, dragi moj posetioče, vrlo često se ono nepozvano i neželjeno samo pozove i dođe, i mi tu ne možemo ništa. A i ja, izgleda, delim tvoje mišljenje, da je slabost, obična i ljudska, patetično stanje. A grešimo ti i ja, sasvim je u redu plakati ponekad i rasipati se pred drugim ljudima i dozvoliti sebi da tražimo zagrljaj kad nam je potreban onako baš, baš. Kao sad. Eto... A ništa ni od pljuska, samo mlaka kišica... Sun, 18 Jul 2010 22:24:00 +0200 https://www.blogoye.me/pricice/79446/