Proleće, proleće, proleće... Sunce sija, toplo je, dani su savršeni i svetli, noći su lepe i romantične. Oseća se miris reke. Da, nisam se zbunila, u retkim trenutcima zaista miriše reka u gradu. Drveće je olistalo, zelenilo je sakrilo sivilo betona. Na pijaci, boje se pretaču iz jedne fantastične žive nijense u drugu. Čak i prolećna kiša ima nekog šarma, kao da samo doprinese sveukupnoj živopisnosti, spirajući smog i prašinu. Energija i snaga je sažeti opis cele šarene slike. Tako to radi priroda. A malo ljudsko biće koje piskara ove redove?! E, to je već druga priča. Malo ljudsko biće ne zna šta će sa samom sobom. Sva ta nabujala energija oko mene tera da se moje želje probude i rasplamsaju. Želim da učinim nešto, nešto što će promeniti svet, barem ovaj moj mali, nešto drastično. Želim da se smejem dok me stomak ne zaboli. Želim da se napijem i ludujem u nekoj kafani do zore. Želim da se šetam pored reke u predvečerje dok me za ruku drži snažna muška ruka. Želim da strasno vodim ljubav sa istim tim muškarcem, snažnim i pouzdanim. Želim da ga gledam kako spava, i osećam njegovu ljubav. Želim, želim, želim...

Pročitah jutros kako svi želimo da menjamo svet, a ipak nekako se dogodi da svet promeni nas. Istina...

Proleće je tako divno, i opterećuje sačuvaj Bože. I, da vam kažem iskreno, jedva čekam kad će ona letnja žega pa da mi jedina želja bude hladovina i hladni napitak, i da budem s mirom.

Elem, tako... Odoh da napravim sebi kaficu i da čitam knjigu. Da, da, i ja se čudim: Bože ti pomozi, ko još čita knjigu u proletnje nedeljno popodne?!