„Prosti brojevi deljivi su samo s brojem jedan i sa samim sobom. Zauzimaju svoje mesto u beskonačnom nizu prirodnih brojeva, stisnuti između pretodnog i sledećeg kao i svi ostali, ali uvek korak ispred njih. To su nepoverljivi i usamljeni brojevi (...)

(...) među prostim brojevima postoje neki koji su još više posebni. Matematičari ih nazivaju prosti blizanci: to su parovi prostih brojeva koji stoje sasvim blizu, gotovo jedan uz drugi, zato što između njih uvek postoji jedan paran broj koji ih sprečava da se stvarno dodirnu. Brojevi kao što su 11 i 13, zatim 17 i 19, 41 i 43. Ko ima strpljenja da nastavi da broji, otkriće da se ovi parovi, kako niz odmiče, sve više proređuju. Naići će na sve izolovanije proste brojeva, izgubljene u tihom ujednačenom prostoru ispunjenom samo ciframa, mučiće ga teskoban predosećaj da su parovi na koje je dotad naišao samo puki slučaj, da im je stvarna sudbina da budu sami. A onda, već spreman da odustane, kad izgubi volju da dalje broji, naleteće na još jedan par blizanaca stisnutih jedan uz drugi. Među matematičarima vlada uverenje da će se, koliko god da se broji, uvek naići na još dva takva broja, iako niko ne može da kaže gde, dok ih neko ne otkrije.

        Paolo Đordano ’’Usamljenost prostih brojeva’’

Sjajan citat za zaljubljenike u slova koji se bave brojevima. Sjajna knjiga za poklonike proučavanja pomerenih stanja svesti, zakopanim ispod normalnih, svakodnevnih površina.

Odavno nisam ništa pisala. Retko sam i svraćala ovde u poslednje vreme, da vidim šta se piše, još ređe nešto zaista i pročitam, samo baš drage blogere, za nove ili meni nepoznate nemam strpljenja. Ništa što podseća na emociju, ne mogu da podnesem. A tek ne mogu razglabanja o društveno-političkoj situaciji u zemlji i svetu.

Prekinula sam desetogodišnju besmislenu vezu. Napokon. Na sreću. Nažalost. Osećam neko neodređeno olakšanje. Osećam i napetost s kojom osluškujem zvuk telefona. Nadam se, pretpostavljam, da mi neće dozvoliti da odem. A hoće, i mora i treba.

I već neko vreme u ogledalu ujutru viđam poslovnu ženu, bez emocija, bez osmeha, s brojevima u mislima, na papiru, u rukama, na ekranu... S brojevima u celom biću. Savršeno ljubazna, savršeno poslovna, savršeno sposobna. Za četiri kratka meseca, prva osoba do generalnog direktora.

Postoji ta izreka da je rad stvorio čoveka. Verovatno tačna. Ali, kao i sve drugo, taj stvoreni čovek, iskoristio je taj rad od kog je nastao, da bi se otupeo, da bi ubio u sebi sve što ga čini ljudskim bićem, a ostavio samu ambiciju. Ona je laka, ne boli i ne vređa. Samo postaviš cilj i juriš ka njemu. Kad ga dostigneš, onda ga pomeriš malo napred pa još malo i još malo... nema kraja. Ambicija je osećanje koje nikad ne nestaje. I ne trpi ostala osećanja, što je, u stvari, i poenta priče.  

Ambicija je osećanje ili osobina, koja sasvim sigurno dovodi do rezultata. Ne podnosi besane noći, ne podnosi podočnjake, umor, tugu i dezorjentisanost. I što je više imaš, rezultati su bolji, a zavisi samo i isključivo od osobe koja je poseduje. Nikakav strani faktor tu nema uticaj. I nema sivih površina, samo crne i bele.

I tako, ako već niste, svakako pročitajte pomenutu knjigu. Nema mnogo veze s mojom pričom. Ja sam samo za sebe izvukla jedan deo koji mi se dopao posebno, pa se ovde sa sobom razgovaram.