Jul 2012. - jedva čekam kad ću na odmor, umorna sam do nezamislivosti. Jedan dan mi je toliko pozlilo da sam uzela taxi da me vozi dve stanice od posla do kuće. Živci su mi kao strune, i stvarno ću nekog zadaviti ako čujem još samo jednu glupost. Avaj, gluposti koliko voliš na ćošku svakom. 17.avgust se činio tako daleko.

Avgust 2012. - umor je dostigao svoj vrhunac, vučem se do posla, na poslu i s posla. Vrućina. I onda napad, veče pred rođendan. Izgledalo je kao da ću dobiti infarkt, bila je to vrlo duga noć. Za 31.rođendan privatna klinika, detaljan pregled srca, merenje pritiska, vađenje nalaza svih mogućih. Za par dana terapija, četiri vrste tableta svako jutro, za srce, za smirenje, za pritisak i aspirin, za svaki slučaj. Nije ništa strašno ali male doze lekova tek da budemo sigurni. Na poslu ludilo, firma puca po svim šavovima, svaka nada izgleda potpuno glupo. Odluka je pala, kad se vratim s odmora, tražim novi posao. Ok.

Odmor je napokon stigao. Stigla sam kući kod mame i tate, napokon. Tata je bio na selu, trebalo je da dođe dan posle mene, taman da se mama i ja ispričamo. Kaže mama da ga neki proliv muči već dugo, i da je smršao jako ali neće kod doktora. Ko još ide kod doktora zbog proliva?! Sutra dan je stigao, čim sam ga videla u glavi mi se pojavila slika Patrik Svejzija, verovatno jedna od poslednjih objavljenih koju sam videla u nekim novinama. Izašli smo u šetnju, kratku a on je jedva hodao. Naterali smo ga da ode kod doktora, 21.08.2012. Mama je otišla s njim a ja sam sedela u stanu i čekala, i molila se kao nikad pre. Vratili su se zbunjenih izraza lica, s nevericom. Samo mi je rekao: tumor na debelom crevu. Mama je otišla u kuhinju i nešto petljala tamo. Kad sam ušla da tati napravim sok, uplakano mi je rekla da je kraj, tri do šest meseci. Bože Gospode! Narednih dana sledili su temeljniji pregledi, nalazi, tumor markeri, CT. Ishod jednak.

Septembar/Oktobar 2012. - predoperativni nalazi i pripreme, homeopata, čitanje o svemu do besvesti, potpuna promena ishrane, kupovanje svega što je bilo ko rekao da je bilo kome pomoglo, operacija, težak oporavak, depresija, napokon izlazak iz bolnice, i malo poboljšanje kod kuće. Nada, ludačka nada da su pogrešili. Oni se bore, a ja jurim svakih desetak dana kući, da budem s njima, pa nazad na posao u ludnicu, radim kao manijak da bi postigla sve što zaostaje kad nisam tu, pa nazad kod njih, i u krug.

Novembar 2012. - Jurim i dalje tamo-ovamo. Više ne osećam umor, samo nemoć. Nemoć je najstrašnije osećanje od svih. Opet nalazi i testovi pred hemoterapiju. Tumor markeri očajni. On više ne misli da će umreti, pravi planove za proleće. Mi ih pravimo zajedno s njim. Znate li kako izgleda kad vidite nekad snažnog čoveka, od dva metra i sto kila, punog energije, kako je užasno ponosan jer je dva puta sišao niz dva niza stepenica u zgradi, odnosno na sprat niže, i popeo se za vreme trajanja jednog svetla koje se automatski gasi? I kako izgleda kad to mora i vama da bude dostignuće kojem se divite kao da se popeo na neki planinski vrh? Iskreno vam želim da nikad ne saznate kako to izgleda. Pet dana nakon što sam se vratila na posao i pet pre nego sam planirala opet da idem kući, mama me nazvala. 23.11.2012. tata je umro. Mirno, u snu. Nije bilo bolova, nikad neću prestati da zahvaljujem Bogu zbog toga. I eto. Sahrana, saučešća, otupelost na sve, nema bola, ni ničega. Samo ravna linija i naučeno, društven prihvatljivo ponašanje.

Decembar 2012. - povratak na posao i spoznaja koliko je loša situacija. Plata smanjena na 20 hiljada, sa 60, bez Aneksa Ugovora, bez objašnjenja. Plata od oktobra koju dobijamo u decembru iznosi 20 hiljada i sve koje slede. Dala sam otkaz, s otkaznim rokom od dva meseca. Neopisiv tempo rada, da se postigne zaostalo i da se uradi sve na vreme. Maltretiranje od strane novog rukovodstva, i užasan pritisak. Ali trpim. Zašto?! E baš nemam pojma.

Januar 2013. - Nema vikenda, radim svaki dan, ludilo u firmi. Svaki dan mislimo da će neko doći i pobiti nas sve zajedno s gazdom. 31.01.2013. kraj, napokon.

Februar 2013. - na odmoru sam kao, da iskoristim neiskorišteno. Teška srca su pristali da mi ga dozvole. Prvih dana osećam se oslobođeno. Spavala sam gomilu sati dnevno, pročitala nekoliko knjiga, družila se malo s prijateljima potpuno zanemarenim. Lepo. Samo par dana odmora. A onda panika, sto nekih kombinacija za novi posao, i jedna po jedna propadaju. Napadi panike sve češći, još uvek se trudim da niko to ne primeti, duboko dišem, i čekam da prođe.

I onda bol, pojavio se ni-od-kud. Mislila sam kako sam sve lepo podnela, razumno. Ali nema ništa razumno u tome da vam umre tata, da nestane za tri meseca i da ništa niste mogli da uradite, da niko ništa nije mogao da uradi. Toliko je kasno bilo.

I sad je vreme plakanja, tri meseca kasnije, svakodnevnog plakanja, iako am plakala i pre, ali drugačije, ovo sad me guši. Sad znam zašto dva meseca otkaznog roka. Užasavala sam se pomisli na slobodno vreme, mogla sam još beskonačno da radim po dvanaest sati dnevno i trpim mobing. To je lako, presmešno. Ovo sad... mir i vreme za razmišljanje, to je nepodnošljivo.

Za šet meseci, niko me nije tešio, niko me nije zagrlio, stvarno zagrlio, ni u čijem naručju nisam plakala do besvesti, niko nije uopšte video da plačem. Ja sam jaka, samostalna, razumna, sve sam vrlo lepo podnela.

Ma, jebote, ja svih šest meseci plačem svake noći, svaki dan nekoliko sati provedem u otupljenom buljenju u tv, šćućurena pod ćebetom, izbezumljena od straha, nekoliko sati nakon uspešnog radnog dana, druženja s prijateljima, koncerta, bioskopa, druženja s familijom. Nije moj život stao, niti sam pala u duboku depresiju, niti delujem zabrinjavajuće. Ja sam kao i svako drugi spolja. Iznutra, vodopadi suza, ogroman strah, i usamljenost veličine mora.

Kad šetam ulicom, posmatram druge ljude i mislim da li svako tako u sebi nosi sebe, a spolja masku, kakvu god?