Prilazim polako, u sebi oklevam. Osećam veliku potrebu danima da uđem u ovu crkvu, a ne znam ni zašto ni šta ću tu. Ipak ulazim. Unutra polutama, nema nikoga. U uglu gori desetine sveća, dole za mrtve, gore za žive. Nekoliko sekundi samo stojim tako i gledam u zidove oslikane ikonama. Sveti ljudi, čini mi se, posmatraju me i upitno i sažaljivo i nekako tužno. Otrgoh se od njihovih očiju i uputih do stola sa svećama. Uzela sam četiri. Palim sveće polako, kao da vreme ne postoji.

Ne znam ni jednu molitvu. Ali mislim, jedna za sve moje drage na ovom svetu. Da budu sretni.

Druga za sve umrle koje sam poznavala. Neka im je laka zemlja.

Treća za baku... ako si negde tamo i vidiš me, nadam se da nisi ljuta što nisam onakva kakvom si se ti trudila da me učiniš.Grešim strašno, ali barem se trudim da uvek bude samo na moju štetu, pa, eto... Nedostaješ mi.

Četvrta sveća za Roberta. Palim je i stavljam u pesak, onaj gde stoje sveće za mrtve. Suze mi se slivaju niz obraze. Samo to imam, nijednu reč koja bi imala smisla, nijednu dostojnu misao. Samo oprosti...

Stojim i gledam u gomilu malih plamičaka, čini mi se, vekovima, a ne mogu da se pomerim,da se okrenem i odem. Samo stojim i plačem, kao da to pomaže nekome. A nikom. Osim možda meni, da se ne ugušim... Želim da me neko zagrli, da me uteši. Vreme, kažu, donese pomirenje i ja verujem u to, ali tuga ostaje, nijedna je sreća neće smanjiti ni oterati. I moram da je nosim sama, i ja i svako.

- ’’Jeste li dobro?’’

Mladi monah je stajao pored mene a da nisam ni primetila kad je ušao. Njegov glas, iako brižan i tih, uplašio me je.

- ’’Oh, oprostite, mislio sam da ste me čuli... Dođite da sednemo nekoliko trenutaka, da se smirite.’’

Krenuh za njim, vraćena u stvarnost, brišući lice rukama i trudeći se da dovedem u red kako spoljašnjost tako i unutrašnjost, barem koliko je dovoljno za razgovor. Ali monah je prestao da govori.

Seli smo na malu klupicu u jednoj od niša crkve i nekoliko minuta oboje gledamo u neku tačku na podu, u tišini. Osetih da sam se opustila, da mi je prijatno tu s njim, širio je neki neobičan, razoružavajući mir.

- ’’Ja nisam vernik’’- izustih iznenađena sopstvenim rečima.

Pogledao me je upitno.

- ’’Mislim jesam, ali nisam... ja nisam krštena i vrlo retko dolazim u crkvu... ne verujem u crkvu... ni u njene prestavnike...“

On ne reče ništa, a ja nastavih da govorim o svojoj veri kao da je to tema dana.

- ’’Znate, čitala sam jednu knjigu, možda ste čuli, u stvari sigurno jeste, zove se ’Život i pouke starca Porfirija’. Jako mi se dopala...i on tamo kaze - Veruj a ne sudi; Poštuj odoru i obred a zanemari čoveka u njoj odnosno onog koji ga vrši - ... Teško je to, zanemariti čoveka, iako je misao lepa... iako je to dobar savet, primenjiv za razne situacije, nazalost’’

- ’’Veliki čovek je bio naš Porfirije’’- reče on napokon -’’ Je li Vaš današnji dolazak ovde pokušaj poslušanja?’’

- ’’Ne znam... možda je više postupak očajnika’’- osetih kako mi se ponovo steže grlo i vlaže oči -’’ Imala sam potrebu da dođem... nije čak ni potreba nego neki nagon, nešto što te tera a da ni ne razumeš zašto’’

-’’Je li Vam odgovoreno?... Mislim, sad kad ste tu.’’

-’’Ne znam...opet’’- pokušah da se nasmešim -’’Ovde je u redu da plačem... ne mogu da mislim ni o čemu drugom... Da li sam došla da budem bliže Bogu, ne znam... možda i da, možda sam se zaista nadala da će ovde nekako učiniti da razumem... A možda je sve to glupost i u stvari sam došla da budem bliže sebi’’

-’’ Zar niste uvek blizu sebi?’’

Nasmejah se od srca.

-’’ Zavidim Vam na mogućnosti da postavite takvo pitanje’’- rekoh mu -’’ Ne, jako malo vremena sam blizu sebi, skoro nikako... Na poslu sam neko ko obavlja razne zadatke, profesionalna, ozbiljna i delotvorna. S prijateljima... trudim se da budem zabavna, vesela i jaka. S familijom... uspešna i zadovoljna i, naravno, jaka. S dečkom slatka, jednostavna, nasmejana... Nikad blizu sebe.’’

- ’’ Je li zato plačete?’’

Blago mu se nasmeših, bio je poput deteta

-’’ Ne, svako voli da vidi sliku koja mu se dopada, a tuga nije ničija omiljena slika. Razumem ja to.’’

-’’ Zbog čega onda, jeste li doživeli kakvu nesreću?’’

-’’ Da... odnosno, ne. Ja nisam doživela nesreću... moj brat jeste...Robert... saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo... Imao je dvadesetčetiri godine, veći deo života bio je narkoman a onda je poginuo u saobraćajnoj nesreći.’’- suze su mi opet tekle nezaustavljivo, ali nastavih, želim sve da kažem - ’’Sahranili smo ga pre tri meseca... ljudi su nam izjavljivali kurtoazno, neiskreno saučešće jer, napokon, šta se moglo i očekivati, pa bio je narkoman. Niko za to više nema saosećanja... A, vidite, on je bio dete od dvadesetčetiri godine previše blizu sebi... i svetu oko sebe. Toliko blizu da je hteo da pobegne... i uspeo je, nenamerno... A nama što smo ostali, zaveštan je zvuk lopate koja grebe beton skupljajući zemlju da je naspe u grob i lepo belo cveće vezano u venac.’’

Prestadoh da govorim da dovedem u red svoje lice, naprasno mi je tu postalo nepodnošljivo i htedoh da krenem. A monah upita:

- ’’ Jeste li to zaveštanje hteli da razumete?’’

- ’’Ne, zaveštanje je tu da podseti da se nismo previše potrudili da uđemo u njegov svet, to ja razumem. Ono što ne razumem je zašto... zašto ta teška samoća u mnoštvu... zašto ta silna potreba za pripadanjem...’’- ustala sam uzimajući torbu s klupice, gde sam je spustila kad sam sela. – ’’Ali već sam se toliko zadržala, zaista moram da idem, hvala Vam na razgovoru...’’

- ’’ Nema na čemu... iako nisam siguran ni da ste ga želeli’’- nasmešio mi se po prvi put -’’Samo ovo mi još recite. Rekli ste da ste došli da budete blizu sebi, jeste li uspeli u tome?’’

- ’’ Dok sam stajala tamo i palila sveće pa dok sam sedela tu i razgovarala s Vama, ja sam u stvari imala osećaj kao da klečim pred nevidljivom nekom silom, ni vesela ni zabavna, ni delotvorna ni uspešna ni jaka, već skrušena, ponizna i usamljena...molećiva. Bez reči i bez misli, samo klečala...i molila neznajući za šta... Da, bila sam blizu sebi. Hvala Vam i doviđenja.’’

Napolju udahnuh vazduh punim plućima, kao da je unutra bio vakuum, stavih naočare za sunce na crvene i natečene oči, i uključih mobilni telefon, isključen pred ulazak u crkvu, a on odmah zazvoni.