Dva dana zbrajam i oduzimam. Uspehe i greške iz prethodne godine. Valjda kao i svi. Nisam osetila novogodisnju euforiju, ali opet, ima vec par godina kako mi to osećanje izmiče. Ne iz nekih pesimističnih razloga nego prosto zato sto sam negde, u nekom momentu, počela da razmatram taj 31.12. kao i svaki drugi dan. Ali eto, ove godine prvi put sumiram utiske. Desilo se svašta, i ružno i lepo, iako mi je krajnji utisak da je to bila jedna dobra godina. Teška i plačljiva, ali dobra.

Hoću da se setim zašto, pa da se pohvalim tim i tim, da objavim svetu neki konkretan događaj kojim je prethodna godina obeležila moj život, a ne mogu. Ne mogu jer nije se desilo ništa spektakularno, nisam videla nijednu egzotičnu zemlju, nisam zaradila svoj prvi milion, nisam se ni udala, ništa što bi ljudi prepričavali kao neki ’vau’ događaj. 2010. bila je jednostavno moja mala lična pobeda, nikom zanimljiva do meni samoj. Pobeda zato što je bila teška, zato što je bila bezobzirna, zato što me nije poštedela ni u čemu, a ja sam dogurala do 31.12., došla s posla umorna neverovatno, spremila novogodičnju trpezu, smejala se s drugaricama i sestrom, jer bio je to jedan kućni, female doček uz romantični film, i bez ikakvog ludog novogodisnjeg plana, legla da spavam zadovljna sobom. Moja mala lična, neprocenjiva pobeda.

Upoznala sam puno novih ljudi, uglavnom mi se nisu dopali, ali su me naučili šta nikad ne želim da postanem i budem. Naučili su me da još više cenim svoje prijatelje, da ih čuvam i da im se divim, i da generalno uvek i u svakom momentu poštujem ljude koji imaju stav i mišljenje, pa makar se i razlikovalo od mog vlastitog.

Imam posao težak i naporan, i bez obzira što je svaki dan borba koja me iscrpljuje preko svake mere, zahvalna sam na tom poslu, jer me je naučio da verujem u sebe, i da ne postoji ništa što se ne može, samo ako pokušaš.

Stavila sam tačku na jedan besmisleni dugogodišnji odnos koji me je omalovažavao u sopstvenim očima a da toga nisam bila ni svesna. Sada znam da neke žrtve koje činimo zarad ovog i onog, nisu zarad toga čime ih sebi opravdavamo, već su beg. A sve dok bežiš, ono od čega bežiš juri te neumorno.

I sve me to naučilo da pogledam u ogledalo i da mi se dopada ona koju tamo vidim. Ne uvek lepa, ne uvek srećna, ne uvek dobra, ali uvek ista i svoja. Dobro, ipak mi se ne dopada onih onih par kilograma viška, ali s tim stvarno ne umem da se izborim.

Dragi moji, što navratiste, želim vam da volite onog ko vas posmatra iz ogledala, i ove godine i svake naredne.