Kisa ce... valjda. Grmi  i seva a nikako da počne da pada već jednom. A ja tako želim da pada... zato što mi je vruće, i imam potrebu za vodom u svim oblicima, ali i zato što mi se plače, a ne mogu... onda barem da pada kiša, izgledaće kao suze, moje, tuđe... nije ni bitno...

Evo, upravo je počela padati... baš dobro, iako nešto jedva i stidljivo, a ja želim pljusak, strašan i glasan i dug. I htela bih izaći i pokisnuti do gole kože. Ništa od toga. Kao i svaki put, progutaću ovaj loš dan, ćuteći, i čekajući da prođe. Muka mi je od sopstvene jačine ili od slabosti, jer ne znam ni šta je to, i pitam se hoću li ikad biti toliko jaka da dozvolim sebi slabost ili jačinu?! Slabost ili jačinu, da se kao normalna osoba raspolutim na sve moguće delove i plačem i grcam i tražim utehu... i zahtevam utehu. Slabost da priznam sebi i celom jebenom svetu da imam silnu potrebu za zagrljajem, potrebu da budem slaba i plačljiva, potrebu da se barem jedan dan neko brine zbog tih mojih iracionalnih suza i ludila, i da mi neumorno govori da će biti sve u redu, i ja da verujem. Ništa ni od toga. Mogu da utešim, mogu da zagrlim, mogu da razumem ali ne mogu da dozvolim nekom da to isto uradi za mene. Ne znam kako bih to. Kod mene je uvek sve super, ja se uvek smejem, sarkastično se šalim na loše stvari, govorim da je uvek i ono grozno za nešto dobro. A nije, grozno je grozno i tu je tačka. Nijedna šala to ne može učiniti lepim ili bar manje groznim. A kad stvari krenu tom putanjom, lošom, zatvorim se u kuću i ćutim, nešto mi se ne izlazi i ne druži, sve dok ne prođe, da niko ne vidi. Kao sad... kao prokleto sad.

Umesto da plačem, jer želim, jer trebam, jer mi se sve skupilo, ja ću izabrati garderobu za sutrašnji radni dan, opeglati je i pripremiti na vešalicu, oprati kosu i urediti je da bude lepa, istuširati se, pročitati par stranica Murakamijeve knjige, i leći da spavam, kao da je sve u najboljem redu. A ništa nije. Sve je redom golo sranje.

Jedan redovni posetilac ovog mog bloga, napisao mi je na jednom post-u kako mi ne leži patetika. E, i ne leži. Nikom ne leži, zato je to stanje nešto što nije poželjno ni u jednoj sferi bilo čega. Ali, avaj, dragi moj posetioče, vrlo često se ono nepozvano i neželjeno samo pozove i dođe, i mi tu ne možemo ništa. A i ja, izgleda, delim tvoje mišljenje, da je slabost, obična i ljudska, patetično stanje. A grešimo ti i ja, sasvim je u redu plakati ponekad i rasipati se pred drugim ljudima i dozvoliti sebi da tražimo zagrljaj kad nam je potreban onako baš, baš. Kao sad. Eto...

A ništa ni od pljuska, samo mlaka kišica...