Novinski članci. Ovde otpušteno ovoliko radnika, onde onoliko. Ovo preduzeće otišlo pod stečaj, ono preduzeće otišlo pod stečaj. Statistički podaci slučajnom čitaocu tih istih članaka, udobno zavaljenom u fotelju u toplini sopstvenog doma. Meni.

I onda se dogodi da, nekim čudnim obrtom sudbine, dođem u situaciju da budem deo jednog takvog preduzeća. Istina, nije otišlo pod stečaj, i verovatno neće biti ugašeno, ali po kojoj ceni?! Velika, eminentna kuća smanjila je plate od pedeset do sedamdeset posto svim malim ljudima koji čine istu. Malim ljudima koji imaju decu koja su upravo krenula u školu i trebaju im knjige, i nove patike i nova oprema za fizičko, i cipele za zimu, i jakna. Malim ljudima koji imaju stanarine. Malim ljudima koji su prezaduženi po svim mogučnim karticama, dozvoljenim minusima i svim sredstvima po kojima čovek može da se zaduži, zbog plate koja kasni tri meseca. I onda dobiju obaveštenje da će ta ista plata, pošteno i vredno zarađena, biti smanjena za pedeset do sedamdeset posto. Pedeset do sedamdeset posto.

I dogodi se da žena, koja u tom istom preduzeću radi od početka, koja, u proseku, radi po deset sati dnevno i koja je, bez preterivanja, stub svog sektora, i daje se tom poslu maksimalno, dobija otkaz po osnovu ne sviđanja mladom, nadobudnom, nesposobnom i vrlo sujetnom direktoru, koji na njeno mesto dovodi devojku bez iskustva. Ona dobija otkaz, a njenom mužu, koji je deo istog preduzeća, smanjena je plata za pedeset posto. Njih dvoje imaju dvoje dece i podstanari su. Nisu oni baš najsimpatičniji ljudi koje sam u životu upoznala, ni previše kolegijalni, ali svejedno... Jednim potezom bezobzirnog gazde, i mladog direktora koji je kumovao otkazu, njihov, koliko-toliko, stabilni i uređeni život pretvorio se u ružan san, vrlo stvaran i opipljiv. Rešenje o otkazu još joj nije saopšteno zvanično, ali ona je iz nekog izvora saznala da se sprema, kao, nažalost, i ja, pa već priprema teren da kaže kako je otkaz sama dala. Umesto da je uletela kod mladog nam direktora, da mu je spomenula svu familiju vrlo glasno da neko slučajno ne propusti koju reč, da mu kaže sve što treba da mu se kaže, i što je zaslužio, ona i dalje dolazi na posao i obavlja svoje zadatke revnosno, kao i do sada, poslednjim atomom nade se nadajući da se otkaz ipak neće dogoditi.  Ne postoje reči koje mogu opisati težinu te slike, ni izraz njenog lica u trenutcima kad misli da je niko ne vidi, i njenih očiju...

Pričala nam je kako je sin pitao kad će ići da kupe knjige, pa ne njen odgovor da ne zna, on joj je rekao da nema veze, i da ne moraju kupiti nove knjige, da mogu i polovne. Uh.....

Grozna nedelja je iza mene, a sutra već opet ponedeljak i povrat u sliku iz novinskih članaka. Povrat u statistiku.

Zaboravimo, usled ludila svog sopstvenog života, da nijedno biće na svetu nije statistika, da je svaka priča iz novina, stvarna ljudska sudbina, opipljiva i realna.

Nepodnošljiva težina postojanja.