Praznik rada kod mene protiče apsolutno neradno. Četiri slobodna dana koristim da leškarim , čitam, posvetim se sebi kroz sve one male sitne ženske stvari, i, naravno, gledam tv mnogo više nego inače. Neću pisati o opštom trendu radovanja ubistvima po svetu, pošto ne znam ni šta tu ima da se kaže. Mene samo obuzme neka tuga od svega toga, pa se trudim da vesti izbegnem, i da na tu temu čujem što manje mogu. Srećom, kroz ’’prozor u svet’’ mogu da se vide i neke lepe stvari, one koje daju nadu da nije sve tako crno, one koje vam ostave osećaj optimizma a ne beznađa.

Imam nekoliko utisaka nedelje, stvari koje sam pogledala a koje su me dotakle, izmamile po koju suzu, učinile ponosnom, i dale ’’vetar u leđa’’ da verujem u dobrotu, da verujem u duh čovečiji, neumoran i snažan, uprkos svemu, koje su učinile da vidim da ipak, uz svu krizu, nemaštinu i ludilo kojim smo okruženi, ipak postoje ljudi koji sopstvenom snagom ličnosti doprinose da i oni oko njih, zabludeli u tešku svakodnevnicu, osete optimizam.

Najjači utisak ostavila je emisija Radna akcija na Prvoj. Za one koje ne znaju, daje se četvrtkom uvečer, i ideja je da se nekom ko živi u teškim materijalnim i stambenim uslovima, potpuno renovira i sredi stambeni prostor u roku od pet dana. Koliko sam primetila, uglavnom se biraju porodice sa decom koje žive u malim, skučenim i oronulim prostorima, do tridesetak kvadrata. U poslednjoj prikazanoj emisiji, jednoj samohranoj majci troje dece, medicinskoj sestri, koja zajedno sa decom, živi kod oca, u kućici od dvadesetdevet kvadrata sa zajedničkim dvorištem, poklonjen je potpuno novi životni prostor na temeljima starog. Neverovatan je bio izraz lica te žene, ali i dece, kad su posle pet dana došli u svoju staru novu kuću. Izrazi neverice i zahvalnosti smenjivali su se na njenom licu i u njenim očima, dok je razgledala učinjenu promenu. Deca su skakala od radosti pokazujući jedni drugima nove igračke i novu sobu koje su dobili. Zaista sjajan gest, i prilika za neki novi, veseliji nastavak. Toplina doma, barem u mom svetu, je mesto gde se sve dobre stvari rađaju, i gde se akumulira snaga za nova iskušenja koja nam život priređuje, i pored ljudi koji čine da se osećamo sigurno i zaštićeno, bitan je i taj mali estetski momenat, koji nam učini da se osećamo udobno.

Sinoć sam gledala Ja imam talenat na RTS1. I to je sledeći utisak. I šta reći osim da toliko snage, volje, optimizma i pozitivne energije odavno ne videh negde. Uhvatila sam sebe kako uopšte ne razmatram da li je neko dobar ili nije u onom što izvodi, ili da li mi se dopada ili ne, već kako duboko uživam u snazi volje svakog kandidata, koliko se divim tom poverenju u sopstveni talenat, toj hrabrosti s kojom se dođe pred milionski auditorijum da bi se pokazala neka veština. Utisak ove emisije bila je vera, vera u sebe, vera u uspeh, vera u sopstveni trud i rad, vera da će na kraju vrednost u vama ipak pronaći svoj put da se pokaže i dokaže.

I treći utisak je, naravno, kraljevsko venčanje. I znate šta, baš me briga hoće li se sad neko narugati sentimentalnosti, ili naivnosti, ili ko zna čemu. Ja sam bila potpuno oduševljena. Oduševljena ne samo samom ceremonijom, i lepotom prizora, već oduševljena činjenicom da ipak postoji toliko ljudi na ovoj planeti koji su u stanju da se raduju sreći jednog mladog para, da se raduju lepoti, da poštuju tradiciju. Svest da u ovom i ovakvom svetu, gde se ljudi raduju javno i neskriveno nečijoj smrti, ma čija da ona bila, postoje i oni koji veruju u bajke, oni kojima je zastao dah od lepote jedne devojke koja se udaje za princa, ispunila je mene nadom i optimizmom. I, šta god da ko mislio, ja smatram da ima nade za nas dok još živimo u svetu u kome se događaju bajke. To je reality koji ja pozdravljam.

I tako, dragi moji, želim vam da uživate u praznicima, i da uživate u svojim malim bajkama, ili da ste našli mesto odakle crpite snagu da za sebe i svoje drage stvorite bajku. Želim nam svima što manje politike i terorizma, a što više nekih novih lepih kutaka, vrednosti unutar nas samih i novih bajkovitih početaka.