Tragam za sobom u tuđim rečima, u tuđim mislima, u tuđim filosofijama života. Na tren, učini mi se da je to to, da sam našla, da sam uhvatila nit vodilju. Ali samo mi se učini. Avaj.

Ja sam devojčica, zaboravljena u pesku, u parkiću. I izgradila sam svoje peščane bedeme, i grlim svog medu, i igram se sasvim lepo i sama. Ali kad padne noć, ja se bojim, strašno se bojim. A noć pada redovno, nikad ne zaboravi. Ipak, ne bežim. Ostajem, i ne zovem pomoć. Znam, ako pobedim samo jednom, pobedila sam zauvek. Kao šah protiv kompjutera.

I onda, ako se desi da me on bude ljubio ispod mosta u predvečerje, i ljubio na klupi pored reke, i ljubio na terasi neke sobe na poslednjem spratu hotela u sitne sate, i vodio sa mnom ljubav gledajući me u oči svakog trenutka kao da ću se rasplinuti ako skrene pogled na sekund, i ako mi bude ljubio ruke kao da sam neka nedostižna dama sa francuskog dvora, i ako me ujutru ostavi i ode, ja neću plakati i neću nemo moliti da me ne ostavlja samu. Jer pobedila sam noć, a šta je on naspram noći.

Samo da pobedim. Jednom.