3/5/2008 - Napisano u naletu iznenadne potrebe...

17/4/2008 - Ah ti mali, cudni blogeri!

Dok se zivi sa uverenjem da je covek-bloger jedna neiscrpna masina sa dugogodisnjom garancijom i etiketom naizmenicnog kreativno-rekreativnog ludila, jos je dobro. Kada se shvati da taj mozdani izvor akcionog potencijala reci moze da presusi, ne valja. A kada se konacno razmakne zavesa i lepo se ukopca da nista nije vecno i da pravilo ,,puj pik ne vazi" moze da stupi na snagu, tek je lose. Bloger moze onda jednostavno da prohuji sa vihorom, kao da ga nikada i nije bilo, bez obzira na razloge.

Postoji nesto sto privatno nazivam ,,zakon podsvesne apsorbcije". To je u pocetku znacilo upijanje znanja, reci i obogacivanja vokabulara, najcesce putem citanja knjiga. Ili blogova. Prosto je neverovatno kako moze da se unapredi tehnika pisanja samo pukim citanjem tudjih skrabotina i konvertovanja nekih sitnih naznaka ideja u nesto realno, nesto sto cvrsto stoji na papiru i priziva oci da pogledaju. Pisanje je divno. Skoro kao magija.

Oduvek sam vredno apsorbovala sve zanimljive reci i opise, sve izraze na koje sam u nekim stivima naletala i koji su mi izazvali snazne osecaje lepote i pripadnosti, u veliku imaginarnu arhivu, smestenu tamo negde gore kod ,,sefa organizma". Obozavala sam to pohranjivanje i bila sam prilicno sitnicava u vezi tih stvari i izludjujuce perfektna u uredjivanju ,,mozdanog prostora". Bukvalno sam, jos od malih nogu, pripremala svoju buducu tamo-negde-gore kancelariju. To su bili lepi dani... A sta sam sada? Bloger. Cudna neka rec. U prvi mah nisam razumela njeno puno znacenje, ali sada shvatam da je to i stampac i skener, i pisac i citac. Jedino postane bezveze kada ,,bloger" postane B(l)OGer i umisli da mu je sve dozvoljeno, cak i da primeni pravilo ,,puj pik" i onda bestidno zbrise sa mesta zlocina a ostavi druge da vrse uvidjaj u taj uzasan akt, bekstvo. 

,,Jao, a zasto ne mogu da pobegnem, pa zaboga, nemam ni sta da pisem!?" reci ce ili ce mozda pomisliti neki cudni mali bloger (koji doduse i kucka ovaj tekst) i onda ce uzeti svoj blogovski odmor da bi se najzad skoncentrisao i fokusirao na neke stvari koje su ,,mnoooogo vaznije od onog glupog virualnog mesta, gde ionako niko nije onakav kakvim se pretstavlja" (citat jedne osobe). Eto. Mali cudni bloger je otisao. Masina se pokvarila, prohujala sa vihorom. Mali cudni bloger je medjutim, zgrabio dasak sunca, ali mu je podsvesno blog i dalje nedostajao. U tome je bio problem. Zeleo je da se vrati u svoju kancelariju. I uspelo mu je to, jednog dana, bio je totalno u pravu sto sve svoje spise iz arhive nije spalio ili na neki drugi nacin unistio i obezvredio, i sada je sve bilo tu, cekalo da je, samo da su jos fanfare pocele da sviraju. Cudni bloger je sada srecan.

Postoji i mnogo drugih, takvih blogera, koje najednom uhvati neka ,,buva", ne mogu da je se otarase, lepo ce da izlude od nje, samo uporno gricka, gricka, gricka, i onda je jedino resenje da se pobegne. A i ne slute da mozda zapravo oni sluze nekom drugom, svezijem blogeru za primer, da se upravo nad njima primenjuje zakon podsvesne apsorbcije. Oni samo naprasno nestanu, kao da ih nikada i nije bilo.

Ranije nisam razumela takve ljude i takve ,,buve". Sada kazem, ako ih ne razumem, nakon sto sam licno pokusala bekstvo iz sopstvene kancelarije, onda ne razumem ni sama sebe. Cudno...

15/4/2008 - Topli kutak misli

Ako postoji nesto sto sam zaista naucila, to je da nikada ne treba odustajati, ma koliko bilo tesko. Jeste zivot prevrtljiv, cas je majka a cas maceha, vrluda, vitoperi se, krivuda, ali se na kraju, kao i svaka druga reka, mirno ulije u okean ispunjenih ciljeva.

A jos sam se pitala zasto sam bila puna nekakvog neobjasnjivog nemira. Nemir, bez trunke poetike u sebi, samo cisto, 100% nemir, 100% neutoljena glad za necim... nerazumljivo, nepojmljivo, vecito trazeno a nikada ne nadjeno... neobjasnjivo... neizrecivo...

Hiljadu prefiksa i dve hiljade sufiksa scucurenih negde u pozadini svesti, horski su pevali i nisu mi dozvolili da protekne ni jedan jedini dan a da mi misli ne potraze onaj topli kutak koji sam sama osnovala, a zatim bedno i kukavicki izpuzala iz njega na ledene zrake sunca realnosti, trazeci neku promenu, odmor od odmora, a zapravo nalazeci samo nostalgiju za mastom, ushicenjem kreacije i onaj iritirajuci mali nemir.

Popodne mi mirise na visnje i vanilu, taj tako dobro poznati miris koji se javlja kada su dani noc, a noci dan, i kada sumorne prolecne kise prete da me ponovo vrate pred vrata nedoumice, ima li smisla nastaviti kada se vec jednom zatvori knjiga? Sakrila sam pogled na sustinu stvari, tako jednostavan odgovor, u zelenilo novih jutara i egzistirala kao da kutak nikada i nije postojao, ali prekasno shvatam kada se vezes za nesto, kada ti to postane navika, onda nema napustanja niti odustajanja. Nesto u bicu ne dozvoljava taj postupak. Ubiti navike, to samo stepenica nize od stvarnog zlocina. Taj stepenik nisam prekoracila. Kostalo je svaki gram secanja na ritualizovanu naviku, secanja na rutinu i zadovoljstvo obavljanja iste, da konacno potrazim taj moj licni prostor za misli i na veliku radost ga nadjem istog kakvog ga pamtim; moj odlazak nije imao nikakvog efekta koji bi me mozda pokolebao u samom povratku. I za divno cudo, vise nemira nema. Zivot je jednostavan, treba mu ugoditi, bez odricanja i besmislenih razmisljanja koja idu u krajnost i natrag. Nisam se odrekla. Tu sam, ususkana, toplo mi je i ostajem....

4/4/2008 - Medjuprostor

Osecam... tu je negde.... mogu samo da naslutim..... ali sam sigurna da postoji to mesto gde mogu da budem potpuno sama sa svojim Ja, a opet u velikom i zanimljivom drustvu. Mesto gde mogu da besnim bez granica, a da niko nece da me cudno gleda jer takvo ponasanje nije za javna mesta. Mesto gde mogu da slobodno placem, da se ne uzdrzavam, jer iako mislim da su suze slabost i gubljenje vremena, pozelim ponekad da na taj nacin oslobodim sve te otrovne kapljice koje me melanholicnim danima peckaju i peckaju. Neko tajno skroviste, samo moje, nestvarna realnost, iluzionisticka perfekcija, moj licni i personalni kutak gde ce sve moje patnje, zelje, tajne, nadanja i ideje moci da bezbedno ateriraju i nastane se na tom tlu. Medjuprostor, ni tu ni ovamo. Cardak ni na nebu ni na zemlji. Izmedju dva okeana ljubavi i nade. Hm, da... to je mesto za mene.....

*****

Oprostice dragi blogeri ovakav izliv mastanja, haoticnosti i neke neobjasnjive ceznje, pretpostavljam da je sve ovo samo prolazna prolecna depresija. Zaista sam postala cudna sama sebi. Moram da se zaljubim, pod hitno, u nesto zivo, za promenu. Ali ne ide, pa ne ide. Ovih dana samo cujem daleke zvuke klavira kroz maslinasto sivilo. 

*****

Cudno je kako se nekako sve smraci pred provalu oblaka. Gotovo da mozete da dotaknete napetost u vazduhu i cudan ali sladak miris sveze pokosene trave. Prolece je... A meni je ova pesma vec tri dana u glavi....

27/3/2008 - Why?

- Gledaj to ovako. Kada kazem da me boli glava, mislim upravo to sto kazem, znaci, boli me glava! I sta ti tu nije jasno?

- E ja nikada nisam siguran u to sta ti zapravo mislis. Jel znas da me prosto ubijas ovih dana?

- O da, ti ne znas, ja prosto obozavam da ubijam ljude koje volim.

- Mene ne volis. Osecam.

U pravu je. Ne volim ga. I to je bio kraj. Racunala sam svoj bioritam, emotivni ciklus mi je u veoma kriticnoj fazi, prelazi iz negativnog u pozitivno i tada najlakse uvredim ili se uvredim. Prosto se dalo ocekivati ovako nesto. A glava boli, uzasno. Aspirin ne pomaze. Brufen, preko glave mi ga je. Jedino se nadam da ce taj bol makar doneti povoljne vesti o promeni vremena, da malo grane sunce, da prestanu ove sumorne prolecne kise.

Razmisljam da na celo napisem ,,Oprez! Prilazite na sopstvenu odgovornost!". Stvar je u tome sto ovih dana neprekidno ,,ujedam", kao neki besan pas. Uh, od poslednjeg ujeda se sve drasticno promenilo. Sada su mi dosla tri ujeda u paketu.

Nisu mi dali da iznosim knjige o anatomiji van biblioteke. Lepo mi je doslo da uhvatim neku podeblju knjigu i gadjam nekoga zbog te nepravde. Medjutim, samo sam se bezveze iznervirala. Ujed br. 1.

Saznala sam za neke lazi i gluposti koje su neke osobe sirile o meni, iz ljubomore najverovatnije. Ujed br. 2.

Na kraju, za licnost koja mi je bogzna kako znacila u proslosti, se ispostavilo da je obican kreten. Dovidjenja. Ujed br. 3.

Zasto? Zasto na kvadrat. Zasto na kub. Hiljadu zasto, bez hiljadu zato. Taj film jos, izgleda necu da gledam. Mnogo ce proci pre nego sto dodje njegovo velicanstvo ,,zato" i odstrani sve probleme kao sto u reklamama za deterdzent, reklamirani proizvod odstranjuje tvrdokorne fleke.

Jedino sto je iz cele price ispalo dobro jeste vise ne igram dubl. Od trenutka kada kliknem na opciju ,,objavi post", zvanicno mogu da izjavim da sam singl. I to mi, za divno cudo, potpuno odgovara.

26/3/2008 - AniM za ljubav...

Ko posle moze da mi kaze da zabusavam?

Evo ti Ana, neke specificne stvari i blesave navike koje samo ja radim:

1) Imam specijalnu pozu za citanje, kada istovremeno citam i radim vezbe. Ovako se to radi. Sednes na fotelju, ne pravo kako treba vec sa strane, privuces fotelju ormanu, vratima ili sl. stavis nogu najvise sto mozes na taj orman, vrata whatever, i.... istezes se. Odlicno je kada prilikom istezanja citate neko teze stivo, to vam odvlaci paznju ukoliko niste u kondiciji, ali posto ja jesam, citam magazine i beletristiku za vreme ,,seanse".

2) U toku snova redovno shvatim da sanjam, sto je jako cudno, jer se to nikome ne desava cesce od mene. Znaci, umesto da mirno uzivam u krevetu dok me u mislima juri neko cudoviste, ja se tada uspanicim jer shvatim da sanjam, a ne mogu da se probudim. Medjutim i za to sam pronasla lek. Jednostavno pustim da me cudoviste uhvati i pojede, jer se onda budim prosto automatizovano. Samo je tu jedna zackoljica. Ne volim da budem uhvacena, jos manje pojedena....xixi 

3) Primeceno je da dok spavam ili uzaludno pokusavam da se probudim (videti pasus iznad), povremeno pricam na nekim cudnim jezicima. Najcesce je to neki izvitopereni engleski, ali se par puta desavalo da ,,buncam" i na latinskom. Mislim da se to zove glosolalija ili tako nesto. Nema tu sta dalje da se prica...

4) Moj perfekcionizam je takav da se zaista iznerviram ako neko upotrebi neku rec ili neki izraz u govoru, a ja to ne razumem. Tada sam u stanju da prekopam sve recnike koje postoje, da nadjem tu rec, naucim je, a onda joj trazim sinonime, antonime... itd. Pogadjate, ovih dana citam enciklopediju Britaniku...

5) Nikada nemojte da ostavite neki predmet na sto, a da je previse blizu ivice. Moracu da ga pomerim. Nikada nemojte da ostavite zavesu do pola navucenu. Moracu da je lepo namestim. Nikada nemojte da mi pomerite neku stvar sa mesta gde sam je ostavila. Pamtim fotografski, mnogo cu se naljutiti na vas. Nikada nemojte da me mucite gramaticki. Obavezno se iznerviram. I jos mnogo tih ,,Nikada nemojte"...

6) Imam neki svoj mali ritual sta radim prilikom gledanja odredjenih emisija, npr. dok gledam ,,Uvod u anatomiju" obavezno pijem sok od jabuke, a kada uzivam uz ,,Prevarante", toplo mleko sa secerom... Slicno radim kada citam neke knjige.

7) Obozavam pravljenje remiksa na neke poznate melodije. Skoro sam obradila pesmu grupe ABBA - Gimme gimme, tako sto sam napisala sasvim drugi, sasvim otkacen tekst i onda se snimila. To je tako zanimljivo ali i komplikovano, jer prilikom obradjivanja teksta mora da se posebno pazi na slogove i njihovo izgovaranje. Pokusajte i vi!

Bilo jos mnogo toga, nego ne mogu trenutno da se setim, ali imam samo jedno pitanje, jesi li zadovoljna AnaM? 

23/3/2008 - Navike ili vreme je za jos jedan krug

Svako od nas ima neki sitni delic koji ga razlikuje od ostalih. To su drage nase navike. Kako ja zaista volim da pocinjem, a ova igra vam je vec dobro poznata, bas me zanima da cujem koje su to vase navike bez kojih ne mozete da se zamislite. Odaberite jednu, neobicnu, i prstice za tastaturu! 

Toliko od mene, a sada tri blogera koji ce nastaviti aritmetickom progresijom su, recimo: poglavica, Freeda i bejb.... Nemojte da neko slucajno nije uradio...

22/3/2008 - Ufff....

I ruke su mi drhtale,

i kolena su klecala,

i olovka je izgledala kao cudoviste,

i papir je imao sigurno hiljadu kilometara u duzini,

i mozak je blokirao,

i lice je gorelo,

i usta su odbijala da govore,

i misli su hitale 200 na sat,

ali ostalo je zrnce pribranosti,

ostalo je parcence hrabrosti,

ostalo je mnogo znanja,

i.... polozila sam!!!

21/3/2008 - Drzavno ludilo....

Juce sam bila do kasno na jednom mestu, i nakon toga sam se setila da moram hitno da kupim neke namirnice, ukljucujuci i novu zalihu soka i gumenih bombona, ciji sam inace veliki zavisnik. Kako redovno azuriram bazu podataka i cena u glavi da nikada ne bih ponela previse novca i potrosila ga suludo, imala sam pri sebi tacnu kolicinu novca za sve artikle. Prvo sam se iznervirala kada sam shvatila da cu tesko u 11 uvece da naidjem na otvorenu prodavnicu, jer u tipicnoj provinciji u kojoj nazalost zivim, se ne radi posle 9, najkasnije 10 uvece. Medjutim sreca je bila tada na mojoj strani i slucajno sam naletela na jedan dragstor koji radi do 11. Bukvalno sam cvilila prodavacici na uho da me pusti da udjem unutra i obavim kupovinu. Mehanicki sam pokupila sa polica sve sto mi je trebalo i krenula na kasu. Kad ono - iznenadjenje! Kasa je pokvarena! Prodavacica mi se tada pozalila da je ta kasa vec dugo pokvarena, radi samo kada njoj padne na pamet, i eto, sefofi bi je dali na popravku, ali ne mogu, preskupo je, a da kupe novu opet im se ne isplati. Skupo, skupo, nema se.

Krene ona tako da manuelno izracuna moj racun. Ja cekam, pocukujem u mestu, kasnim kuci, nervozna sam, gladna, umorna, a zena ne moze da sabere nekoliko brojeva. Koje skole prodavacice danas zavrsavaju kada neke ne umeju da vrse osnovne racunske radnje?

,,Dajte molim vas, ja cu", nudim joj ja svoje matematicke sposobnosti.

,,Neka, neka, evo, to je.....hm.... 659 dinara"

 659 dinara? Je li ova zena poludela? Mora da nije dobro izracunala. Pa, tacno sam isplanirala sve da mi stane u ,,budzet". Sta se to desava?

,,Evo izracunacu i ja", kazem ljubazno.

Racunam jednom, racunam dvaput, ista cifra. 659. Odem do polica, pogledam.... a znaci to je problem! Poskupelo je. Mirisem inflaciju vec odavno. Vratim se na kasu.

,,Ja nemam trenutno toliko kod sebe. Mogu li da se zaduzim?", pitam i sa neverovatnim zgrazavanjem izgovaram rec ,,zaduzim". Kao da su me naterali da progutam riblje ulje.

,,Mislim da ne mozes lutko. Sefofi su jako ljuti jer se prosli put neka musterija prilicno zaduzila i nije vratila novac. Ne znam da li znas da su pokusali i da provale u prodavnicu. Moramo da budemo strogi. Vrati neki od artikala." naredi mi ona.

Sa zaljenjem sam vratila nesto sto se za mali iznos nije uklapalo u racun i platila ostatak. I sada se ja pitam, na sta to lici? Prvo sto ljudi nemaju novac da poprave najobicniju fiskalnu kasu, drugo sto nemaju obezbedjenje oko prodavnice da spreci eventualnu provalu, trece sto musterije nemaju dovoljno da plate! Manji gradovi inace, su poslednja stvar na spisku drzavnih tajkuna koji se hvale na sve strane kako pomazu ljudima, obicnim ,,smrtnicima". Cene vrtoglavo idu nagore, plate tapkaju u mestu, a ringespil malera i losih predvidjanja se konstantno okrece. Inace, ma koliko me pametnom zvali drugi, ja tek sada shvatam neke stvari. Prosto se divim vestom ,,zamazivanju" ociju gradjana, koju predano nadgledaju visoki funkcioneri. Naravno, samo dok ne prodju izbori. Posle svako na svoju stranu, a drzavljani.... ma koji drzavljani, bitno je da se neke velike zadnjice bezbedno ususkaju u kozne fotelje, a oni neka se kao lesinari grabe svako za sebe! Eh, drzavo, drzavo....

18/3/2008 - Jos sam tu, da znate...

Ok. Totalno sam navikla na zivot 300km/h. Prosto ne mogu da se naviknem na ovo staticno stanje, imam utisak da cu eksplodirati od viska neiskoriscene energije. Da stvar bude jos lepsa, sve je to moja bolest prouzrokovala. Ne mogu napolje. Ne mogu unutra. Ne mogu nigde izmedju. Pa kuda onda, zaboga? Bilo bi makar malo bolje kada bih to mogla nekome da ispricam. Naglasavam, ispricam. Ali ne, ta funkcija je kod mene privremeno ukinuta, tako da vise ne govorim. Ja skripim. Skripim kao sto u nekom jeftinom horor filmu, u ponoc, kroz podivljalu oluju pracenu munjama i praskom gromova, zlosutno skripe stara, ogromna mesingana vrata dvorca uspavanog vampira.

Stalno slusam price: Specificna, odmori malo. Ne izlazis nikuda. Ne forsiraj se. Slabo jedes. Slabo spavas. Slabo pricas. Samo drzis te tvoje knjizurine i ne mices se od njih, hoces li se dete, ikada opametiti?

O da, hocu. Itekako I will. Ali tek kada ispunim svoje zacrtane ciljeve.

Ali hajde o vedrijim temama. U subotu je bio dan kada sam jos uvek mogla da koristim jezik i glasne zice za oblikovanje vazduha koji struji kroz moje telo, u cilju sporazumevanja sa ljudima, pa sam odlucila da svratim malo do moje druge kuce (citaj: biblioteke).

E tamo ja se odmah uputim ka pultu, gde je bibliotekarka izdavala knjige, i uljudno zatrazila ,,Sto godina samoce" (koja fatalna ironija u naslovu kada se uporedi sa mojim trenutnim stanjem). Medjutim, kod pulta je cekao jedan zgodan tip koji je dosao pre mene. Bibliotekarka je najzad stigla i rekla mi je da su svi primerci na citanju a da je taj tip pored mene, upravo uzeo poslednji. Grrrr! Sta sam mogla da uradim, nego da se iznerviram? Hehe, ali ja se ne bih zvala onako kako se zovem, da tada tog tipa nisam pogledala svojim najsladjim siparickim pogledom, koji je u isto vreme bio pomalo tuzan zbog surovog ,,otimanja" knjige....i.... tip mi je prepustio knjigu! Na srecu, bibliotekarka mu jos nije bila upisala knjigu, a on je onda odlucio da ,,dozvoli mladoj dami da cita"... Jessss!

Odoh tako ja do separea da malo citam, noseci sa sobom nekoliko primeraka Nacionalne Geografije i nekih naucnih casopisa, kada eto ga ovaj tip od malopre, seda pored mene, toboze i on cita. Prodje tako desetak minuta, primetim ja da on uporno baca poglede u moj ugao, zeli da vidi sta to cita osoba koja mu je ,,preotela" knjigu. I tako mi zapocnemo neobavezan razgovor. Zamislite, decko se zanima sa otprilike iste stvari kao i ja! Proveli smo divnih pola sata caskajuci o fizici i o nekoj mojoj teoriji u vezi iracionalnih brojeva. Medjutim, kada je trebalo da konacno odem, specificna blesa mu nije uzela broj! C c c c....

Mentalna beleska: svratiti do biblioteke pod hitno, cim ozdravis.

Hm, i to bi otprilike bilo sve od mojih dozivljaja za ovo vreme kada nisam pisala postove. Samo jos da kazem, da usled mog nestabilnog stanja, izazvanog nedostatkom kofeina u krvi, losim zdravstvenim stanjem i psihickim preopterecenjem, nije preporucljivo da citate ovaj post, jer sadrzi previse konfuzije i nemira. Nemojte posle da mi kazete da vas nisam upozorila....

11/3/2008 - ***

Kako upravo prolazim kroz najgluplju fazu rekonvalescencije, u kojoj me hvata izuzetno velika mrzovolja miksovana sa glavoboljom, svratih samo na trenutak. Necu, medjutim zamarati male sive celije nekim tamo mudrovanjima i filozofijama samo meni svojstvenih i originalno specificnih. Samo cemo da cutimo u mraku i da se gledamo. Uz muziku naravno.... Pa ko duze izdrzi...

10/3/2008 - Kih - kih post

Nije me zaobislo. Mene, koja to zelim da sprecavam drugima, vratilo mi se i obilo me o glavu. Kao sto se obicno i desava.

Apciha, apciha, kih, kih, smrc, smrc.... bolesna sam!!! Zapravo ja nikada to i ne primetim dok me sasvim ne obori, a to je zato sto radim kao manijak i ne dizem glavu od knjiga i neta, osim kada je vreme za vecernje dzogiranje. Pretpostavljam da je i ovo cudo sazrevalo par dana, davalo sumnjive signale koje nisam primetila, pa se tek onda bacilo u ofanzivu.

Zanimljivo je kako se ljudi sete cajeva i voca tek kada se razbole. Onda je vreme za iskopavanje nekih davno kupljenih a retko koriscenih vitamina C, raznih tableta, brufena, aspirina, kafetina, andola i sl. Tada mogu da pocnu i nocna tumaranja po kuci ili stanu, shvercovanje slatkisa (onih jestivih, xexe) u krevet, a za sve to se ima izgovor: ,,pa bolesan/na sam, a mislim da ce mi od toga biti malo bolje!" Uz to i visak slobodnog vremena. Ko onda moze da kaze da biti bolestan moze ponekad da ima i svoje dobre strane?

Jedino ukoliko ste dovoljno crazy da to ignorisete na jedno vreme i normalno izvrsavate svoje obaveze bez obzira na sve, moze da pogorsa stvar. Ili da sa grlom koje boli kao da je zapaljena vatra u njemu pevate Vitnino cuveno ,,I will always love you" i ne gresite ni ton. Jer vam se hoce i nijedna kijavica to ne moze da unisti.

Dobro, a sto sada svi gledate u mene??? Pevam, pa sta onda? Jel je protivzakonito? And I...... will always love yooooou........apciha! Mozda ovo ipak i nije dobra ideja....

8/3/2008 - Politika, mini suknja, i lancani sudari....

Ponovo skitam. Bezobrazno me se ne tice sta drugi misle o tome i bas je divno sto kisa nije uspela sve da (ponovo) upropasti. Sama u glavi sastavljam jednacinu za dobar provod a onda je sprovodim u delo. Osmi mart, drugarica, ja, mini suknja, dobar kafic i malo cokoladnog likera sasvim solidno obavljaju posao. Ah, da ne zaboravimo dobar stari, vampirsko crveni lak za nokte koji je prosto magnet za poglede. Lepo mi stoji crveno, izgledam bas dobro u tome,  a veceras sam upravo takav efekat da postignem.

Jedino sto me je nerviralo bili su ti dosadni prodavci cveca koji su jos od jutros stajali za svojim tezgama i neumorno i monotono ponavljali: ,,cvece, cvece, kupite divno cvece..." Sto je jos gore, neka zena je mojoj drugarici prilicno drsko rekla (citaj: naredila) da kupi jedan bezvezni buket, a kada je ova to odbila bila je zasuta paljbom grubih reci i nepristojnih uvreda. J**es karanfile i njihove prodavce, nismo izasle da kupujemo, vec da se zezamo! Toliko o postovanju mladih dama. Ej, zemljo moja, propala.....

Nisam nameravala da se dugo zadrzavam u ,,skitnji", imala sam obaveze, pa sam negde oko osam vec bila na pola puta do kuce. Bilo mi je dosadno, drugarica je otisla kolima, a ja sam htela da predjem ulicu, a za inat, nigde pesackog prelaza! Pogledam levo, pogledam desno, nema vozila, hajde preko, na neobeleznom mestu. Cini mi se da sam dosla negde na sredinu ulice, kada sam cula skripu guma sa leve strane kao nepogresivi znak naglog kocenja. Boze moj! Automobil je stao nekoliko centimetara ispred mene, za dlaku me promasivsi, a ja sam ostatak ulice pretrcala. Ludaca sam, znam, svaka dobro vaspitana devojka prelazi ulicu na pesackom prelazu, ali ja jednostavno obozavam da krsim pravila. Pa zato postoje, zar ne? Mislim da je moja mini suknja kriva za sve, opasno mi je podigla samopouzdanje, do granice neobazrivosti, pa je definitivno necu obuci sledeci put kada izadjem negde...

Udjem u kucu, kada cujem neke cudne zvuke koje moj precizno nastimovan sluh nije registrovao. Osluskujem nekoliko sekundi pa onda shvatim. Politika, uhhh. Na vrhovima prstiju se okrecem i izlazim kroz ista vrata kroz koja sam pre minut usla. Vraticu se kada mi bude zatrebalo ispiranje mozga, sto ce reci, sigurno ne u sledecih sat vremena. Pa ni po cenu lancanih sudara.....

7/3/2008 - Srce kuca ,,tag, tag, tag"...

Prozvana od dragih mi blogerki Freede i devil666, dozvolicu vam da za trenutak zavirite u moju sadasnjost i otkrijete koje to ,,top-secret" stvari trenutno radim, dok kuckam...

Posto spadam u onaj tip zenskih bica koje su stvarno sposobne da rade vise stvari istovremeno, dok kuckam, merim vreme koje protekne izmedju sms poruka koje mi redovno pristizu zadnjih sat vremena. Stvar je u tome sto radim na jednoj veoma vaznoj prezentaciji zajedno sa izvesnim brojem drugova i drugarica, pa su se svi namerili da cuju moje misljenje o tome kakva ta prezentacija treba da bude.... Sta da vam kazem, rodjeni organizator!  

Kako se lagano nizu redovi slova na belom ekranu, tako se povecava hrpica kora od banani koja se uredno nalazi u ciniji pored mene. Obozavam banane, i ne mogu da odolim njihovom jednistvenom egzoticno slatkom ukusu. Oljustim jednu, spustim koru u ciniju, pazljivo odstranim vrh (negde sam cula da se tu navise bakterija skupi), zagrizem njen mesnati plod i uzivam u osecaju koji proizvodi mekano hrskanje u mojim ustima. U ciniji se takodje nalaze i dve jabuke i... mislim da cu ovde napraviti malu pauzu da i njih pojedem. Odmah se vracam...

Uh, tako je vec bolje. Voce rules! Pogledam kroz prozor. Sve je tako sivo, oblacno i priroda deluje prilicno depresivno. Najbolji lek za to je muzika tako da odmah ukljucujem Winamp, i Paco de Lucia se setno razleze sobom. Nista lepse od neznih i romanticnih tonova akusticne gitare u sivo i sumorno popodne. Zapravo, mislim da cu mozda i ja malo i da prilegnem i utonem u san.....

Ahhh da, ono najvaznije, pre nego sto odem prozivam: (koliko treba?), recimo, Lilith, bejb, vojislava, mistichnu, Svemirka i sensi.....

6/3/2008 - Blesav post o ljudskoj blesavosti

Stavite mi rec ,,blesavo" u funkciju imenskog predikata i promenite mi je po licima.

Ja blesava.

Ti blesav/a.

On blesav.

Ona blesava.

Mi blesavi.

Vi blesavi.

Oni blesavi.

Na kraju su svi blesavi. Zivot je jednostavan, zar ne? Ako neko nije blesav, svi ostali koji jesu blesavi smatrace da je on blesav a da su svi oni normalni, dok ce zapravo biti sasvim suprotno. To se zove uticaj vecine na pojedinca. Usamljenu jedniku koja od svoje egzistencije trazi vise. Nesto sasvim novo, sto se ne uklapa u utvrdjen kodeks zivota. Ako svi veceraju u osam sati uvece, zasto bih i ja? Ja recimo zelim da veceram u deset, a da obavezno zaspim tacno u ponoc. Ali to je blesavo, zar ne? Ne uklapa se u semu. Odskace, pravi kontrast, kao sto pravi ljubicasti kaput i zute helanke. Ako zelim da zapevam na sred ulice uz dobru pesmu koju slusam na mp3, i ako budem dovoljno odvazna da to i sprovedem u delo, svi ce me gledati kao da nisam pri cistoj svesti. Ljudi na ulici su, zaboga, previse zauzeti, uzurbani, namrsteni, ozbiljni i izgubljeni u naizgled neresivim linearnim jednacinama problema koje cesto imaju i vise od dve nepoznate, da bi mogli da pevaju ili da se bogzna kako raduju. Neko ce mozda reci, ne obaziri se na to sta ljudi pricaju, bitno je da budes svoja. E pa zelim da budem svoja i da radim ono sto zelim, ukoliko nije striktno zabranjeno, ali necu da se tim svojim zeljama izdvajam previse iz okoline. To nikada nije dobra donelo. Od davnina se zna da vecina pobedjuje, a ta vecina misli da pevanje na ulici nije pristojno, stavise da je jako nedolicno, iako zapravo, nije zabranjeno. Ili mozda i oni potajno zele da se ponasaju slobodnije, ali ih sputava previse razmisljanja, tipa ,,sta ako svi osim mene misle da je to glupo? Blesavo? Sta onda?" A zapravo nisu usamljeni u svojim mislima.

Treba pronaci onaj sitni mali unutrasnji glas koji ce nam reci da jednostavno sledimo svoje instinkte. Mrzim konzervativne ljude i uvek sam za promene, kretanje i dinamiku. Meni taj unutrasnji glasic bas tako porucuje: zivi zivot punom parom i razapetih jedara, jer nikada ne znas sta ce biti sutra". Meni u principu, sutra nije vazno, ukoliko postojim danas. Danas zivim blesavo. Volim blesavo. Tugujem blesavo. Ali ne preterujem u blesavosti. I to je najvaznije.

3/3/2008 - Trenutak

Da li i vi vidjate stalno neke note oko vase glave u zadnje vreme, ili se to samo meni desava? Postala sam kompulzivna, opsednuta i nacisto sam izgubila glavu jureci za novim idejama za muziku i tekstove da sam sama sebi dosadila. Ni gram odmora. Tek tako me uhvati kreativno ludilo, plesemo valcer zajedno, slusamo najbolju klasicnu muziku, vristimo i smejemo se u glas, dok sve ne prodje. A na kraju sta ostane? Poluzguzvani parcici papira, na kojima su mojim groznicavim rukopisom ispisane reci i note, razbacane bez ikakvog smisla, bez pauza i bez violinskog kljuca. Naravno, uvek su zavedeni u mozdanu arhivu pod ,,izgubljeni", a zapravo i ne stizem da ih nadjem. Tu su cisto reda radi.

Dok pokusavam da zamislim virtuelnu kanticu za papire koju bih nahranila novom porcijom besmislenog teksta, jer je ona koju imam vec odavno prepuna, trudim se da procitam neke ideje koje sam prosle veceri zapisala na korici od stare sveske, i da rastumacim ,,nogopis" kojim se inace sluzim kada imam previse toga da napisem, a premalo vremena. Tada mi se cini da ce se sve ideje naglo rasprsiti, kao jato divljih golubova, ako ih momentalno ne ovekovecim, i zato za kaliografiju i slicne rucno-kreativne zanimacije nema mesta.

Duboki uzdah. Naravno, po Marfijevom zakonu, nista vam nece poci od ruke kada ocajnicki zelite da tako bude. Ne uspevam da budem zenski Shampolion i nadjem rozetu da rastumacim sopstvene hijeroglife, vec svesku bacam u drugu stranu i pocinjem da pisem sve od pocetka. Sutra idem u Beograd. Iz oba razloga, i poslovnog i privatnog. Poslovni je uzrok sto i dalje ,,visim" za radnim stolom i vezbam desnu ruku koja se samo po inerciji seca pisanja, zbog tog silnog kuckanja na kompu. Privatni me prilicno relaksira kada pomislim na njega. Sutra ce Chris Rea odrzati koncert u Beogradskoj Areni i kao postovalac dobre rock, blues i pop muzike, bicu tamo. Tako sam sebe castila za sutrasnji rodjendan. Nema lepseg poklona od muzike!  

Evo ima vec dva sata kako neumorno radim, a jos ne privodim kraju. Uzas za zivce, posebno kada ste u skripcu sa vremenom. Ironicno je sto nam se uvek radi nesto bas kada to ne smemo ili ne mozemo. Eto sada bih ja najradije zaspala, nema veze da li sam u sred posla ili sam potpuno bezbrizna. S-P-A-V-A-L-A. Zar je taj jedan mali osmosatni trenutak previse? Oh, tesko je biti umetnik. I zaboraviti sta znaci carobna rec ,,odmor".

1/3/2008 - ***

Jednom si me pitao zasto uvek imam tu malu iglu zadenutu za unutrasnju stranu kaputa.

Sada ti priznajem: ona je tu da te uvek ubodem u srce kada ne mislis na mene....

28/2/2008 - Abrakadabra

Jeste li ikada pozeleli da vas zivot ,,zacini" malo magije? Ja jesam. Svakog sumornog dana kada se cini da nista za inat nece da krene kako valja, ja pokusam da zamislim kako bi bilo da mozemo jednostavno da prosapucemo neku carobnu rec ili zamahnemo carobnim stapicem, i da se sve lepo postavi na svoje mesto. Tada sklopim oci za trenutak i kada ih ponovo otvorim, vidim situaciju drugacije. Lepse. Magija je proradila i sada se vec mnogo optimisticnije radujem novim izazovima.

Ponekad nije dovoljno samo ubediti sebe u nesto, potrebno je da mi sami budemo carobnjaci i smuckamo opojan napitak srece ili izgovorimo ,,abrakadabra". Recept se razlikuje od osobe do osobe ali jedno je sigurno: dodajte mu par kapi nade, esenciju ljubavi, par toplih pogleda i vasu omiljenu poslasticu i uspeh je zagarantovan! Samo, magija nece funkcionisati ako ne verujemo u nju. U tome je kljucna stvar. Samo sa vedrim osmehom na licu mozemo da pokazemo zivotu da smo sposobni da prodjemo i kroz uspone i padove bez problema i budemo srecni.

Magija ne postoji? Izmislili su je samo preterano euforicni ljudi koji jos veruju u bajke? Sve je to na nivou predskolske dece? Ma ko kaze! Postoji! Provereno!

26/2/2008 - Ziva...

Da reci zaista mogu da ubiju ili fizicki povrede, oko mene bi juce bilo najmanje desetak leseva. I bez obzira sto nisam bila ja direktni povod za sve, opet sam bila glavni negativac. Bez pardona.  Par reci bez razmisljanja i svi ce uperiti prstom u mene i vikati: ,,kriva, kriva, kriva". I eto sada me savest gricka kao roj dosadnih termita.

Nervira me sto vecina ljudi (iz mog okruzenja) ne ume da se stavi u tudju kozu i sagleda sebe objektivno. Ja to umem, i zahvaljujuci toj sposobnosti sam otkrila neke stvari o sebi za koje nisam ni slutila da smetaju drugima i radim na njihovom ispravljenju. Drugi to ne rade, a uzivaju da beznacajno optuzujuju, a i ne provere da li je doticna osoba imala neki drugi izlaz iz situacije.

Najgore je kada se povrede drage osobe, pogresnim recima u pogresno vreme. To nimalo ne prija, narocito kada osoba namerno odbija da oprosti, bez obzira koliko se vi trudili oko nje i zeleli da pokazete koliko vam je zao zbog svega pocinjenog. To je, medjutim dobar test za prijatelja. Ukoliko je onaj pravi, nece se dugo ljutiti jer vas poznaje, oprostice jer zna da je ljudski gresiti. Ali to je samo jedna osoba, a sta da se radi kada je u pitanju desetak razlicitih osoba, koje nece da oproste jer su u vecini?

I zato se ponekad besno upitam, sta ja zapravo tim obigravanjem oko njih i molbom za oprostaj hocu da pokazem sebi? Da sam drugacija od ostalih? Zasto bih bila? Zar ne bi bilo lakse da barem jednog dana ne glumim ,,dobrog Samaricanina" i pustim stvari da idu svojim tokom i da ne razmisljam dvostruko i trudim se da ni moja ni tudja osecanja ne budu povredjena, a da o tome malo drugi brinu. Ako pogresim, pogresila sam, ako postupim dobro, sve je u redu i opet nikom nista. A, neee. Ako bih tako postupala drugi bi sebe morali da sagledaju u pravom svetlu, a to je previse za njihove osetljive oci. I zato, glumi Specificna, glumi, tako se spasava svet, tako ces najlakse da izvadis trun iz svog oka, a za tudje sta te briga!

Ponekad jednostavno dodju reci, onako iz gorcine, a nemaju kuda ce, pa evo na beli ekran. Ovo sto sam sada napisala je cisto prelivanje prepune case strpljenja, dokaz da sam ziva, da jos mrdam iako to zvuci nemoguce u mojim uslovima. Ljudsko drustvo je tako okrutno, ako shvatate sta hocu da kazem....

24/2/2008 - Kraj

Jednog lepog suncanog dana, nas dvoje smo raskinuli. Cisto sumnjam da je to zauvek, imam tu nezgodnu tendenciju da mu se ponovo vracam iako negde unutar sebe stalno ponavljam koliko ga mrzim i da ga vise ne zelim u mom prisustvu. Dosadilo mi je vise da se stalno otvaraju neke Pandorine kutije i da sva moja netrpeljivost, podmuklost i arogancija izlaze iz nje. Od danas sam iskljucivo dobra osoba. Od danas, kada sam najzad skupila snage da okoncam tu moju vezu sa Alterom. Ionako smo vec duze vreme bili u svadji.

Jeste li ikada imali osecaj da u vama postoje dve osobe, ali su one opet tako istovetne, kao da su jedna, a rade svaka za sebe? Vasa dobra i vasa losa strana.  I onda jednog dana kazete vasoj losoj strani da joj je istekla viza za posetu vasim kontrolnim centrima, i vise ne bude ,,Dobar dan, ja sam gospodjica Zlocimirka", vec iskljucivo cujete: ,,Dobar dan, kako ste, ja sam gospodjica Dobrila". I onda vas ta Dobrila ili Dobrivoje toliko nerviraju, samim svojim postojanjem, ponekad pozelite da vam se vrati vasa ,,Zloca strana" jer jednostavno iziskujete nacin da malo i vi budete losi. Bilo bi isuvise jednostavno kada bi samo mogli da prebacimo negde deo nase lose strane, a onda kada nam to zafali, da je jednostavno vratimo. I tako u nedogled. Nazalost, nije izvodljivo, pa ja moram mog zlog Altera da bacam u neke tamnice, da ga okujem u silne lance, ali opet nista time ne postizem. I zato je morao da nestane. Ko bi rekao da ce toliko da mi nedostaje? Stvarno cudno....