Moje male, specificne shkrabotine.... https://www.blogoye.me/Specificna/ sr Sat, 18 Jul 2026 14:04:31 +0200 BlogOye! Ima neshto, ta neka chudna supstanca, misteriozni element koji je poput radioaktivnog materijala, ugrozava, i najblazi dodir ga moze pokrenuti. Postanesh druga osoba.   Zamishljam tako, neku zlatnu chashu u svom srcu, potpuno praznu, ali se svakog dana lagano puni. Gorchinom. I dodje mi da je razbijem, da je prospem, izlozim njen dragoceno skupljani sadrzaj hirovima prirode ili pak da utonem u nju, nechujno, pretvorim se u providan mehuric i ostanem tako da plutam u njenom okeanu bola. Tako sam tuzna. Kao rep male komete koja besciljno luta kroz ledenu noc da bi na kraju zgasla i umrla negde daleko na horizontu. I rechi teku poput suza, lagano i beshumno, chineci savrshenu harmoniju zvezdanom shumu kojeg vecheras chujem kroz etar svojih misli. Moja magichna supstanca. A lishce huchi tako veselo vecheras, i podrugljivo, onako bash jesenje, kao da mi se cinichno smeje shto sam ostala zarobljena u limbu leta i nekih neizrechenih misli. Rechi bole. Rechi spashavaju. Rechi ubijaju.   Reci mi vecheras, kada sve karte otvaram onome ko ume da ih prochita, gde je ta linija kada se svi menjamo? Da li mozesh reci shta sam to ja, pa da tvrdish shta jesam i nisam bila, pa sam se u jednom neveshtom dodiru te chestice izmenila? Jedan mali, usamljeni putnik u mojoj glavi ne zeli vishe da trazi opravdanja za svoje postojanje. Razumeju ga ili ga ne razumeju. U svakom sluchaju ce kishe padati, zvezde shaputati, komete blistati. A sve ono shto sam oduvek potajno zelela krvari iz hiljadu malih rana na mesecu. I nestaje u srebrnastom pramenu dima. Ostaje samo prazna ljushtura, koja ce samo tupo i metalno zazvechati kada je najzad dodirnesh, kada bude vec prekasno. Kako spasiti izgubljeno? Bolje i ne diraj moju ljushturu. Mozda, jednom potrosheni, naprosto prestanemo da osecamo. I sve posle toga bude samo bleda imitacija prethodnog, poput netalentovane pevachice koja se uzaludno trudi da oponasha gracioznost prave dive, koja u njenoj maloj, kaljavoj selendri nikada nece gostovati. Ali nishta ne vredi.   Ove jeseni ce vetrovi razbiti moju malu chashu gorchine, i mozda cu, zabadanjem njenih oshtrih parchica u srce, pocheti neshto da osecam, sasvim drugachije. Mozda otkrijem da nisam dotakla nishta shto bi me izmenilo, da je sve to lezalo izgubljeno i davno zaboravljeno u meni, i chekalo tvoje rechi da nezno obrishu sloj prashine sa njega. A mozda te rechi nikada i ne dochekam. Hiljadu zgusnutih zvezdanih eona, par osunchanih godina ili nekoliko trenutaka, ne znam. Moje karte su sada na stolu i chekaju tvoj potez. Tue, 03 Nov 2009 20:04:00 +0100 https://www.blogoye.me/Specificna/70176/ Dodju mi tako chudni neki minuti, dodju nepozvani. Znash, tada pochinjem da sumnjam u sve oko sebe, chak i u samu sebe. I niko, i nishta me ne moze razuveriti, sve shto sam do tada znala zazvuchace prazno i lazno. Naidju tako momenti preispitivanja. I strah od onoga shto mogu otkriti tako duboko u sebi, toliko jak da se moram grchevito drzati za zemlju ne bih li pala u kosmos, u beskraj nishtavila. A ponekad se bojim sebe, vishe nego drugih. Pre ili kasnije, ciklus se ponavlja. Usponi i padovi. A ja ne zelim da padnem, jednom kada okusim vetar na toj stanici zivota, zelim da zauvek jurim bezbrizno i divlje, da znam samo za adrenalin, a sve sumnje budu razvejane prvim talasom tishine i sitnog peska mladosti koje cu ostaviti iza sebe. Boli me ovo. Boli isuvishe da bi bilo tek neveshtim pokretom kichice i bele tempere prebojeno sa platna. Nekada sam zudela da znam, sada cheznem da ponovo, na sekund ponovim taj krug; uronim u tamu iz koje sam pochela, u kojoj sam prvi put protljala uspavane kapke, izronila iz tople i slane vode svoje dushe, i zauvek se probudila. Izlozila sam svoje krhko bice oshtrom severcu realnosti, koji shiba nemilice, seche i kida, lukavo izaziva da josh jednom zaronim u svoje neistrazene i davno napushtene ponore, u potrazi za nechim shto slutim, a davno je zaspalo. Jednog dana, znam, priznacu noc u sebi, da bi se negde na istochnoj strani srca, sunce ponovo rodilo. Mon, 14 Sep 2009 22:24:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/68424/ Zidovi su nocas tanki za tvoje krike bez zvuka... Gluvi su za patnju, bol i bes. Zele da te povrede, andjele... Ti ne shvatash shta krije mrachna soba uma. Ubice te, andjele, popice ti krv. Iskopanih zenica udaracesh u stubove srama, a oni ce ti se ledeno smejati i smejati i smejati... Prezreli su te odavno, andjele. Klinove pod krila ce ti zabiti, a tvojim belim perom ispisivati rechi mrznje tlu zednom tvoga mesa. Bolje bezi, ptico neznana... Idi pre nego shto dodjesh, pre no shto meko zakorachish preko poslednjeg praga bola, okovace te i razarace te, deo po deo, ti piromani dushe, prepuni svog potisnutog jada i prikrivenog ludila. Okreni se i ne veruj nikada vishe. Oni mrze sve shto je lepo. Oni mrze sve shto je dobro. Oni cheznu da zarobe svetlost, razdvoje je na chestice i unishte svaki njen blistavi talas. Odlazi andjele, chujesh li kada ti kazem?! Idi i vishe nikada ne veruj u ljude... Tue, 08 Sep 2009 21:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/68256/ Svi mi, zapravo, tezimo nekom savrshenstvu u zivotu. Bolji posao, vishe novca, pravih prijatelja, manje razocharenja, prave ljubavi... Kada su veze u pitanju, na snazi je pravilo da se niko nije nauchen rodio, i da je ljudski greshiti. Veoma ljudski. Ali gde se nalazi ona tanka, imaginarna granica koju kada predjemo, vishe nema povratka na ono shto je ranije bilo? Granica koja omedjava nashu proshlost i nashu sadashnjost, koja tezi ka srecnijoj, savrshenijoj buducnosti. Ona koja chini, da samim stupanjem preko njene linije, brishemo sve nashe greshke i otvaramo prostor nekim novim momentima. Ne treba se vracati u proshlost, treba uvek misliti na buducnost. U prvom sluchaju ostacemo u stagniranoj fazi, zarobljeni u nechemu shto se nikada nece ponoviti, u drugom efikasno radimo na tome da nam neka buduca sadashnjost bude shto lepsha. Trudimo se da uklopimo zajednichki sve zavadjene strane nashih lichnosti sa onima koje pripadaju nashoj drugoj polovini i uchimo se da verujemo u srecne zavrshetke.   Ali znate shta? Ljudi previshe lazu. Lazu prijatelje, drage osobe, manje drage, partnere, rodjake, a najvishe od svega, lazu sebe. Lazemo da je ova ljubav bash ona Prava. Da ce nam ovaj posao biti divan. Ali duboko u sebi znamo da ne postoji savrshenstvo. Sve moze da se vremenom uglacha do neke zeljene perfekcije, ali nikada da dosegne generalizovani princip da bismo mogli potpuno sigurni da kazemo „da, moj zivot je sada savrshen“. Oni koji tako neshto chekaju, nikada nece ni dochekati. Ne, ne postoji savrshena veza. Ne postoji idealan zivot. Sve chine usponi i padovi, i upravo iz njih moramo uchiti o odnosu prema zivotu i tome kako se zapravo zri. Linearna ljubav je mit. Nikada nece postojati vechita harmonija. Tu bih optuzila sada sve one silne bajke koje smo chitali kao mali, koje su se uvek zavrshavale sa „ziveli su srecno do kraja svog zivota...“. Daaa, kako da ne. To je zapravo, najlakshi put do razocharenja, a pravi je podvig proniknuti u sushtinu stvari i prihvatati situacije onakve kakve jesu, voleti neshto bezuslovno i verovati, jer je svakome u zivotu potrebno da nekada bude malo naivan, da bi makar na trenutak, osetio char savrshenstva do koga se dolazi samo ako dovoljno uspeshno zavaramo sebe.   U mushko-zenskom odnosu, prichano generalno, pre ili kasnije preovladaju animalni instinkti. Mushkarac tezi da osvoji i sachuva svoju teritoriju. A mi zene smo glupe, jer tako zudno zelimo da budemo osvojene. Osecaj pripadanja. Ali da li se sve svodi samo na to? Ponekad romantiku mogu da imaju i dve potpuno individualne osobe, medju kojima je neshto jednostavno tako „kliknulo“. Preshli su granicu. I naravno, u svakoj vezi mora da postoji odredjeni nivo problema i situacija koje par reshava, ali svaki chovek je pricha za sebe, i ne sme se ochekivati da se u neku vezu udje sa vec postojecim saznanjima i iskustvima iz prethodne. Uglavnom moze doneti vishe nevolja nego koristi. Moje lichno mishljenje je da se treba pocheti od nule, i kako osoba kao lichnost sazreva tokom vremena, tako ce i veza lagano sazrevati u odredjenom periodu svog trajanja. I greshke su sasvim normalne, sve dok postoji to obostrano razumevanje i teznja da se shto vishe nauchi o lichnosti osobe sa kojom smo. Ali ukoliko se veza svede samo na iracionalan strah mushkarca od „gubljenja teritorije“ i bezrazlozne diskusije o sitnicama od kojih neke jesu greshke, a neke sachinjavaju deo nechije lichnosti i razmishljanja, ili histerichno ljubomorna zena koja panichi za svaku sitnicu, sve to i mnogo vishe moze prouzrokovati pad tog nekog nivoa na kome se veza nalazi. Gubljenje njenog osnovnog motiva, i onoga shta nas je privuklo kod druge osobe... Hajde onda jednom, makar samo jednom, da zaboravimo na sve shto nas potajno tishti, da se jednostavno prepustimo onome shto nam srce govori i da uzivamo u zivotu. Sve nashe urodjene karakteristike, sve ono shto nas chini, neka jednom bude prihvaceno i neka se ne sumnja u to. Voleti nekoga znachi prihvatiti ga kakav jeste i razlikovati njegove greshke od drugachijih mishljenja i postupaka koji dovode do nesporazuma. A mi...smeshno male i nesavrshene jedinke koje teze savrshenstvu, ako neshto zaista umemo, to bi trebalo biti upravo to, zar ne?   Sun, 06 Sep 2009 13:06:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/68175/ Znash ono, sretnem te, sretnesh me. Pogledam te, pogledash me. Osmehnem se, ignorishesh me. I samo produzish...   Ostane veo zbunjenosti. Ostane nota razocharenja. Ostane grumen tuge. Srce koje krvari. A onda se sve naglo promeni. Druge ochi, tudji pogled, tudji osmeh. I shvatish shta zapravo znachi biti srecan. Dotaci nebo treptajem. Nauchish i da letish. Neshto te nauchi. Zavolish miris te tudje koze. I toplinu tih stopala pod tvojima.   A posle nekad, tamo negde, drugo vreme, a kao da je isto sve, samo se menjaju uloge. Ti nemash nikoga. Ja imam sve. Krug.   Sretnesh me, sretnem te. Pogledash me, pogledam te. Osmehnesh se, ignorishem te. I samo produzim...   Tue, 01 Sep 2009 22:09:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/68047/ Jednooka karikatura oklembeshene donje usne, bez nogu i samo sa jednom rukom, isprazno je zurila u neveliko ogledalo tachno ispred njega. Medjutim, umesto da u njemu ugleda sopstveni odraz kako zbunjeno uzvraca pogled, lik je posmatrao osobu sa druge strane koja je drzala glavu na radnom stolu, bash pored velike, skoro prazne flashe rakije, kako hrche i mrmlja nerazgovetno, ochigledno u nekoj vrsti alkoholisanog sna. - Lenshtino jedna! Chovek se promeshkolji, rukom odgurnu hrpu praznog papira sa stola i okrete glavu na drugu stranu, ochigledno trazeci koliko-toliko udobniji polozaj. - Lenshtino jedna, propalice nitkovska, beshtijo jedna pijana! Chovek se trze, protrlja krmeljive ochi, zevnu i okrete glavu levo-desno, slushajuci sa uzivanjem krckanje nazuljanog vrata, a onda mu ochi potrazishe fokus, kao i izvor buke koja ga je tako drsko probudila. - Da, ja ti se obracam! Pogledaj dole, malo dalje od svog nosa, lupezu jedan neopevani! Sa primetnom rezignacijom u ochima, chovek spusti glavu ka jednom poluispisanom listu papira koji je lezao na vrhu neshto manje, premda ispisane hrpe shushkave hartije, na kojoj mastiljave rechi potrajashe josh samo sekund, da bi ih naglo zamenio neki oblik poput ogledala, samo shto su chovekove ochi gledale u najchudnije stvorenje ikad, koje je lichilo na ljudsko bice. - Dobro, shta SADA hocesh? – umorno primeti. – Neko ovde ipak ima potrebu da spava. - Dabome da ti se spava, lazovchino jedna, pogledaj samo koliko si vecheras popio! – zakreshta nepoznati. – Pijesh gore nego smuk! A mene, ko shisha, jel’ tako? Imam ja i naziv za to: bezanje od odgovornosti! Mushkarac zakoluta ochima prema tavanici i blago shtucnu. - Obecao sam ti neshto, znam, i to cu uskoro ispuniti, nemash nikakvih razloga za frku buraz, samo da me prodje ova faza, kao shto je uvek i prolazila i sve ce biti kao pre, u redu? – pokusha da ga odobrovolji. - Nece moci tako, mladicu! Naslushao sam se ja tvojih praznih obecanja i previshe! Uskoro, uskoro, uvek to „uskoro“! – chovek je utanjio glas i besno mlatarao rukom sa druge strane pseudoogledala. – Da li cu to ikada i dochekati?! I, dakle, kada dobijam drugo oko? - Evo, obecavam ti sada chvrsto, krecem za par dana da radim na tome. – Chovek je sve umornije odgovarao i zvuchao kao da se prilichno dosadjuje. – Morash da mi ovoga puta verujesh. To je chovekoliko stvorenje, izgleda, josh vishe razbesnelo. - I ti si mi neki pisac! Ma shta ti znash! Vidish, sada bih te najradije shutnuo u tu tvoju besposlicharsku zadnjicu, ali pogodi shta? Nemam noge!!! Hahaha, kako je to smeshno! – sarkastichno proshishta karikatura svoj nervozni kikot. – Ionako ne mogu izaci sa ove strane madrfakin ogledala, prolaz je, na tvoju veliku srecu a moje najdublje zaljenje, samo komunikativne prirode. Ali to u svakom sluchaju ne menja chinjenicu da si ti jedno sebichno djubre. Imash li ti najblazu predstavu o tome kako je egzistirati sa jednim okom, deformisanom usnom i pola uveta?! Ne? Tako sam i mislio. Bolje se odmah reshi te smrdljive – usna mu se skupi kao da pije ricinus – piiiishcheve blokade i pochni.... - Preterujesh – prekide ga pisac odluchno. – Apsolutno je MOJA stvar kada cu te zavrshiti, a ja sam ti uz to josh i obecao da cu to uchiniti. Dakle umukni vec jednom, svakoga dana sve vishe pochinjesh da zvuchish kao moja tetka usedelica. - Ali choveche, pa ja sam tvoja Pricha! Zavisim od tebe, znam, ali imaj malo razumevanja, pobogu! Oni mediokritetski snobovi u prostoriji ispred, kazu da ce me pustiti iz ove sobe sa ogledalom samo ako budem bio kompletan, a onda mogu da nastavim tamo gde sam stao sa onom malom u hotelskoj sobi, pre nego shto se ceo svet izvrnuo nekako naopachke i bio sam prinudjen da saznam ovu glupavu tajnu Postanka – bolje da nikada i nisam, i shvatim da se ceo kurshlus odigrao samo zbog te tvoje nezgode sa papirima. Aman, pola moje lichnosti je tvoja glupa chistachica bacila u vatru! Zar ti nije bash nimalo stalo?! Zamisli da se to jednoga dana TEBI desi, ti uobrazeni... – izgovori chovek u jednom dahu, a onda vide da se sa druge strane pisac mrshti i cheznjivo merka ostatak technosti u zelenoj flashi. Poboja se da ce se pisac predomisliti po pitanju popravljanja „shtete“ i pomalo nesigurno nastavi. - Chuj druze, izvini za one grube rechi od malochas, jednostavno je revolt uchinio svoje. – Duboki udah. – Molim te, evo vidi MOLIM, zavrshi me barem kako treba, da bi me ovi ljigavci pustili odavde. A nije na odmet i da me maaalkice poboljshash – zaverenichki mu namignu. – Kao mushkarac mushkarcu, sigurno si nekada kresnuo neshto, znash kakav je filing. Daj, ne budi samoziv, dopusti mi da i ja to probam. Taman smo zapocheli, kada mi je pola tela nestalo, zamisli situaciju, bilo bi komichno da nije toliko neochekivano, a to, kako se nazivaju „obezbedjenje“ je odmah uletelo i izvuklo me iz prostorije. Pravo ovde. Rekli su mi da je cura bila prilichno shokirana, mislim, ko ne bi, ali ce joj secanje biti modifikovano i onda cemo pocheti ispochetka. Daj, budi fer, zashto sam ti se onda molio svake vecheri pred spavanje i nedeljom odlazio na misu, pobogu! – chovekovo unakazeno lice je dobilo neki moleciv izraz. Pisac je dugo cutke gledao u choveka sa druge strane, a onda tiho za sebe promrmlja „ma jebi ga“, nadvi se nad papir i poche da pishe. U tom chasu, choveku u ogledalu polako izraste jedna, a zatim i druga noga. I shto je pisac vishe pisao, to su choveku ponovo nastajali ekstremiteti, organi, zapravo svi delovi tela koji su mu falili. Takodje mu se lice promeni, posta nekako lepshe, muzevnije, ne karikirano, i crte lice postadoshe oshtrije i izduzenije. Nakon skoro chitavog sata upornog zvrljanja, precrtavanja i dopisivanja, pisac prestade i zagleda se u choveka koji mu se sada zahvalno smeshio. - Hvala ortak. Znash da sam oduvek verovao u tebe, samo sam sada dobio dokaz da ipak nekako postojish. Od sada cu biti josh redovniji na liturgijama. Vrata iza choveka shkripnushe, i pojavishe se dva choveka u crnom. - Mozete ici gospodine. Kabina za modifikovanje pamcenja je spremna i cheka vas. On josh jednom upre pogled u ogledalo, ka svom Tvorcu, Tvorcu koji chak ni sam nije znao ko je njegov Tvorac, ali ga je po svemu sudeci bilo bash briga dokle god sam moze da kreira svoj lichni svet u kome ce upravljati lichnostima po svom nahodjenju, Tvorcu koji ga je sada opet sanjivo posmatrao i chekao da ovaj konachno ode. - Ovaj...kao shto rekoh, hvala ti josh jednom. Svako dobro. – reche do malochas karikatura, a onda izadje iz sobe, gde se ogledalo ponovo pretvorilo u jednolichan beli zid, a ispred pisca ponovo poznata poluispisana stranica. Dok je chovek prolazio kroz hodnik na chijim je krajnjim vratima pisalo „Crkva – sektor molionica“ a na manjoj tabli ispod „Hitni sluchajevi“, pisac iskapi ostatak rakije iz flashe, dotetura se do kreveta i baci se na njega, zaspavshi iste sekunde.   Tamo negde, u drugoj dimenziji, drugog sveta, druge sudbine, dvoje ljudi je provodilo svoju vrelu noc pod charshavima. A tamo negde, u potpuno paralelnoj stvarnosti, chovek koji je upravljao njihovim sudbinama, ponovo je bezbrizno hrkao. Mon, 31 Aug 2009 01:44:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/68005/ Svaka nova kap svetlosti sve vishe budi mrak u mojim ochima. Jer ja nisam ono shto sam nekada bila, od te osobe ostala je samo senka, prazna, neunishtiva, da se sivo cereka i prkosi vremenu. Dah vetra ne miluje mi vishe lice, chujesh li krike sa druge strane obale? I nebo plache, i zvezde nam se smeju, i krv u meni vrishti, chujesh li, chujesh li penushanje zla u oblacima, vrtlozenje prashine, jer to je ono shto cemo postati, shto smo bili i shto nam preostaje. Samlevenih kostiju, pokrckane dushe, krvavih ochiju slepo tumaram zivom pustinjom, sledeci sedefasti trag svetlosti, i varljiva je nada da cu je dostici, otrovana je, ukleta, vechito tu, zauvek nedostizna. Svaki novi korak sve vishe budi mrak u mojim ochima. I prezirem svetlo, i uzasavam se ljudi, i gadi mi se ljubav. I ostaje za mnom izgazeni pesak, i sitne kapljice rose, i moj odbacheni ponos, i blatnjava iskra vere, i sunce davno ishcupano iz mojih zenica, sve ostaje napushteno na zejtinjavoj mrlji proshlosti. Jer ja vishe ne znam shta sam nekada bila, ne umem da pratim senku, praznu, neunishtivu, koja se ledeno smeje i prkosi vremenu, da je vratim u nenastanjenu ljushturu. Pratim pale andjele, posrcem, padam, odranih kolena vrishtim kroz maglu, pruzam ruke koje hvataju samo vazduh, uskomeshanu zbrku chestica, vrtim se u krug, u krug, u krug, trazeci centar, trazeci ivicu, zudeci za krajem. A nema kraja nichemu. Nema materije u nishtavilu. Jedino shto i dalje osecam je taj prokleti mrak u mojim ochima, mrak koji potiska sve u stranu, mrak koji je takodje ta ista prljava tajna drugih, koji se shiri izvan granica kojih nema, harajuci, ubijajuci i sejuci razdor svojim opojnim zlim mirisom mrznje i nemira. Plashim se, jednog dana ce me progutati, a ja cu i dalje biti svesna. Sat, 29 Aug 2009 23:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/67967/   Ponekad, jednostavno pozelim da se uz zivot dobija savetnik i uputstvo za upotrebu. Jer, na kraju, sve se svodi na vechitu borbu. Vetrenjache ili bez njih. Permanentna borba, a ponekad, kao za inat, nemamo dovoljno snage da se u nju upustimo. Odbijamo. Plashimo se. Shta je to u nama, kakve su to kochnice koje znaju da se iznedre niotkuda, neochekivano, da zablokiraju put ka uspehu, onda kada je najpotrebnije ostati svoj i samouveren? Ponekad, dodje trenutak kada se moramo suochiti sa realnoshcu, ma kako surova ona bila. Nije ni sve samo od sebe slatko ili gorko, sve zavisi koliko truda i shecera utroshimo. A zashto opet, nekada nismo ni svesni da mozemo i koliko mozemo? Oh, zelim planine da pomerim! Da chistom snagom volje ostvarim sve svoje ciljeve i prepreke da nestanu. Zelim da krenem tom stazom koja me vec odavno mami, obecava, odem zauvek i ne okrecem se! Ponekad, samo ponekad, postavljamo pitanja na koja dobijemo odgovore. Mnogo chesce krijemo u sebi gomilu upitnika i usklichnika pred svakom novom raskrsnicom i novim vetrom. I na kraju, nema ni sve veze sa Marfijevim zakonom. Shta kada se lampica upali i kada shvatimo da je taj mistichni lutkar iza scene koji spretno barata kanapima i marionetama pred publikom, zapravo nash odraz, nashe lichnosti; da smo sve vreme mi bili ti koji smo upravljali svojim zivotom bez svesnog znanja o tome, i da smo mogli mnogo shta da promenimo, (za shta smo okrivili „sudbinu“, vechitog negativca) samo da smo podigli glavu i gladijatorski se upustili u bitku. A eto, nismo. Sada sedimo, zarobljeni u sobi otvorenih vrata. Sobi koja nam je svima zajednichka, samo se razlikuju oni koji su na vreme otishli iz nje. A mi, upravo mi smo ih prozivali zbog toga! Jer smo znali da su u pravu, da odlaze, da tamo negde njihova bitka pochinje, tu gde se u ovoj sobi druga zavrshava, a nashe je samo da svakim novim danom dopunjavamo penkalo nasheg zivota novom dozom mastiljave gorchine koja nam boji dushe. I da lazemo sami sebe o bivshim vremenima. Problem je samo shto nismo imali uputstvo za upotrebu za probleme... A ponekad shvatish da uputstva mogu da varaju. I mozda bash onda odluchimo da preuzmemo kontrolu nad svojim lutkama, nad svojim pozorishtem, (da, tako se jebeno ponosim shto imam neshto shto je sasvim moje i odluchujem o tome, bez tudjeg uplitanja, imaju oni svoje lutke, shto bi rekao Vasko Popa: ,,Vrati mi moje krpice, moje krpice od chistoga sna!“, e vidish, tako ja zelim da imam kontrolu nad onim za shta to imam pravo, kapirash?) i mozda bash onda razumemo gde smo i koliko smo pogreshili, kod samozavaravanja, laznih puteva, potisnutih zelja, nikada otkrivene unutrashnje snage... Mozda bash onda zakljuchimo da uputstvo zapravo pishemo sami, da se planine ,,pokrecu“ samo ako u to zaista verujemo, svim srcem, i da se izmedju ova chetiri zida rasplamsava neka nova vatra i nasha borba upravo pochinje. Sa vetrenjachama ili bez njih. Tue, 25 Aug 2009 23:20:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/67851/ ,,Ubistvo je greh“, bez rechi sam shaputala sebi, pre nego shto sam nechujno kliznula van toplih charshava, odevena samo u laganu crnu spavacicu. ,,To je loshe, ma shta ti pada na pamet!“, uporno me je prekorevala savest, isprva sasvim odluchno, a potom sve slabije i slabije, gubila se kao zvuk loshe nashtelovanog radija. Ucutkah je jednim nervoznim pokretom ruke. Kucnuo je chas i odluka se ne menja. Isuvishe sam dugo chekala. Isuvishe je bilo neprospavanih noci u kojima sam istrajno gomilala svoj bes. Talozio se u meni poput kakvog odvratnog zelenog mulja i inficiralo mi misli – pre ili kasnije, pala bih u iskushenje da pochinim delo chiji sam plan podsvesno vec odavno skovala lezeci i gledajuci u tavanicu. Jednom cu se, zarekla sam se tada, vec probuditi bez tih iritirajucih tamnih kolutova oko ochiju, vesela i mirna, kada dodje mojih 5 minuta. I evo ih sada. Momenat istine. Vrata su tiho shkripnula dok sam ja na prstima ulazila u kuhinju i odabrala najveci, najoshtriji, mesarski noz. Dok sam jagodicom prsta prelazila preko njegovih tankih useka na ivici, ispitujuci njegovu oshtrinu, talas skoro ekstatichnog zadovoljstva je jurnuo mojim venama, obecavajuci dobar svrshetak. Posluzice. Pakosno se nasmeshih u sebi i produzih ka sledecim vratima.   Dok sam se spushtala niz stepenice, osecaj uzbudjenja me i dalje nije napushtao, sada vishestruko pojachan vizijom narednih desetak minuta koji su bili neminovni i koje sam kao film, iznova i iznova premotavala u svojoj glavi. Oprezno provirih kroz trepavice kada sam najzad izashla i duboko udahnula svezu zvezdanu noc. Sada ce mi pored efikasnosti, trebati i malo srece. ,,U najgorem sluchaju smestice me u popravni dom na godinu dana. U najboljem, nece ni shvatiti shta se zbilo“, pomislih, chvrshce stegnuvshi sechivo koje je charobno blistalo na mesechini i pohitah napred, do svog odredishta, ignorishuci vetar koji se, skoro bestidno poigravao naborima moje spavacice. Odluchno predjoh granicu i tih nekoliko sudbonosnih koraka dok se nisam skoro sasvim priblizila svojoj meti; bez po muke malena vrata popustishe preda mnom i onda pridjoh, savrsheno sigurna u sebe i svoju destruktivnu nameru. On je spavao, nevin poput deteta. Par sekundi sam skoro opchinjeno posmatrala kako se na mesechini belasa, a onda me iznenadni nalet adrenalina vrati u stvarnost. Stisnuh zube tako da zashkripashe. Mrzim ga. Prezirem. Mrzim i tu njegovu sneznu belinu, ha, aristokratija, ma shta mi napricha, nije tachno da ga to chini posebnim. Hajde malo da se igramo. Hocesh zar ne? Malo da bojimo, da to tvoje belo pretvorimo u crveno. U tom momentu, on otvori ochi, naglo, bez upozorenja. Provaljena sam. Gledao me je prodorno, sa pretnjom u ochima, ali opet, ni to me nije dalo sputati. Odluka je odavno doneta. Samo za sekund, savest je ponovo ozivela, uzjogunila se, zapeckala me, ali onda je, sa tihim fijukom sechiva kroz vazduh, pala na imaginarni pod moje svesti, stravichno urlichuci u samrtnichkom hropcu. On je jedva zakrkljao, ochi mu se ispunishe krvlju, kada sam mu naglo i veshto prerezala grkljan. Adrenalin dostize vrhunac i preli se preko brane, potpuno me opijajuci. Trans. Krv shiknu iz otvorene rane i poprska me, bilo je svuda, na mojim rukama, nozu, spavacici, licu, u uglovima usana, i o Boze, bio je to prokleto dobar osecaj, skoro orgazmichan, ni u najludjim mashtanjima nisam slutila da ce biti ovako, ovako dobro! Njegovo telo se poslednji put ochajnichki zatreslo a onda se umirilo, ostavljajuci otvorenim samo ochi na odrezanoj glavi, iz kojih je zivot iscureo sa krvlju koja se u potocima i dalje izlivala iz mozga. Obliznuh se i nasmeshih slavodobitno. Misija izvrshena. Sada se samo trebalo osloboditi noza, dezinfikovati ga, a onda naravno sledi tushiranje pod jakim mlazom vrele vode koja ce zapravo, samo pojachati uzitak. Niko nece ni posumnjati u „good girl next door“. Najzad, posle toliko vremena, konachno sam dobila ono shto sam zelela. Dok sam se, medjutim, uspinjala stepenicama, svakim korakom sve blize svom krevetu, pomislih da mi je ipak malo zao svog komshije. Da je samo hteo da me saslusha par meseci ranije, mozda se nishta od ovoga ne bi ni dogodilo. Ipak znam da ce se u mene najmanje sumnjati. A onda osecaj krivnje ustupi mesto osecaju zadovoljstva i olakshanja koji me je pratio od trenutka kada sam se udaljila sa mesta zlochina. Peruci ruke nad mermernim lavaboom i trljajuci noz alkoholom, namignuh svom odrazu u ogledalu iznad. Nema vishe tamnih podochnjaka svakog jutra, na miru cu se posvetiti svim svojim poslovima, i shto je najbitnije, odmorna. Ubila sam tog odvratnog, grlenog, iritirajuceg, belog komshijskog petla. Tue, 18 Aug 2009 22:53:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/67616/ Znash li ono kada drvece cvili neku chudnu jesenju melodiju, strashno poznatu, a opet odavno zaboravljenu i tebe onako prodje jeza, onako da ti se svaka dlachica na telu nakostreshi? Noc kada zidovi ozive... Kada senke pochnu svoj drevni ples po izlizanom parketu, a neshto chudno i toplo u tebi te prosto nagoni da ustanesh i ishetash iz sive sobe, pravo na ulicu oshamucenu bledunjavom difuznom rasvetom. Potmulo "beng" u daljini, ravnomerno pucketanje plochnika poprskanog sitnim kapljicama kishe. Ili su to bile samo tvoje nikada isplakane suze... Koraci koji prave savrsheni kontrapunkt odjecima tvog srca u ushima. Eksplozija zvuchnih chestica u prostoru kada je nagli nalet hladnog vazduha zalupio vrata iza tebe. Drhtish. I onda trenutak, kada chitav kosmos koji ti lezi na ramenima potone u nechije ochi... Znash li taj osecaj? Te noci sam se zauvek zaljubila... Mon, 17 Aug 2009 22:30:00 +0200 https://www.blogoye.me/Specificna/67586/