5/7/2008 - ***

Mislila sam da je medju nama bilo neceg sto bi moglo postati prijateljstvo. Jer, uvek si bio tu, u pravom trenutku. Kad god sam zastala na krivudavom putu sudbine, kada mi je postalo sasvim tesko i komplikovano slediti svoje teznje, kada bih neodlucno zurila u maglovitu buducnost ili tiho plakala u noci, uvek si znao da me utesis, ohrabris, obradujes. Mogla sam tako i celu noc da provedem u tvom narucju, samo da bih ti dozvolila da mi brises suze. A znao si to da radis, na nacin za koji niko, nikada znao nije. Osmehom. Poljupcem. I sve je bilo lakse, bolje, svet je odjednom bio tako prijatno i gostoljubivo mesto, a ne crna dolina potisnutih strahova i bolesnih ceznji za uspehom. I zelela sam da budemo prijatelji, oh, samo nebo zna koliko sam to zelela, i znam da si i ti isto zeleo, ali je to izgledalo prosto nemoguce tada, u tom trenutku kada nista nije bilo vazno osim nas dvoje, i uplasila sam se da bismo mogli da predjemo u crvenu zonu gde prijatelji postaju nesto vise... Bojala sam se i toga da je mozda zapravo to, a ne prijateljstvo, ono sto tako zarko zelim.

Znao si da mi je tesko otopiti srce. Znao si da nikada, nikada u svom zivotu nisam dozvolila da me neko ima celu, i dusu i telo odjednom, da me poznaje bolje od sebe i da dodje u priliku da sve to iskoristi na najpodliji nacin. Moja taktika je bila drugacija, ali se vremenom menjala, vise nije mogla biti kontrolisana, i svesno ili ne, postajala sam sve vise ledena, na ljubav neosetljiva.

Ali i sada tacno pamtim trenutak kada nam se desila ljubav. To je bilo onog dana kada sam te prvi put pogledala kao da je bila jos samo jedna noc u nizu, a ja ti sapatom otrkrivam najskrivenije i najbrizljivije cuvane tajne srca. I tada sam znala da me volis, mozda cak i vise nego sto sam ja tebe ikada mogla voleti. Medjutim, sve je stalo tu, i vreme i poljupci, i sareni vodopad neizgovorenih reci koje smo ipak cutali u srcima, prestalo, stagniralo, crvena nit se odjednom pokidala i vise nas nije vezivala... Otisao si. Otisla sam. Jos uvek ne znam zasto se sve dogodilo, kada je moglo biti tako divno, tako savrseno. Tamo negde nas je ipak cekalo neko novo nebo, nova jutra, nove noci, novi dodiri. Da li smo se uplasili prejakih emocija? Ili smo mislili da bismo opijeni ludom strascu mogli izgubiti onu bliskost koju smo ranije imali, kada sam osecala kako prozimas svaki deo mene samim pogledom? Ko zna...

A mogli smo biti makar prijatelji, da nema tuzne ironije kada se ljudi rastaju, zbog sitnica....

5/7/2008 - 14:18

5/7/2008 - 15:35

5/7/2008 - 16:14

5/7/2008 - 22:20

5/7/2008 - 22:30

6/7/2008 - 16:06

7/7/2008 - 10:03

7/7/2008 - 21:03

30/7/2008 - 16:46

30/7/2008 - 16:47

30/7/2008 - 16:47

30/7/2008 - 16:48

30/7/2008 - 16:49

30/7/2008 - 16:50

30/7/2008 - 16:51

30/7/2008 - 16:52

15/8/2008 - 11:12

15/8/2008 - 11:18

15/8/2008 - 11:28

15/8/2008 - 11:34

15/8/2008 - 13:14