Odavno sam priznala: imam svoje osetljive tachke. Dok posmatram tvoje drago lice, daleko iza toplih ochiju koje mi se smeshe uhvatim delic sopstvene reflekcije, i onu slatku majushnu iskru zanimanja koju sam u tebi probudila. U sebi nosim istu, tu varnicu privlachnosti koja me nagoni da pozelim da te stalno imam kraj sebe i sebichno ti oduzimam svu neznost koju krijesh u nestashnom pramenu kose. Ali onda stanem i shvatim, snaga te iskre je premala da bi se dugo odrzala. Nestace. Moj odraz u tebi je zamagljen, izbledece i tvoje lice nechije drugo zamenice...
Chesto mislim o tebi, chak i kada na to najmanje slutish. Ali znash, nisam ja od onih koje zive od poljupca do poljupca, do sledeceg dodira, sanjajuci izvesno, ja mislim o tebi na nachin na koji nijedna druga nije, zeleci da u tome pronadjem istinu - postoji li tachka gde se nashe putanje razilaze, gde ce se sve niti koje nas spajaju rasplesti i kada cemo ostati sasvim sami. Tudji.
Kakav li si dok spavash? Da li se osetljive linije na tvom chelu tada sasvim opushtaju i dozvoljavaju ti da zadobijesh onaj isti blag izraz koji imash sada, kada me pogledash? Koja je boja tvog besa? Da li u naletu strasti rushish sve pred sobom ili ostajesh hladan kao zimsko jutro i odrzish samokontrolu? Shta ce mi otkriti tvoje sitne navike, da li cu umeti da ih volim ili cu pokushati da ih menjam, da bi se vishe prilagodio mojim?
Tachno znam gde sam osetljiva. Nashi putevi ce se razici, nasha svrha nije bila da jedno u drugome pronadjemo harmoniju, vec da uchimo da to prepoznamo u nekim drugim ljudima, na nekim drugim mestima, u neko drugo vreme... Ja nikada necu moci da te gledam dok spavash. Nikada se ne bih usudila da sa tobom o svemu otvoreno razgovaram. Uvek bih zatvarala vrata od kupatila, i izlazila obmotana peshkirom, pa chak i da znash svaku poru mog tela. Nikada ti ne bih odala svoje sitne tajne. Ne bih se prilagodila. Samo bih nas povredila...
Pretpostavljam da bash zato i nisam zrela za ljubav...
te iskre o kojima tako lepo pises su mi uvek bile mnoogo zanimljivije od konachnog otkrivanja...u kojem zbilja nicheg tako poetichnog i spektakularnog nema...a valjda je sve i lepo dok mu se ne zna ime..otkrices sama ,kad budes spremna...)
bojati se ljubavi je prirodno...posebno kada nasluζujemo da je veeelika, prava...ali nikakone mislim da to ima veze sa zrelosti...ima veze sa sposobnosti, hrabrosti...i prije svega s ljubavi...moda nije ljubav bila?
Kada dodje onaj pravi momenat znaces da je to ono pravo. Tada ce sve iskre zaiskriti na pravi nacin, i tada ces zasjati u pravom svetlu, otvorenog srca, bez ikakvih pitanja, koja ces sebi postavljati..jednostavno ces se prepustiti
Stvarno WOW! Mislim da je glupo da neki likovi ne shvataju ,,nasu" (ovde sam se prepoznala!) nezrelost za ljubav! A isto kao i ti mislim da sam na ostalim poljima i vise nago zrela...to vrsnjaci i neistomisljenici prezru..steta...moram malo da ti se pohvalim i da ti zahvalim...posto i ja pisem knjigu (kad kazem i ja, nadem se da ce tvoje skrabotine i njihovi rodjaci u fijokama naci mesto u nekoj njizari, ukoriceni ofc!, pa i tebe podrazumevam pod piscem )...inace radim karikature za neki casopis i urednica casopisa ce mi pomoci da jednog lepog dana izam knjigu (i ona je izdala knjigu!)! Zelela bih i tebi tada da pognem sa izdavanjem...stvarno bih to volela! Zasluzila si! Inace, kad budem zavrsil, volela bih da budes moj pocasni recizent....bice i zelenih ofc! Da ne duzim, sve tvoje postove sam procistala, a sasvim slucajno sam se nasla na ovom blogu...samo napred!
Nurli, ja mislim da jeste, ali taj pochetni strah zna da blokira... Sve dok ne nestane, nece biti osecaja da je to ono pravo....a taj osecaj je sve za chime cheznem...
Hvala puno Jeco, o knjizi trenutno samo razmishljam, smatram da ima josh vremena za to... Podrzavam tebe u tvojoj nameri i bila bi mi chast da ti budem recezent, oni koji pishu se uvek nekako intuitivno razumeju...
))
))